Историја Европске уније — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 3: Ред 3:
'''Историја Европске уније''' представља временски период који почиње [[1952]]. године оснивањем прве [[Европа|европске]] наднационалне [[Економија|економске]] заједнице — [[Европска заједница за угаљ и челик|Европске заједнице за угаљ и челик]]. У Европи су [[1958]]. године основане још две наднационалне заједнице — [[Европска економска заједница]] и [[Европска заједница за атомску енергију]], које су се [[1967]]. заједно са Европском заједницом за угаљ и челик ујединиле у [[Европска заједница|Европску заједницу]]. Као самостална наднационална заједница, Европска заједница је престала да постоји [[1993]]. године када је, поставши један од три стуба [[Европска унија|Европске уније]], ушла у њен састав.
'''Историја Европске уније''' представља временски период који почиње [[1952]]. године оснивањем прве [[Европа|европске]] наднационалне [[Економија|економске]] заједнице — [[Европска заједница за угаљ и челик|Европске заједнице за угаљ и челик]]. У Европи су [[1958]]. године основане још две наднационалне заједнице — [[Европска економска заједница]] и [[Европска заједница за атомску енергију]], које су се [[1967]]. заједно са Европском заједницом за угаљ и челик ујединиле у [[Европска заједница|Европску заједницу]]. Као самостална наднационална заједница, Европска заједница је престала да постоји [[1993]]. године када је, поставши један од три стуба [[Европска унија|Европске уније]], ушла у њен састав.


Од свог настанка, па до данашњих дана, Европска унија је расла и развијала се. Оно што је почело као шесточлана организација за слободну трговину [[индустрија|индустријским]] сировинама, развило се у јединствену унију унутар чијих 27 чланица је омогућено слободно кретање [[људи]], [[роба]], [[услуга]] и [[капитал]]а. Њени [[Грађанство Европске уније|грађани]] се служе заједничком [[Евро|валутом]], а чланице остварују јако блиску сарадњу у [[Право|правним]], [[Полиција|полицијским]], [[Одбрана|одбрамбеним]] и [[Спољна политика|спољнополитичким]] питањима. Од заједнице која је изградила Европу из пепела након [[Други светски рат|Другог светског рата]], прерасла је у унију са преко 494 милиона становника, са највишим [[бруто друштвени производ|бруто друштвеним производом]] на свету.
Од свог настанка, па до данашњих дана, Европска унија је расла и развијала се. Оно што је почело као шесточлана организација за слободну трговину [[индустрија|индустријским]] сировинама, развило се у јединствену унију унутар чијих 27 чланица је омогућено слободно кретање [[људи]], [[роба]], [[услуга]] и [[капитал]]а. Њени [[Грађанство Европске уније|грађани]] се служе заједничком [[Евро|валутом]], а чланице остварују јако блиску сарадњу у [[Право|правним]], [[Полиција|полицијским]], [[Одбрана|одбрамбеним]] и [[Спољна политика|спољнополитичким]] питањима. Од заједнице која је изградила Европу из пепела након [[Други светски рат|Другог светског рата]], прерасла је у унију са преко 494 милиона становника, са највишим [[бруто друштвени производ|бруто друштвеним производом]] на свету<ref name="Листа земаља по висини БДП"> [https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/rankorder/2001rank.html Листа земаља по висини БДП] {{en}}, приступ 12. фебруар 2008. </ref>.


==Идеја о уједињеној Европи==
==Идеја о уједињеној Европи==

Верзија на датум 12. фебруар 2008. у 21:24

Европска унија

Историја Европске уније представља временски период који почиње 1952. године оснивањем прве европске наднационалне економске заједнице — Европске заједнице за угаљ и челик. У Европи су 1958. године основане још две наднационалне заједнице — Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију, које су се 1967. заједно са Европском заједницом за угаљ и челик ујединиле у Европску заједницу. Као самостална наднационална заједница, Европска заједница је престала да постоји 1993. године када је, поставши један од три стуба Европске уније, ушла у њен састав.

Од свог настанка, па до данашњих дана, Европска унија је расла и развијала се. Оно што је почело као шесточлана организација за слободну трговину индустријским сировинама, развило се у јединствену унију унутар чијих 27 чланица је омогућено слободно кретање људи, роба, услуга и капитала. Њени грађани се служе заједничком валутом, а чланице остварују јако блиску сарадњу у правним, полицијским, одбрамбеним и спољнополитичким питањима. Од заједнице која је изградила Европу из пепела након Другог светског рата, прерасла је у унију са преко 494 милиона становника, са највишим бруто друштвеним производом на свету[1].

