Хералдика

Хералдика је наука о грбовима, помоћна историјска наука, настала у 11. веку.

Хералдика се, по областима којима се бави, углавном дели на:

• државна хералдика - грбови савремених, и историјских, држава
• градска хералдика - хералдика разних градова и општина
• обласна херладика - области и покрајине разних држава
• црквена хералдика - свештенство и црквена хијерархија
• академска хералдика - академске институције
• породична хералдика - грбови племићких фамилија
• грбови разних појединаца

Хералдика је развила велику разноврсност симбола којима се користи, и доделила специфична значења сваком од њих:

• основне боје
• животиње
• биљке
• митолошка бића
• предмети

Основна правила

Хералдика се заснива на строго утврђеним хералдичким правилима, од којих су многа општа и универзална. Сваки грб мора бити јединствен тако да не могу постојати два иста грба, па се два слична морају разликовати бар у неком детаљиму. Такође, једна особа тј. један носилац грба може имати у употреби само један грб.

Такође, има и хералдичких правила која се у једној земљи примењују а у другој не. То је зато што је хералдика у неким земљама развиле неке специфичности које су остале само њој својствене. Према земљама, може се разликовати неколико главних система хералдике:

• Француски систем хералдике
• Енглески систем хералдике
• Немачки систем хералдике

Главни чланак: Основна хералдичка правила

Развој хералдике

У средњем веку кад су витезови носили оклопе и кациге било је врло тешко да се међусобно распознају. Због тога су почели да носе знамења (грбове) владара којима су потчињени. Нарочито током крсташких ратова ова "мода" се проширила у целој Европи. Убрзо је број различитих грбова толико нарастао да краљеви нису више могли да памте који је који. Уместо њих су памтили први хералдичари. Они су за време битака стајали поред краљева и појашњавали им који војници припадају ком великашу и на чијој страни се боре.

Још тада, из XI – XIII века, датирају прва правила хералдике. Прво и основно је: грб мора да буде препознатљив (јасан) на даљину–разумљиво је зашто. Из овог су извучена нека практична правила. Боја не сме да иде уз боју, и метал не сме да буде уз метал. (Метали су иначе сребро и злато, тј. бела и жута.) Затим, користе се само чисте боје а не пастелне или нејасне, како би се и на великој даљини разликовале.

Пуњење је оно што ставимо унутар грба, најчешће каква животиња или биљка, а може да буде и тврђава, или уопште ма који предмет.

Ако стручним језиком "опишемо" грб, сваки хералдичар ће по том текстуалном опису моћи да нацрта како грб приближно изгледа. Постоје и рачунарски програми који мање или више успешно цртају грбове по описима. Тај опис се назива блазон, и прилично је једноставан, с тим што је потребно познавати терминологију, која је мешавина француских, енглеских и латинских назива.

Погледај

• Боје у хералдици
• Основна хералдичка правила

Спољашње везе

• Речник хералдичких појмова (језик: енглески)
• ЦИПМ - Одбор за Хералдичке и Генеалошке Студије