Донатизам

Донатизам је био ригорозни покрет у ранохришћанској афричкој Цркви 4. века, осуђен као расколнички. Назван је по берберском хришћанину Донату (лат: Donatus Magnus) који је сматрао да црква мора бити црква светаца а не грешника и да свете тајне које су починили традитори (издајници), свештеници који су за време прогона предавали свете списе властима или су проказивали друге хришћане, нису важеће. Само тајне извршене од свештеника са моралним или светим интегритетом јесу дејствујуће.

Свети Августин расправља са донатовцима.

До сукоба је дошло око 311. године када је нови епископ Картагине Цецилијан рукоположен уз учешће Феликса из Аптунге, бившег традитора. Његови противници су поставили свог епископа Марјорина, кога је наследио Донат, по коме је раскол добио име. 313. године је комисија, коју је именовао Папа Милтијад, пресудила против донатиста. Цар Константин такође проглашава валидним избор Цецилијанов и интервенише против донатиста. Сам Донат је био изопштен, након чега су донатисти проглашени јеретицима а њихове цркве затворене. Међутим, они су наставили да постоје, сматрајући себе истинском и неокаљаном црквом, једином валидном да врши свете тајне. Имали су јако упориште у северној Африци, док је католичка страна имала у Риму. Римске власти су предузимали репресивне мере против њих, поготово након њиховог повезивања са бунтовним сељацима који су себе називали agonistici ("војници (Христа)") и залагали се за укидање својине, ропства и дугова..

Били су још увек јаки у време светог Августина, крајем 4. века. Нестају тек са арапским освајањима у 7. и 8. веку.

Спољашње везе

• Donatists (Catholic Encyclopedia)
• Donatus & the Donatist Schism (earlychurch.org)
• Letter of Petilian of Cirta (писмо Петилија, донатског епископа Цирте)