Идеја о уједињеној Европи

Идеја уједињене Европе је јако стара и потиче из периода Римског царства[2]. После његовог распада, било је више покушаја уједињења Европе на принципима националне државе (Франачка држава, Свето римско царство[3], Пољско-литвански комонвелт[4], Прво француско царство и Нацистичка Немачка). Међутим, сви ти покушаји су пропали, зато што су били заснивани на принудном уједињењу држава, а не на њиховој међусобној сарадњи.[5]

По завршетку Првог светског рата, решене да не дозволе да се ужаси рата икада понове, многе земље почињу да размишљају о политички уједињеној Европи. Аустријски гроф Рихард Коуденхове-Калерги (нем. Richard Coudenhove-Kalergi) је 1923. године основао Паневропски покрет и 1926. је на првом Паневропском конгресу окупио је бројне политичке личности.[6] Између осталог, том приликом је рекао следеће[6]:


Француски премијер Аристид Бријан (франц. Aristide Briand) је на седници Друштва народа 1929. године предложио формирање федерације европских држава у циљу економског напретка и политичко-социјалне сарадње. Бријанов предлог је добро прихваћен од стране бројних политичара и економиста, тако да му је Друштво народа дало задатак да напише меморандум са конкретним пројектом. Он је 1930. године представио документ „Меморандум о организацији система Европске федералне уније“, али је тада почетак Велике економске кризе гурнуо у страну идеју о уједињеној Европи. Бријанов сународник, политичар Едуар Ерио (франц. Edouard Herriot) је 1931. године објавио књигу „Сједињене Европске Државе“, како би пажњу јавности поново усмерио на идеју европског уједињења. Међутим, њен даљи развој потпуно је прекинут успоном фашизма у Немачкој који је довео до почетка Другог светског рата.[6]

Почетак сарадње

По завршетку Другог светског рата, стварање наднационалне организације било је потребно из политичких и економских разлога, па се све чешће могло чути мишљење да је њено стварање једини начин да се спрече даљи ратови између европских народа. Привреда „старог континента“ је у рату претрпела велике губитке — производња је скоро стала и животни стандард људи је знатно опао. Велики број политичара је веровао да се привреда може обновити само стварањем заједничког тржишта, које би подстакло већу конкуренцију, услед чега би дошло до пораста продуктивности рада и животног стандарда.[5]

Британски премијер Винстон Черчил (енгл. Winston Churchill) је 19. септембра 1946. године на Универзитету у Цириху одржао говор који по многима представља први послератни корак направљен ка европској интеграцији.[7] Он је том приликом рекао[7]:


Захваљујући Черчиловом говору, 1948. године у Хагу је одржана конференција на којој су присуствовали бројни политичари и представници влада, али и представници разних грађанских удружења. Циљ конференције било је оснивање Савета Европе и на њеном крају, донет је Статут Савета Европе. Статут је 5. маја 1949. године у Лондону потписан од стране 10 европских земаља — Белгије, Данске, Француске, Ирске, Италије, Луксембурга, Холандије, Норвешке, Шведске и Уједињеног Краљевства. Овим догађајем, који је познатији као Лондонски споразум, основан је Савет Европе.[8][9] Иако је у самом почетку Савет покушао да утиче на продубљивање политичке сарадње између земаља чланица, његова основна функција сводила се на јачање демократије и поштовања људских права у њима[7].

Париски уговор

Представљање Шуманове декларације (1950)

Многи Европљани су сматрали да се западнонемачка привреда пребрзо опорављала од последица рата, и да се на неки начин мора контролисати. Како би испунио вољу народа, француски министар спољних послова Роберт Шуман (нем. Robert Schuman) је на основу плана свог сународника, економисте Жана Монеа (фр. Jean Monnet), предложио уједињење француске и западнонемачке индустрије угља и челика, и позвао је и друге земље да се придруже.[10] Шуманова декларација (Шуманов план) је представљена 9. маја 1950. године[11], и почели су преговори о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик (ЕЗУЧ), који су успешно завршени. На основу Шуманове декларације израђен је Париски уговор, који је представљен 18. априла 1951, и његовим ступањем на снагу 23. јула следеће године, дошло је до уједињења индустрија угља и челика шест западноевропских земаља — Француске, Западне Немачке, Италије, Белгије, Холандије и Луксембурга[12]. Све царине у трговини гвожђем, угљем и челиком су укинуте, уведена је заједничка тарифа према земљама ван Заједнице, а почела је и строжа контрола производње и продаје ових сировина[10]. Као руководеће тело ЕЗУЧ основана је Висока власт, за чијег је првог председника изабран Жан Моне, идејни творац Заједнице[13], а за привремено седиште је изабран Луксембург. Заједничка скупштина, која је имала само саветодавну улогу, основана је 10. септембра исте године и за њеног председника је изабран Пол Анри Спак (франц. Paul Henri Spaak).[14] Такође, основан је и Савет министара, чији је циљ био заштита интереса земаља чланица. Суд правде Европске уније је четврта институција основана Париским уговором, и то са циљем да решава неспоразуме који би могли настати унутар Заједнице.[10]

Економска унија Бенелукса

Још 1921. године Белгија и Луксембург су се удружили у економску унију[10], а 5. септембра 1944. владе земаља Бенелукса у избеглиштву[15] су донеле одлуку о оснивању Царинске уније Бенелукса[16]. Схвативши да су привреде њихових земаља премале да би самостално могле да опстану на светском тржишту, вође земаља Бенелукса су донеле одлуку о стварању присније економске уније и 1958. године Царинска унија Бенелукса је замењена Економском унијом Бенелукса[10]. Ова Унија је омогућила потпуну слободу кретања људи, робе, услуга и капитала између земаља Бенелукса[16].

