Национални комунизам

Националкомунизам или национални комунизам, односи се на различите облике у којима комунизам усвајају или спроводе лидери у различитим земљама. У свакој независној државној, империји или у зависности, од односа између класе и нације имале су своје специфичности. Руски бољшевици могу се сматрати први "национални комунисти" у мери у којој Руска социјалдемократија се толико приметно разликује од социјалдемократије у западној Европи. Украјински комунисти су развили националне интересе бољшевичке украјнске државе у супротности са званичном политиком Комунистичке партије Совјетског Савеза. Раскол између Југославије и СССР-а 1948. године од стране југословенског комунистичког вође Јосипа Броза Тита, када је почео процес националног комунизма у свету у вођењу самосталне спољне политике независно од СССР-а.

Националкомунизам се понекад сматра скретањем у односу на марксистичке темеље комунистичке идеологије, с обзиром да су Kарл Маркс и Фридрих Енгелс промовисали интернационализам, односно пролетерски интернационализам, сматрајући класну борбу важнијим приоритетом од стварања националних држава, а тзв. буржоаски национализам средство којим су владајуће класе по начелу подели па владај настојале држати у покорности пролетаријат. Kонцепт тзв. социјализма у једној земљи, који је постао службена идеологија СССР-а под водством Стаљина средином 1920-их, може се такође сматрати првим значајнијим примером скретања од дотадашњих интернационалистичких ставова. Многи политички аналитичари и историчари сматрају да се идеолошка целина стаљинизма састоји од идеолошке мешавине марксизма-лењинизма, национализма и традиционализма која у свом коначном облику формира идеолошки концепт тзв. совјетског (руског) комунизма тј. бољшевичког-социјализма, који је настао у Царској Русији тј. Совјетији. Након Другог светског рата Јосиф Стаљин, спроводио је империјалистичку политику, ширећи империјални утицај Совјетије над државама Источног блока.

Бивше и садашње државе које се могу сматрати националкомунистичким државама су: Социјалистичка Република Румунија у којој је била службена државна идеологија националкомунизам под владавином Николаја Чаушескуа; Народна Социјалистичка Република Албанија која је претендовала на стварање Велике Албаније од територија СФР Југославије и Грчке где живе албанци, те је било забрањено употребљавање других језика осим албанског језика у време владавине Енвера Хоџе; Народна Република Кина која се темељила за време владавине Мао Цетунга, и данас се темељи на политичком и идеолошком савезу са националистима, који је за последицу имао Кинеско-вијетнамски рат 1979. године чему је предходио Камбоџанско-вијетнамски рат 1978. године (међусобни ратови између социјалистичких држава) итд; и Демократска Република Немачка која је испољавала изразити национализам у државној политици.

Такође, и друге социјалистичке државе исказивале су националкомунизам кроз разне видове и облике. Штитећи национале интересе властите државе и народа, притоме негледајући на изворна интернационалистичка начела комунистичке идеологије. Такође, у већини бивших и садашњих социјалистичких држава било је забрањено упражњавање хомосексуалних, бисексуалних и трансексуалних односа; као и групни секс (у данашњој Кини). Те су такве особе смештаване у психијатријске болнице или су чак биле кастриране и друштвено дискриминисане. Таква појава се може протумачити као исказивање национализма унутар државног бирократског апарата бољшевичког социјализма.

Неусвојени грб Републике Србије из 1993. године, креиран је без религијских обележја са елеметима грба СРЈ. Грб је био предложен од стране СУБНОР-а

Израз националкомунизам се такође користио за описивање прилика у Југославији за време Хрватског пролећа, као и пред њен распад, односно јачање и постепена доминација националистичких струја у републичким и покрајинским организацијама владајућег Савеза комуниста. При чему се као најчешћи пример национал-комунизма спомиње Савез комуниста Србије, а касније и Социјалистичка партија Србије (1990—1992) под водством Слободана Милошевића, неки такву политику називају Слобизам. Таква је политика од 1992. године све више идеолошки и друштвено-политички слабила постепено претварајући државу у друштвено-политички облик социјализма са капиталистичким карактеристикама. Овакав друштвено-политички систем усред економских санкција, ратова и декадентних друштвених појава попут повећаног криминала и ратног профитерства доводи до пада режима 5. октобра 2000. године, када на власт долази ДОС.

Данашње државе које су задржале овакав облик друштвено-политичког уређење су: самоизолована од остатка света ДНР Кореја и делом Kуба, Белорусија, Придњестровље, Мозамбик, Венецуела, Боливија итд. Такође постоје социјалистичке тј. национал-комунистичке државе попут Кине, Вијетнама и Лаоса које функционишу по капиталистичкој тржишној економији. Док у Африци и Латинској Америци, постоје национал-комунистичке државе које се темеље на демократском социјализму и марксизму-лењинизму.

