Мунара — разлика између измена

Мунара
рум. *Munar*
Мунара; рум. Munar
Насеље
	Мунара Локација у Румунији
	Координате: 46° 6′ 10″ N 21° 1′ 11″ E / 46.10278° С; 21.01972° И
Земља	Румунија
Округ	Арад
Општина	Секусић
Надморска висина	97 m (318 ft)
Становништво (2013)
• Укупно	539
Временска зона	Источноевропско време (UTC+2)
• Лети (DST)	Источноевропско летње време (UTC+3)
Геокод	672694

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 8. фебруар 2018. у 12:16

Мунара (рум. Munar) село је у општини Секусић, која припада округу Арад у Републици Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

У близини села налази се манастир Српске православне цркве, манастир Бездин.

Положај насеља

Село Мунара се налази у источном, румунском Банату, на 30 km југозападно од града Арада. Село се налази у Поморишју, а сеоски атар је равничарског карактера. Име је турцизам, назив за торањ, а настао од турске речи минарет, високом торњу уз џамију, са које мујезин позива муслиманске вернике на молитву.

Историја

Мунара се још 1219. године помиње као Вила Монор.^[2] А године 1448. оно се зове Мунар и посед је српског спахије Милоша Белмужевића. Женидбом и поклоном од угарског краља великаш Јакшићи су добили коначно 1529. године цео посед Мунару. Тих година 1539. поред села почела је градња православног манастира Бездина, као по предању задужбине деспота српских Јакшића. Између 1553-1556. у делу Мунаре свој замак је саградио великаш Никола Цреповић. Други део је 1572. године држао Димитрије Овчаревић посвећен сточарству - овцама. О селу је одувек тј. од средине 16. века бригу водило манастирско братство Бездина. Према попису манастира Бездина из 1771. године, у прњавору Мунари било је читаво једно домаћинство, са неколико штала, шупе и три котарке за кукуруз. Манастир је 1781. године откупио за 9009 ф. пустаре Мунару и Бездин.^[3] Ту се налазила у Мунари њихова пивара и палинара који су давани у аренду. За време настојатеља Платона Атанацковића (1834-1839) ту је подигнут и леп стан за арендатора, који пре није постојао. ^[4]

У селу које је било прњавор оближњег манастира Бездина, одувек је било мало Срба становника. Јоаким Вујић је 1839. године у свом "Путешествију" напоменуо за Мунару - "једно село у којем се налази 75 домова, чији су житељи пре били све Срби, а сада се повлашили, изгубили свој корењи српски језик, па сада влашки беседе."^[5] Мунара је 1854. године имала 602 становника и атар од 3259 јутара. Тако је 1900. године било само 65 душа, а огромну већину су чинили Румуни. Без школе и цркве они су се знатно порумунили. У месту није било српске цркве, па су мештани долазили у манастир Бездин на службу. Прву богомољу су створили манастирски калуђери 1923. године, када су преуредили бивши ишпански стан за капелу. Та импровизована црква била је посвећена Св. великомученику Георгију. Тој згради је тек 1957. године додат торањ, у којем висе три звона. Темпло је обична дашчана оплата, преграда. Двери су пренете из цркве у Торњи. Престоне иконе је осликао прота Драгутин Остојић. Ту се налазе и неке иконе настале копирањем оних са манастирског иконостаса, дело иконописца Алекса Свиленгаћанин.

Године 1905. Мунара је мала општина у Новоарадском срезу. Ту живи 634 становника у 112 домова; њих 68 душа су православни Срби. У атару те општине налазила се и пустара српског православног манастира Бездина са 139 душа.^[6]