Римски уговори

Датотека:Rometreaty.jpg
Церемонија потписивања Римских уговора (1957)

Белгијски министар спољних послова и председник Заједничке скупштине Пол Анри Спак је 1955. године предложио економску интеграцију западноевропских земаља, по угледу на тадашњу Царинску унију Бенелукса. Поводом Спаковог предлога у Месини је 15. јуна исте године почела конференција земаља чланица Европске заједнице за угаљ и челик. Циљ конференције, којом је Спак председавао, била је припрема нацрта споразума који би омогућио настанак Европске економске заједнице (ЕЕЗ). Нацрт споразума је у мају 1956. представљен земљама чланицама и после годину дана преговора, у Риму су 25. марта 1957. године потписани Римски уговори.[16] Пошто је прошао потврђивање у парламентима земаља потписница, споразум је 1. јануара 1958. године ступио на снагу. Његово спровођење је омогућило слободно кретање роба, а кретање људи, финансијских средстава и услуга је олакшано. Висина трговинских царина између земаља чланица је значајно смањена, монопол је забрањен и усвојене су одређене одредбе везане за транспорт, као и комерцијалне привилегије за колоније земаља чланица.[17] Једна од одредби Уговора онемогућила је једнострано прекидање споразума, и његов прекид би, као и свака друга одлука унутар Заједнице, могао бити усвојен једино већинским изгласавањем[10]. За председника комисије Заједнице изабран је немачки политичар Валтер Халштајн (нем. Walter Hallstein)[18].

Европска заједница за атомску енергију (Еуратом) је настала као други продукт Уговора из Рима. Њено оснивање је извршено на инсистирање Француске[16], која је желела да се ради стварања јаке нуклеарне индустрије, изврши интеграција нуклеарних потенцијала земаља чланица ЕЕЗ[17]. Француски инжењер Луј Арман (фр. Louis Armand) је изабран за њеног првог председника[19].

Јединствено тржиште за пољопривредне производе створено је усвајањем Заједничке пољопривредне политике. Такође, она је, гарантујући цену пољопривредних прозивода, европским сељацима загарантовала довољне приходе.[17] Римским уговорима, основана је прва финансијска институција Европских заједница, која је јавном и приватном сектору унутар њих давала дугорочне зајмове — Европска инвестициона банка.[20]

У периоду пред усвајање Римских уговора друге европске државе су позване на ближу сарадњу која би на крају довела до њиховог пријема у Заједницу. Уједињено Краљевство је одбило овај позив и плашећи се губитка контроле над сопственом политиком, оно је заједно са Норвешком, Шведском, Данском, Швајцарском, Аустријом и Португалом основало организацију ЕФТА — Европску слободну трговинску асоцијацију.[10]

Уговор о спајању

Унутар европских заједница постојала је сложност око тога да се овлашћења њихових руководећих тела морају повећати, али постојало је и неслагање око начина на који би то повећање било извршено. Наиме, Француска се залагала за повећање овлашћења Савета министара Заједничке скупштине, док су друге земље чланице сматрале да се јачање руководећих тела може извршити само њиховом интеграцијом у једно тело са широким овлашћењима. После дужих преговора (23. септембар 1963. — 8. април 1965) земље чланице су у Бриселу потписале Уговор о спајању, документ који је предвиђао уједињење три европске заједнице, а самим тим и уједињење њихових руководећих тела.[21] Уговор је ступио на снагу 1. јула 1967. године[21], чиме су створени Европска заједница и њена руководећа тела — Европска комисија, Савет министара и Европски парламент[22][13]. Економске одредбе овог споразума су довеле до још веће економске интеграције земаља чланица — царина на индустријску робу између њих је укинута и уведена је заједничка царинска тарифа према земљама ван Заједнице[23].

Прво проширење

Проширење Европске уније (1973—2007)
  Европска заједница (ЕЗУЧ, ЕЕЗ и Еуратом)
  Европска унија

Проширење Европске заједнице[24] се први пут званично помиње у Римским уговорима, када је одлучено да само европска држава може ући у састав Заједнице и да око њеног пријема мора постојати консензус земаља чланица. Такође, држава и њене институције се морају придржавати демократских принципа и морају прихватити основне циљеве којима Заједница тежи, као и све законе које су унутар ње донети.[21]

Први покушај проширења Заједнице догодио се 1961. године, када је Уједињено Краљевство, увидевши колики су економски напредак доживеле земље чланице, почело преговоре о пријему. Међутим, председник Француске Шарл де Гол (фр. Charles de Gaulle) је 1963. године, уложивши вето, блокирао процес преговора, а као главни разлог свог поступка, који је поновио 1967. године када је Уједињено Краљевство поново поднело пријаву, навео је блиске односе УК и САД. Пошто је 1969. године Де Гол поднео оставку на место председника, Уједињено Краљевство је опет поднело пријаву за чланство, а исто су учиниле и Ирска, Данска и Норвешка. УК, Ирска и Данска су 1. јануара 1973. године постале пуноправне чланице, а грађани Норвешке су на референдуму одлучили да желе да остану ван ЕЗ.[10]

Нови Европски парламент

Претеча европског парламентаризма, Заједничка скупштина Европске заједнице за угаљ и челик је Уговором о спајању претворена у Европски парламент. Његови чланови су све до 1979. године бирани из редова парламентараца држава чланица ЕЗ[13], које су овај избор вршиле користећи различите системе — пропорционални, већински, или пак њихову комбинацију[21]. Први директни избори[25] за чланове Европског парламента су одржани од 7. до 10. јуна 1979. године[23] и на њима су по први пут[26] право гласа имали сви пунолетни грађани Европске заједнице. Европски парламент је после избора, које је обележила мала излазност бирача (свега 40%)[21], имао 410 чланова[23] и за његовог председника је изабрана француска политичарка и адвокат Симон Вел (фр. Simone Veil)[27].