Комунистички манифест (1848)

Током деценије 1840-их реч "комунистички" ушао у општу употребу да опише оне који су поздравили лево крило јакобинског клуба Француске револуције као своје идеолошке претке. У 1847. години Савез комуниста је основан у Лондону. Лигу су основали Карл Маркс и Фридрих Енгелс и израдили Комунистички манифест, који је усвојен од стране лиге и објављен у 1848. години. У Комунистичком манифесту укључен је низ улога нације у имплементацији манифеста. Преамбула напомиње да Манифест настаје од Европљана који долазе из различитих земаља заједно у Лондон да објаве своје заједничке ставове, циљеве и тенденције. Онда у првом поглављу наводи се како је успон буржоазије довело до глобализације и где се намеће место националним питањима:

Уместо старог концепта жели, задовољити производњом земље, налазе се нове жеље, која за своје задовољење усваја производе далеких земаља и подневља. У месту старе локалне и националне изолације и самозадовољавања, имамо однос у сваком смеру, универзалну међузависност нација.

— Карл Маркс

Као што државе зависе од градова, тако да су направљене варварске и полу-варварске земље зависне од цивилизованости оних, народа сељака на народе буржоазије, Исток на Западу .... Иако не у супстанци, али у форми, борба пролетаријата са буржоазијом је на првом месту национална борба нације. Пролетаријат сваке земље мора, наравно пре свега измирити питање са сопственом буржоазијом.

— Карл Маркс

Каснији развој националног комунизма

Милован Ђилас популаризовао је термин национални-комунизам и национал-комунизам у његовом делу Нова класа (1957):

Не постоји ни један други облик комунизма осим националног комунизма ... не постоји други начин комунизма него национални комунизам. Да би се одржао он мора постати национални

— Милован Ђилас

Владимир Лењин лидер бољшевичке партије (формиране с леве стране Руске социјал-демократске радничке партије) његова партија може се сматрати прва "национална комунистичка" партија. У марту 1918. године Лењин мења име својој партији у Руска комунистичка партија.

Национални Комунизам се односи и на не-руске комунистичке политичке струје које су се појавила у бившем Руском царству након што је Лењин преузео власт у октобру 1917. године, постојала је национална пристрасност међу комунистима друге националности. Таква пракса се задржала и код различитих комунистичких режима који су се појавили после 1945. године у другим деловима света.

Појаве национаног комунизма након октобарске револуције постају присутне у Украјини и муслиманским подручијима бившег Руског царства такође су се развиле различите варијанте комунизма који се настављају и у СССР-у до 1928. године. Украјинске и муслиманске варијанте националног комунизма су се разликовале једне од других на два дела. Муслимани су веровали у судбину светске револуције зависно од догађаја у Азији и Европи. Док су Украјинци тврдили да савези од стране националне буржоазије морају бити неопходни за време трајања ослободилачке борбе. Класне поделе морају да се занемаре, иначе ће национална буржоазија одвраћати од националног ослобођења.

Види још

• Комунизам
• Марксизам
• Лењинизам
• Марксизам-лењинизам
• Националбољшевизам

Спољашње везе

• Bennigsen, A., Muslim national communism in the Soviet Union : a revolutionary strategy for the colonial world (1979).
• Ford C., "Outline History of the Ukrainian Communist Party (Independentists): An Emancipatory Communism 1918-1925." Debatte: Journal of Contemporary Central and Eastern Europe, Volume 17, no. 2 (2009) 193 - 246 http://www.informaworld.com/smpp/content~db=all~content=a915069181~frm=titlelink?words=ford&hash=1816545092
• Gizzatullin H. G., D.R., Sharafutdinov D.R., eds., Mirsaid Sultan-Galiev. Izbrannye trudy (Moscow, 1998).
• Mace, J., Communism and the dilemmas of national liberation : national communism in Soviet Ukraine, 1918-1933 (1983).
• Rosdolsky,R., 'The Workers and the Fatherland: A Note on a Passage in the "Communist Manifesto"', International (London) 4.2 (Winter 1977)</http://www.marxists.org/archive/rosdolsky/1965/workers.htm
• Velychenko S.,"Ukrainian anticolonialist Thought in Comparative Perspective," AB IMPERIO no. 4 (2012)<http://abimperio.net/cgi-bin/aishow.pl?state=pdf;fn=201009/15_13.4velychenko.pdf;Code=>