Ранија школа у којој се радило на српском и румунском језику је била 1877. године подржављена. Њу је у своје време (пре 1839) ту подигао као лепу школску зграду са удобним учитељским станом, игуман манастира Бездина Платон Атанацковић. По објављеном конкурсу из априла 1867. године види се да је понуђена плата сеоском учитељу 42 ф. годишње у новцу од месне општине, затим манастир дотира 10 ф. 50 крајцара, фртаљ (четвртина) ланца врта, 50 фунти соли, и толико и сланине, осам фунти свећа, два хвата дрва и стан. Језик учевни је српски и романски.^[7] Учитељ у мунарској народној школи био је 1868. године Валтазар Васиљевић. Требао је да положи учитељски испит у Сомбору да би био сталан.^[8] Село је дуго било без школе, па је манастир Бездин од својих средстава опет подигао ту, нову српску вероисповедну школу 1902. године.^[9] Манастирска управа је давала огласе и примала српске учитеље на рад, а плата је код сваког конкурса подизана да би понуда била примамљивија. Учитељ 1905. године био је Бранко Николић. Расписан је 1906. године стечај за упражњено место учитеља у српској вероисповедној школи у Мунари. Годишња плата је износила 1000 к и приде још 80 к за пофторну школу, 20 к за писаћи паушал те у натури - стан са баштом и огревом. Предност су имали ожењени учитељи, јер је постојала могућност да се њиховој жени повери да предају женски ручни рад, уз примерену награду. Учитељ ради по Школској уредби од 1872. године и дужан је да поји у цркви.^[10] У новој српској вероисповедној школи радили су тих година: привремена учитељица Александра Радишић (1907), такође привремени учитељ Миленко Јегдић (1907) па стални учитељ Бранко Николић (1908-1911).

Да би оснажили економски положај малобројних Срба у Мунари и околини, манастирски оци су узели манастирску земљу коју су дотад арендирали Јевреји, и понудили 1905. године Српским земљорадничким задругама (која је била и у Мунари) да је под повољнијим условима обрађују. Та задруга је имала капитал од 1852 к, а водили су је тада: председник Аврам Балан и пословођа Гедеон Бођин.^[11]

Сада у Мунари поред српске цркве, постоје велика румунска православна црква зидана 1925. године, а мала римокатоличка капела подигнута 1929. године.

Становништво

По последњем попису из 2002. године село Мунара имало је 502 становника. Последњих деценија број становника опада.

Село је од давнина било са вишенародно са румунском већином, а месни Срби су били мањина у селу. Временом се ова разлика јако увећала, па је српска мањина данас малобројна. Национални састав на појединим пописима био је следећи:

Година пописа	1910. год.	1992. год.	2002. год.
Укупно ст.	633	539	502
Срби	222 (35,1%)	27 (5,0%)	19 (3,8%)
Румуни	291 (46,0%)	408 (75,7%)	418 (83,3%)
Мађари	105 (16,6%)	89 (15,5%)	62 (12,4%)
остали	15 (2,4%)	15 (2,8%)	3 (0,6%)

Види још

Референце

^ „Statistical Yearbook 2011” (PDF). Comisia Centrală pentru Recensământul Populaţiei şi Locuinţelor. Приступљено 2015-07-05.
^ Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: " Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године
^ Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Манастир Бездин", Темишвар 1999. године
^ "Сербске народне новине", Пешта 24. маја 1842. године
^ Јоаким Вујић: "Путешествија по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму", Београд 1845. године
^ Мата Косовац, наведено дело
^ "Школски лист", Сомбор 1867. године
^ "Школски лист", Карловци 1868. године
^ "Српски сион", Карловци 1902. године
^ "Школски лист", Сомбор 1907. године
^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године

Спољашње везе

Срби у Румунији од раног средњег века до данашњег времена (српски језик)
Етничка слика насеља хабзбуршког дела Румуније 1880-2002. (мађарски језик)

[Romania_yearbook_2011-1] „Statistical Yearbook 2011” (PDF). Comisia Centrală pentru Recensământul Populaţiei şi Locuinţelor. Приступљено 2015-07-05.

[2] Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: " Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године

[3] Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Манастир Бездин", Темишвар 1999. године

[4] "Сербске народне новине", Пешта 24. маја 1842. године

[5] Јоаким Вујић: "Путешествија по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму", Београд 1845. године