Проширење ка југу

Иако су већ оствариле одређене економске везе са Европском заједницом, Грчка, Шпанија и Португал нису могли постати њени чланови. Разлог за то били су војни режими који су се налазили на власти у овим јужноевропским земљама.[21] Током 1974. и 1975. године, долази до свргавања војних режима у Португалу, односно Грчкој и Шпанији, што им омогућава да поднесу пријаве за чланство у ЕЗ. Пријаву прва подноси Грчка 1975. године, и пошто је на захтев Немачке и Француске процес пријема убрзан, 1. јануара 1981. она постаје десета чланица Европске заједнице.[21] Гренланд, некадашња данска колонија, а садашња административна јединица ове северноевропске државе је 1985. године због неслагања у рибарској политици напустила Европску унију[28]. Шпанија и Португал су пријаве за чланство поднеле 1977. године, и после дугих и тешких преговора, 12. јуна 1985. у Мадриду и Лисабону су потписани споразуми о пријему. Две пиринејске земље, Шпанија и Португал, 1. јануара 1986. године придружиле су се Европској заједници, чиме је број њених чланица порастао на 12.[21]

Европска застава

Застава Европске уније

Савет Европе је 1955. године заставу са 12 златних звезда, које су у кругу поређане на плавој подлози, изабрао за свој званични симбол. У многим културама, звезде поређане на овакав начин, представљале су савршенство[29], и ова застава је створила идеал јединства међу народима „старог континента“. Савет Европе је 1983. године предложио Европском парламенту да поменуту заставу усвоји као своју званичну, и Европски парламент је то и учинио. Шефови држава и владе земаља чланица Европске заједнице, 1985. године су прихватили овај симбол и 1. јануара 1986. све институције ЕЗ су почеле да га користе.[29]

Јединствени европски акт

Председник Европске комисије, Жак Делор (фр. Jacques Delors) је у јуну 1985. године представио документ који је предвиђао учвршћивање заједничког тржишта унутар Европске заједнице. Исте године, Делорова комисија донела је документ који предвиђа прве велике допуне и измене Уговора о спајању — Јединствени европски акт (ЈЕА).[30] Највећи број одредби овог документа односио се на институцијалне и економске реформе Европске заједнице, и преговори о његовом коначном тексту су убрзо отпочели. По завршетку преговора, у децембру 1985. године министри спољних послова 10 земаља чланица Европске заједнице усагласили су се око садржаја Јединственог европског акта, док су Данска и Италија морале да преиспитају да ли њихови устави дозвољавају потписивање оваквог споразума.[21] Дански парламент није био сагласан са Споразумом, па је њена влада расписала референдум. Белгија, Западна Немачка, Француска, Ирска, Луксембург, Холандија, Португал, Шпанија и Уједињено Краљевство су 17. фебруара 1986. године потписали Јединствени европски акт, док су Италија, Грчка и Данска споразум потписале 27. фебруара 1986, након потврђивања ЈЕА на референдуму у Данској. Пошто је током 1986. и 1987. године прошао потврђивање у парламентима земаља потписница, Јединствени европски акт је 1. јула 1986. године ступио на снагу.[21]

Реформе које је ЈЕА превиђао имале су велики утицај на Савета Европске уније и Европски парламент, чија су овлашћења значајно повећана. Коришћење права вета је претрпело одређене санкције, што је умањило могућност блокирања даљег процеса интеграције од стране неке земље чланице. Предвиђено је стварање заједничког тржишта које би омогућило слободно кретање људи, роба, услуга и капитала, а као рок за то одређена је 1992. година.[31][30] Пут ка стварњу монетарног јединства утрла је одредба Акта која је увела одређене мере за контролисање монетарне политике земаља чланица[30]. Како би се већим улагањима, између различитих земаља и региона ЕЗ постигла већа једнакост у економском и социјалном погледу, њене 3 најзначајније финансијске организације — Европски социјални фонд (основан 1960), Европски фонд за управљање и гаранције у пољопривреди (основан 1962) и Европски фонд за регионални развој (основан 1975)[32] — претрпеле су одређене реформе, а обезбеђен је и већи прилив новчаних средстава у њих. Такође, Јединствени европски акт је покренуо повезивање земаља чланица ЕЗ у областима социјалне заштите, истраживања, развоја технологије и заштите животне средине.[30]

1987—1990.

