Тривундан

Тривундан се прославља 14. фебруара (1. фебруара по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Трифуна, на дан његове смрти.

Народни обичаји и симболика

На Тривундан виноградари одлазе у винограде, орезују по коју лозу и заливају вином по неки чокот. Верује се да ће се тако винограду повратити снага после дугог зимског мртвила, па ће лоза моћи да буја у пролеће.

Због обичаја орезивања винове лозе, у источној Србији светог Трифуна зову и Орезач или Заризој.

Верује се да свети Трифун на свој празник пободе у земљу угарак и од тога дана снег почне да се топи. Народ понегде каже: "Триша заб'о угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе."

Верује се да ће бити кишна и родна година ако на Тривундан падне снег, а ако је ведро – биће сушна.

Хришћански смисао

Православна црква је установила нарочити молитвени чин који се врши на њивама и баштама ако се догоди штета од инсеката, мишева и других пољских штеточина. При овом чину се узме зејтин из кандила Светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград и чита молитву.

Празник Светог Трифуна

Сматра се да је овај светац заштитник винове лозе и виноградарства, па тиме и вина, па га као свог патрона славе виноградари и гостионичари.

• На Трифундан, 1835. године, на иницијативу драмског писца Јоакима Вујића и новчану помоћ кнеза Милоша Обреновића, у Крагујевцу је основан Књажевско-сербски театар, прво позориште у Србији.

Литература

• Мирјана Кандић: Свети мученик Трифун, Српске славе и обичаји, 13. део, Смедеревска седмица бр. 246, 14.2.2003. [1]
• Ђорђе Рандељ: Светачник: славе и верски обичаји код Срба, Љубитељи књиге, Нови Сад, 2006.
• Милан Вуковић: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, Београд, 1985.