Славеносрпски језик

Шаблон:Сххсјезици Славеносрпски језик (славяносербскій, славеносерпскій, словенскій) је облик српскога језика који је био у доминантној употреби крајем 18. и почетком 19. века у образованим слојевима српске грађанске класе у Војводини и српкој дијаспори у осталим крајевима Хабзбуршке монархије.

Употреба

Најистакнутији представник славеносрпског је био Захарија Орфелин, а књижевни кодификатор Милован Видаковић.

Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор Вук Караџић, понајвише на новоштокавском фолклорном идиому уз примесе утицаја хрватске језикословне и књижевне традиције. Средином 19. века опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после 1870. потпуно нестао из јавне употребе.

Карактеристике и граматика

Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из "Славеносербског магазина" који је уређивао Захарија Орфелин: "Весьма бы мени прискорбно было, ако бы я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пьянство, роскошъ, безчиние, и непотребное житие". Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (что), руским творбеним облицима (роскошъ, а не раскош), а друге значајке славеносрпског су и појава –т у 3. особи множине (нпр. "они могутъ" уместо "они могу").

Литература

• Михаило Стевановић: Граматика српскохрватског језика, Београд 1964.