Иако је још 1959. године остварила прве економске везе са Европском економском заједницом, Турска је званичну пријаву за чланство поднела тек 1987. године. Европска комисија је две године касније прихватила пријаву ове азијско-европске земље, указавши притом на то да је политичко и економско стање у земљи незадовољавајуће, као и да се грчко-турски односи, који због турске окупације Кипра нису на завидном нивоу, морају побољшати.[33]

Совјетски утицај у земљама чланицама Варшавског пакта званично престаје 1988. године, доношењем такозване Синатрине доктрине. После више од 40 година, 3. октобра 1990. године Немачка се уједињује и њен источни део постаје део Европске заједнице[34]. Пад Берлинског зида и раскидање Варшавског пакта, отварио је врата сарадњи са источноевропским земљама и даљем ширењу ЕЗ.

Мастрихтски уговор

Пад комунизма у Источној Европи и уједињење Немачке наводе Европску заједницу да учврсти своју улогу у међународним питањима, а унутар ње се јавља потреба за јачањем, како економске, тако и политичке сарадње између земаља чланица[35]. У априлу 1989. године председник Европске комисије, Жак Делор, представио је коначан извештај Комитета за студију о Економској и монетарној унији (ЕМУ). На седници Европског савета у Даблину, 28. априла 1990. године, на иницијативу Белгије, Немачке и Француске, уз подршку Европског парламента[36] почели су разговори о ближој политичкој сарадњи.[35] Министри спољних послова земаља ЕЗ су 15. децембра исте године на састанку у Риму донели одлуку о отпочињању две истовремене међувладине конференције — прву би водили министри спољних послова, а другу министри економије и финансија. Нацрт новог споразума је представљен 17. априла 1991. године и он је, уз ревизију и допуну појединих одредби Римских уговора, предвиђао стварање Европске уније, заједнице чије су активности подељене на три области — њена три стуба. Први стуб Европске уније чиниле би активности Европске заједнице (ЕЗУЧ, ЕЕЗ и Еуратом), други Заједничка спољна и безбедносна политика, а трећи Правна и унутрашња питања.[36]

Министри спољних послова и финансија „европске дванаесторице“ су у Мастрихту, 7. фебруара 1992. године, потписали Мастрихтски уговор, како је Уговор о Европској унији популарно назван.[37] Европски парламент и већина чланица су усвојили Уговор, док су Данска, Ирска, Немачка и Француска по овом питању организовале референдум. На референдуму у Данској уговор је одбачен, а усвојен је на референдумима у Ирској, Француској и Немачкој. Парламент уједињеног УК је усвојио уговор, али тек након успешног поновљеног референцума у Данској. Пошто је усвојен од стране свих земаља чланица и Европског парламента, Мастрихтски уговор је 1. новембра 1993. ступио на снагу, чиме је основана Европска унија.[38]

Мастрихтски уговор је предвиђао стварање Економске и монетарне уније, која би омогућила увођење заједничке валуте. На овај начин, била би стављена круна на унутрашње тржиште ЕУ, које је почело да функционише 1993. године[39]. Структурни фондови ЕУ су знатно повећани и основан је нови Кохезиони фонд, као и Европски инвестициони фонд, огранак Европске инвестиционе банке, чији је циљ давање зајмова ситним предузетницима[40]. Како би се у увођењу нових закона узела у обзир мишљења више представника из различитих региона ЕУ, са радом је почео Одбор регија[41]. Надлежност ЕУ у области разних друштвених, економских и еколошких питања је значајно повећана, а створене су и Трансевропске мреже, које би утицале на повезивање земаља чланица у области транспорта, телекомуникација и енергетике. Становници свих земаља чланица, постали су грађани Европске уније[42], а уведен је и омбудсман, као заштитник њихових права. Такође, усвојена је заједничка социјална политика, са највећим освртом на заштиту права радника.[43]

Земље чланице су у оквиру Заједничке спољне и безбедносне политике почеле заједнички да делују у оквиру заштите основних принципа и интегритета Уније, јачања међународне безбедности и сарадње, а утврђена је и заједничка одбрамбена политика. Поред тога, дефинисани су односи са НАТО-ом и Западноевропском унијом[44]. Заједничка активност чланица у областима сузбијања криминала и тероризма установљена је Правним и унутрашњим питањима, која је налагала ближе односе полиције, царине и других надлежних органа чланица. Како би се омогућило једноставније обављање ове сарадње, предвиђено је усклађивање кривичних прописа чланица, а 1994. године је, по угледу на Интерпол, основан Европол.[45]

