Епископ горњокарловачки Лукијан (Мушицки)

Лукијан Мушицки
Лукијан Мушицки
Лични подаци
Датум рођења	(1777-01-27)27. јануар 1777.
Место рођења	Темерин,
Датум смрти	15. март 1837.(1837-03-15) (60 год.)
Место смрти	Карловац, Аустријско царство

Лука „Лукијан“ Мушицки (Темерин, 27. јануар 1777 — Карловац, 15. март 1837) био је српски владика и песник.

Биографија

Основну школу је учио у Темерину, гимназију у Новом Саду и Сегедину, а права и филозофију у Пешти. По завршеним студијама постаје администратор митрополијске канцеларије у Карловцима, наставник богословије и, пошто се закалуђерио, архимандрит манастира Шишатовца. Од 1828. до смрти био је владика Карловачкога владичанства са седиштем у Плашком. У Војној крајини су постојале школе на немачком, а он је отворио прве школе на српском језику у Плашком, Шкарама, Зрмањи и Мутилићу. Умро је као владика у Плашком.

Мушицки је био један од најобразованијих писаца свога времена. Поред грчког и латинског, он зна неколико европских језика и познаје скоро све веће песнике античког и новог доба. Његови омиљени песници су: Фридрих Готлиб Клопшток, чувени немачки песник, писац „Месијаде“, Давид „псалмопјевац“ и нарочито Хорације, чију је поетику (Ars poetica) знао наизуст. Он од Хорација узима метричке облике, хвалбену и свечану речитост и први међу Србима почиње да ствара уметничку поезију у духу и руху псеудокласичне поезије европске. Он сам каже да подражава „Флаку“ и сматра као велики успех што може на српском језику певати по латинским метричким обрасцима.

Он је написао четири књиге лирских песама родољубивог, моралног и дидактичког садржаја. То је учено стихотвореније врло ученог и добронамерног родољуба и црквеног човека, стихотворство лишено правог песничког заноса и лепоте. Он пева о карактеру, народољубљу, благонаравију и добродјетељи и даје моралне поуке младом нараштају. Његове програмске песме „Глас народољупца“ и „Глас харфе шишатовачке“ биле су чувене у своје доба и школска омладина их је знала наизуст. Та је његова поезија цењена у своје време због снажног и искреног родољубља и представља занимљив покушај уметничке версификације по угледу на латинске метричке облике и уједно као карактеристичан образац хладне и укочене „објективне лирике“. Одржавао је пријатељску везу са Михаилом Витковићем, српским песником из Пеште коме је Мушицки посветио и оду.

Споменик Мушицком у Темерину

Врло учен и образован књижевник, Мушицки покушава да архаични старословенски језик, који није имао књижевне традиције, прилагоди псевдокласичној дисциплини форме, у време када се та дисциплина преживела као и сам језик. Он је покушао да независно од народне песме створи нове ритмичке облике и дао је неколико виртуозних образаца, али је његов покушај пропао због одсуства талента и због архаичног језика.

Живећи у доба Вукове реформе језика и правописа, Мушицки се бавио и питањем језика. Он је за слово ј и уноси у српску азбуку слово ђ, изјашњава се за народни језик, али као црквени човек он је и за рускословенски:

Словенски, сербски језик — два су пута, К једној цели воде нас.

Он налази да рускословенски језик треба да остане језик цркве и науке, а народни за народ и популарну књижевност.

Умро је у Карловцу 18. марта 1837.

Литература

• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро. 

Спољашње везе

• Темерин, место рођења
• Лукијан Мушицки (биографија)
• Есеј о Лукијану Мушицком („Православље“, бр. 952, 15. новембар 2006)