[6] Мата Косовац, наведено дело

[7] "Школски лист", Сомбор 1867. године

[8] "Школски лист", Карловци 1868. године

[9] "Српски сион", Карловци 1902. године

[10] "Школски лист", Сомбор 1907. године

[11] Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

@@ Ред 107: / Ред 107: @@
 Године 1905. Мунара је мала општина у Новоарадском срезу. Ту живи 634 становника у 112 домова; њих 68 душа су православни Срби. У атару те општине налазила се и пустара српског православног манастира Бездина са 139 душа.<ref>Мата Косовац, наведено дело</ref>
-Ранија школа у којој се радило на српском и румунском језику је била 1877. године подржављена. Њу је у своје време (пре 1839) ту подигао као лепу школску зграду са удобним учитељским станом, игуман манастира Бездина Платон Атанацковић. По објављеном конкурсу из априла 1867. године види се да је понуђена плата сеоском учитељу 42 ф. годишње у новцу од месне општине, затим манастир дотира 10 ф. 50 крајцара, фртаљ (четвртина) ланца врта, 50 фунти соли, и толико и сланине, осам фунти свећа, два хвата дрва и стан. Језик учевни је српски и романски.<ref>"Школски лист", Сомбор 1867. године</ref> Учитељ у мунарској народној школи био је 1868. године Валтазар Васиљевић. Требао је да положи учитељски испит у Сомбору да би био сталан.<ref>"Школски лист", Карловци 1868. године</ref> Село је дуго било без школе, па је манастир Бездин од својих средстава опет подигао ту, нову српску вероисповедну школу 1902. године.<ref>"Српски сион", Карловци 1902. године</ref> Манастирска управа је давала огласе и примала српске учитеље на рад, а плата је код сваког конкурса подизана да би понуда била примамљивија. Учитељ 1905. године био је Бранко Николић. У новој српској вероисповедној школи радили су тих година: привремена учитељица Александра Радишић (1907), такође привремени учитељ Миленко Јегдић (1907) па стални учитељ Бранко Николић (1908-1911). Да би оснажили економски положај малобројних Срба у Мунари и околини, манастирски оци су узели манастирску земљу коју су дотад арендирали Јевреји, и понудили 1905. године Српским земљорадничким задругама (која је била и у Мунари) да је под повољнијим условима обрађују. Та задруга је имала капитал од 1852 к, а водили су је тада: председник Аврам Балан и пословођа Гедеон Бођин.<ref>Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године</ref>
+Ранија школа у којој се радило на српском и румунском језику је била 1877. године подржављена. Њу је у своје време (пре 1839) ту подигао као лепу школску зграду са удобним учитељским станом, игуман манастира Бездина Платон Атанацковић. По објављеном конкурсу из априла 1867. године види се да је понуђена плата сеоском учитељу 42 ф. годишње у новцу од месне општине, затим манастир дотира 10 ф. 50 крајцара, фртаљ (четвртина) ланца врта, 50 фунти соли, и толико и сланине, осам фунти свећа, два хвата дрва и стан. Језик учевни је српски и романски.<ref>"Школски лист", Сомбор 1867. године</ref> Учитељ у мунарској народној школи био је 1868. године Валтазар Васиљевић. Требао је да положи учитељски испит у Сомбору да би био сталан.<ref>"Школски лист", Карловци 1868. године</ref> Село је дуго било без школе, па је манастир Бездин од својих средстава опет подигао ту, нову српску вероисповедну школу 1902. године.<ref>"Српски сион", Карловци 1902. године</ref> Манастирска управа је давала огласе и примала српске учитеље на рад, а плата је код сваког конкурса подизана да би понуда била примамљивија. Учитељ 1905. године био је Бранко Николић. Расписан је 1906. године стечај за упражњено место учитеља у српској вероисповедној школи у Мунари. Годишња плата је износила 1000 к и приде још 80 к за пофторну школу, 20 к за писаћи паушал те у натури - стан са баштом и огревом. Предност су имали ожењени учитељи, јер је постојала могућност да се њиховој жени повери да предају женски ручни рад, уз примерену награду. Учитељ ради по Школској уредби од 1872. године и дужан је да поји у цркви.<ref>"Школски лист", Сомбор 1907. године</ref> У новој српској вероисповедној школи радили су тих година: привремена учитељица Александра Радишић (1907), такође привремени учитељ Миленко Јегдић (1907) па стални учитељ Бранко Николић (1908-1911).
+Да би оснажили економски положај малобројних Срба у Мунари и околини, манастирски оци су узели манастирску земљу коју су дотад арендирали Јевреји, и понудили 1905. године Српским земљорадничким задругама (која је била и у Мунари) да је под повољнијим условима обрађују. Та задруга је имала капитал од 1852 к, а водили су је тада: председник Аврам Балан и пословођа Гедеон Бођин.<ref>Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године</ref>
 Сада у Мунари поред српске цркве, постоје велика румунска православна црква зидана 1925. године, а мала римокатоличка капела подигнута 1929. године.