Европски економски простор

Европска заједница и ЕФТА су 1972. и 1973. године потписале споразуме о слободној трговини, али су временом обе стране исказале жељу да појачају своју економску сарадњу. Међутим, интензивнији рад на овом питању почиње тек после доношења Јединственог европског акта, који је предвиђао стварање заједничког унутрашњег тржишта ЕУ. Чланице организације ЕФТА, Норвешка, Шведска, Финска, Исланд, Аустрија, Швајцарска и Лихтенштајн желеле су да постану део заједничког тржишта, иако нису унутар ЕУ. Почетком 1989. године, Жак Делор је предложио остваривање сложенијег партнерства, у виду стварања Европског економског простора (ЕЕП). У мају следеће године, Европска комисија је од Савета министара добила овлашћење да отпочне преговоре. Услов који су чланице Европске асоцијације за слободну трговину морале да испуне, био је да морају поштовати законе ЕУ који се односе на конкуренцију, заштиту потрошача, јавну помоћ државе и сл.[46] По успешном завршетку преговора, у Порту је 2. маја 1992. године потписан Споразум о Европском економском простору, који је ступио на снагу истог дана када и заједничко унутрашње тржиште ЕУ — 1. јануара 1993. Све чланице организације ЕФТА, сем Швајцарске која га је одбацила на референдуму, потврдиле су споразум. Норвешка, Шведска, Финска, Исланд и Аустрија су постале чланице ЕЕП 1. јануара 1994. године, док је Лихтенштајн то учинио тачно годину дана касније, после одржаног референдума. Новостворени ЕЕП је обухватио 18 држава и преко 380 милиона становника[46]. Унутар њега било је могуће слободно кретање роба, услуга и капитала. Ипак, царинска контрола између земаља ЕУ и организације ЕФТА је задржана, како би се избегле веће промене у спољнотрговинском билансу земаља ЕУ. Основане су институције које би руководиле ЕЕП, а поред сарадње у области економије, отпочета је одређена сарадња у сфери истраживања, заштите животне средине и услова рада.[46]

Четврто проширење

Пошто су уласком у ЕЕП, аутоматски постале чланице заједничког тржишта ЕУ, чланице организације ЕФТА желеле су да узму учешћа у процесу доношења одлука везаних за поменуто тржиште, а то су могле постигнути једино пуноправним чланством у ЕУ. Пријаву за чланство је прва поднела Аустрија, 1989. године, затим Шведска 1991, а годину дана касније Финска, Швајцарска и Норвешка. Наводећи да му је чланство у ЕЕП сасвим довољно, Исланд није поднео пријаву. Пошто су њени грађани на референдуму одбацили споразум о ЕЕП, Швајцарска је повукла своју пријаву. Због сумње да би преговори са потенцијалним чланицама могли да омету процес доношења Мастрихтског уговора, Европски савет је на седници у Единбургу донео одлуку да преговори почну почетком 1993. године.[47] Земље кандидати имале су БДП и доходак по глави становника који су били међу највећима у Европи, па су настојале да у највећој могућој мери заштите своје социјалне и економске интересе, што је доста отежало преговоре. Највећи камен спотицања представљала су питања везана за пољопривреду, риболов, регионалну помоћ и доприносе буџету Уније, али је на крају највећи део спорних питања решен у корист земаља кандидата, које су издејствовале одређене уступке. Преговори су успешно завршени почетком 1994. године, а потом су земље кандидати организовале референдуме, на којима би се њихови грађани изјаснили да ли желе да уђу у ЕУ.[48] Грађани Норвешке су, као и 30 година раније, рекли не уласку у ЕУ, а грађани других трију земаља кандидата су одговорили потврдно. Првог дана 1995. године, Аустрија, Финска и Шведска су постале део Европске уније, чиме је број њених земаља чланица порастао на 15.[49]

Амстердамски уговор

Лакша измена спорних одредби постојећих споразума Европске уније омогућена је доношењем Мастрихтског уговора, и то тако што су све земље чланице, као и Европска комисија, добиле право на подношење амандмана[50]. Пошто су неке земље чланице искористиле ово право, у Торину је 29. марта 1996. године почела међувладина конференција, на којој су земље чланице водиле преговоре о доношењу новог споразума. Ступањем на снагу овог споразума, на снагу би ступили и поднети амандмани, чиме би спорне одредбе биле замењене. На седници Европског савета у Амстердаму, 16. и 17. јуна 1997, усаглашен је текст новог споразума, који је, пошто је претрпео одређене измене, потписан 2. октобра исте године. Након потврђивања од стране земаља чланица, Уговор из Амстердама је 1. маја 1999. године ступио на снагу.[50]

Основни циљ Амстердамског уговора било је стварање јединства земаља чланица у области заштите основних људских права, сваке врсте слободе и безбедности европских грађана[51]. Шенгенски уговор, који је омогућавао слободно кретање људи и укидање граничних прелаза унутар земаља потписница, постао је саставни део закона Европске уније, која је добила надлежности у области имиграције, спољних граница Шенгенске зоне и одобравања виза и азила грађанима других земаља[52]. У оквиру заједничке социјалне политике, донет је низ закона против дискриминације радника. Западноевропска унија је проглашена саставним делом Заједничке спољне и безебедносне политике. Европол је добио већа овлашћења и омогућено је спровођење заједничких акција за сузбијање организованог криминала, због чега је трећи стуб ЕУ, који чине Правна и унутрашња питања, добио ново име — Полицијска и правосудна сарадња у кривичним предметима.[51]

У склопу институцијалних реформи, закони Уније су стављени изнад законâ земаља чланица и коришћење права вета је још више ограничено. Орган који је имао највише користи од Амстердамског споразума, био је Европски парламент, који је добио право да уложи вето на одлуку Савета министара, уколико је та одлука донета без заједничког договора ове две институције. Европски савет је добио право да поништи глас земље чланице за коју се докаже да је прекршила неко од оснвних принципа Уније.[51]

„Европски премијер“

Председник Европске комисије Жак Сантер (франц. Jacques Santer) поднео је оставку 15. марта 1999. године, а исто су учинили сви чланови његовог кабинета. Разлог за ово, биле су критике на рачун рада Комисије, које су кулминирале када су њени чланови Едит Кресон (франц. Édith Cresson) и Мануел Марин (шп. Manuel Marín) постали предмет бројних оптужби — Кресон је оптужена за злоупотребу службеног положаја, а Марин за проневеру новца из државних фондова за помоћ[53].

На седници Европског савета у Берлину, крајем марта 1999. године, немачки канцелар Герхард Шредер (нем. Gerhard Schröder), који је председавао Саветом Европске уније, поставио је бившег председника тог тела, Романа Продија (итал. Romano Prodi) за новог председника Европске комисије. Пошто је 5. маја исте године Европски парламент потврдио Продијев мандат, а нешто касније и мандат свих чланова новог кабинета, Продијева Комисија је 18. септембра почела са радом.[53] Романо Проди се нашао на челу ЕУ, чија су овлашћења захваљујући Амстердамском уговору у многоме проширена, па су га многи сматрали „првим европским премијером“[54]. Такође, Високи представник за спољну политику и безбедност ЕУ, Хавијер Солана (шп. Javier Solana) је због високих овлашћења која су му додељена често помињан као „први европски министар спољних послова“[55].

Евро

Према Мастрихтском уговору, последњи корак[56] ка стварању Економске и монетарне уније било је увођење заједничке валуте. На седници Европског савета у Мадриду, средином децембра 1995. године, договорено је да ће се заједничка валута звати евро, а утврђен и је начин на који би њено увођење било спроведено у дело. Мастрихтским уговором су, у циљу стабилности заједничке валуте, одређени критеријуми које је земља чланица морала да испуни како би могла да га уведе.[57] Ови критеријуми били су јако строги и односили су се на стопу инфлације, висину буџетског дефицита и дугорочне каматне стопе, а земље су морале да се обавежу да две године пре увођења евра неће мењати курс своје валуте у односу на курсеве валута других земаља чланица[58]. Имена земаља које су успеле да достигну поменуте критеријуме објављена су у марту 1998. године, и то су биле Аустрија, Белгија, Финска, Француска, Немачка, Ирска, Италија, Луксембург, Холандија, Португал и Шпанија, док Грчка није успела да испуни критеријуме. Уједињено Краљевство, Шведска и Данска су, иако испунивши неопходне критеријуме, одлучиле да не желе да уведу евро.[57]

Представљање евро новчаница и кованица (2001)

Европска централна банка (ЕЦБ), институција која је задужена за све послове везане за евро и целокупну монетарну политику Уније, основана је 30. јуна 1998. године са седиштем у Франкфурту, заменивши Европски монетарни институт (основан 1994). Такође, основан је и Систем европских централних банака, у чијем саставу су се поред ЕЦБ, налазиле и централне банке других земаља чланица, које су биле дужне да одређену количину својих резерви у злату и новцу пребаце у ЕЦБ.[57]

Једанаест земаља које су испуниле критеријуме, 1. јануара 1999. године почеле су да користе евро на банковним рачунима и у сврхе платног промета, а њихове националне валуте су наставиле да се користе за све друге потребе. Пошто је успела да достигне критеријуме, Грчка је 2001. године постала 12. чланица еврозоне. Евро новчанице и кованице су 1. јануара 2002. године постале званично средство плаћања у 12. држава ЕУ.[58] Аустријски шилинг, белгијски, француски и луксембуршки франак, немачка и финска марка, ирска фунта, италијанска лира, португалски ескудо, шпанска пезета и грчка драхма су коришћене упоредо са евром до краја фебруара 2002. године, када су престале да буду важеће средство плаћања.[59]

Уговор из Нице

Пето проширење

Устав Европске уније

Уговор из Лисабона

Даља ширења

Референце и објашњења

  1. ^ Листа земаља по висини БДП (језик: енглески), приступ 12. фебруар 2008.
  2. ^ Процес интеграције (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  3. ^ Свето римско царство (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  4. ^ Пољско-литвански комонвелт (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  5. ^ а б Европска унија, 1. страна (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  6. ^ а б в Почеци (1919—1939) (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  7. ^ а б в Почеци (1945—1957) (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  8. ^ Савет Европе — оснивање (језик: енглески), приступ 9. јануар 2007.
  9. ^ Лондонски споразум (1949) (језик: енглески), приступ 9. јануар 2007.
  10. ^ а б в г д ђ е ж Европска унија, 2. страна (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007. Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „Европска унија, 2. страна” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  11. ^ Учење о Европској унији (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  12. ^ Уговор о Европској заједници за угаљ и челик (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  13. ^ а б в Коалиција Европски покрет (језик: бошњачки), приступ 16. децембар 2007. Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „Коалиција Европски покрет” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  14. ^ Догађаји у Европској унији 1950-их (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  15. ^ Почетком Другог светског рата, владе Белгије, Холандије и Луксембурга су избегле у Уједињено Краљевство.
  16. ^ а б в г Учење о Европској унији (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  17. ^ а б в Римски уговори (1957) (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  18. ^ Европска унија (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  19. ^ Европска унија — кратка историја европских интеграција (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007.
  20. ^ Европска инвестициона банка (језик: енглески), приступ 2. фебруар 2007.
  21. ^ а б в г д ђ е ж з и Европски навигатор (језик: енглески), приступ 16. децембар 2007. Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „Европски навигатор” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  22. ^ Руководећа тела Европске заједнице представљала су сједињена и реформисана руководећа тела ЕЗУЧ, ЕЕЗ и Евроатом.
  23. ^ а б в Европске интеграције — важни датуми, приступ 16. децембар 2007. Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „Европске интеграције — важни датуми” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  24. ^ Европска заједница није постојала за време доношења Римских уговора, али су постојале ЕЗУЧ, ЕЕЗ и Еуратом, чијим је уједињењем она настала.
  25. ^ Представнике у Европском парламенту су бирали грађани, а не чланови националних парламената као што је до тада био случај.
  26. ^ Све до ових избора, право гласа су имали само пунолетни мушкарци.
  27. ^ Европски парламент (језик: енглески), приступ 21. децембар 2007.
  28. ^ Гренланд — енциклопедија (језик: енглески), приступ 8. јануар 2008.
  29. ^ а б Симболи Европске уније — застава (језик: енглески), приступ 8. јануар 2008.
  30. ^ а б в г Јединствена Европска унија и пут ка Споразуму о Европској унији (језик: енглески), приступ 10. јануар 2008.
  31. ^ Енциклопедија Европске уније — С (језик: енглески), приступ 30. јануар 2008.
  32. ^ Привредна комора Србије — европске интеграције, приступ 15. јануар 2008.
  33. ^ Односи Турске и Европске уније (језик: енглески), приступ 12. јануар 2007.
  34. ^ Историја Европске уније (1980—1989) (језик: енглески), приступ 12. јануар 2007.
  35. ^ а б Мастрихтски уговор (језик: енглески), приступ 29. јануар 2008.
  36. ^ а б Европски навигатор Међувладини преговори (језик: енглески), приступ 29. јануар 2008.
  37. ^ Европски навигатор Потписивање Уговора о Европској унији (језик: енглески), приступ 31. јануар 2008.
  38. ^ Европски навигатор Тешко постигнуто потврђивање (језик: енглески), приступ 31. јануар 2008.
  39. ^ Преглед активности Европске уније (језик: енглески), приступ 3. фебруар 2008.
  40. ^ Европски инвестициони фонд (језик: енглески), приступ 3. фебруар 2008.
  41. ^ Одбор регија (језик: хрватски), приступ 3. фебруар 2008.
  42. ^ Термин „грађанство“ се користи из разлога што Европска унија није држава, па њени становници не могу бити њени држављани, већ само грађани.
  43. ^ Енциклопедија Европске уније — М (језик: енглески), приступ 29. јануар 2008.
  44. ^ Западноевропска уније је основана 1954. године, и то као наследница пропале Европске одбрамбене заједнице.
  45. ^ Три стуба Европске уније, приступ 30. јануар 2008.
  46. ^ а б в Европски навигатор Европски економски простор (језик: енглески), приступ 5. фебруар 2008.
  47. ^ Европски навигатор Догађаји који су довели до четвртог проширења Европске уније (језик: енглески), приступ 6. фебруар 2008.
  48. ^ Европски навигатор Преговори о уласку у ЕУ (језик: енглески), приступ 6. фебруар 2008.
  49. ^ Европски навигатор Улазак Аустрије, Финске и Шведске у ЕУ (језик: енглески), приступ 6. фебруар 2008.
  50. ^ а б Европски навигатор Уговор из Амстердама (језик: енглески), приступ 7. фебруар 2008.
  51. ^ а б в Енциклопедија ЕУ — Амстердамски уговор (језик: енглески), приступ 7. фебруар 2008.
  52. ^ Мисли се на земље које нису ни чланице Европске уније, а нису ни потписнице Шенгенског уговора.
  53. ^ а б Европски навигатор Криза Европске комисије (језик: енглески), приступ 8. фебруар 2008.
  54. ^ Текст о Продијевој Комисији (језик: енглески), приступ 8. фебруар 2008.
  55. ^ Хавијер Солана: први европски министар спољних послова? (језик: енглески), приступ 9. фебруар 2008.
  56. ^ Први корак је довео до укидања контрола у размени, стабилизације валута земаља чланица и њихове ближе економске сарадње.
    Други корак је довео до стварања Европског монетарног института, а забрањено је мешање влада земаља чланица у послове њихових централних банки.
  57. ^ а б в Европски навигатор Трећа фаза Економске и монетарне уније (језик: енглески), приступ 10. фебруар 2008.
  58. ^ а б Европска унија, 3. страна (језик: енглески), приступ 10. фебруар 2007.
  59. ^ Евро (језик: енглески), приступ 10. фебруар 2007.

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Европске_уније&oldid=1470723”