Халкидонски сабор

Четврти васељенски сабор је одржан у Халкидону на малоазијској обали Босфора од 8. октобра до 1. новембра 451. године. Халкидонски сабор је дефинисао христолошки став којим се разликују две природе Христа, божанска и човечанска (диофизитизам). Овај сабор је изопштио монофизите, који су учили да у Христу постоји само једна, односно обједињена природа. Овај сабор је преузео одбрану учења светог Кирила и Ефеског сабора из 431. године. Он је такође задовољио захтеве епископа Истока да се јасно исповеда да је у Исусу истинита не само божанска већ и људска природа.

У Халкидонској дефиницији се изјављује да је Исус Христос заиста оваплоћени Логос, истинити Син Божији, рођен од Оца пре свих векова. У њој се потврђује да је Дјева Марија истинита Теотокос (Богородица), а Онај, који је од ње рођен по телу у Витлејему, је нестворени, божански Син Божији, један од Свете Тројице. Према томе, Исус из Назарета је једно лице или ипостас са две природе - човечанском и божанском. Он је потпун човек. Он је потпун Бог. Он је савршен Бог и савршен човек. Као Бог, Он је исте суштине једнобитан са Богом Оцем и Светим Духом. Као човек, он је једнаке суштине са свим људским бићима.

Сабор је започет 8. октобра у храму Свете мученице Јефимије. На самом почетку, распоред учесника Сабора показао је да су јеретици на челу с Диоскором Александријским остали усамљени и изоловани. Епископ Јевсевије Дорилејски оптужио је Диоскора да је одговоран за одржавање Разбојничког сабора (449) у Ефесу, на коме је у одсуству осудио и лишио катедре Теодорита Кирског, Иву Едеског и многе Православне Епископе на Истоку.

Потом су читани записници тог саборовања које је осуђено. Од значајних докумената била су представљена: Документа Флавијановог сабора (448), Томос измирења (433) и Флавијаново исповедање вере (449). Приликом читања овог последњег, многи присутни Епископи који су до тада више из страха били на Диоскоровој страни напустили су га и пришли Православнима. Неки од њих јавно су признали да су били приморани да потпишу документа Разбојничког сабора.

10. октобра одржана је друга седница Сабора, када је први пут читан Никеоцариградски Символ Вере из 381. године, затим је прочитано Кирилово Друго писмо Несторију, Томос папе Лава и Кирилово Треће писмо Несторију са 12 анатема. Сва поменута документа била су добра подлога да се покаже да су Евтих, Диоскор и монофизити јеретици које треба изопштити из Црквене заједнице.

На осталим саборским седницама, оформљена је комисија која је требало да састави једно исповедање вере које би на јасан, Православан начин и у духу вере и предања Цркве исказало христологију - начин сједињења божанске и људске природе у Богочовеку Христу. Орос је био формулисан, и сматра се највећим делом Халкидонског сабора које је све до данас за Православну Цркву остало мерило христологије.

Сабор је оправдао Епископа Теодорита Кирског тако што је овај само анатемисао Несторија и исповедио да је Света Дјева Богородица. Исти поступак примењен је и за Иву Едеског који је такође примљен у Црквену заједницу. На самом крају рада сабора извршено је територијално разграничење између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије тако што је Јерусалимска Патријаршија добила обе Феникије (данас Либан и Сирија), Арабију, „три Палестине“ с градовима Кесарија Палестинска, Скитополис и Петра (преко реке Јордана).

Види још

• Акакијева шизма
• Халкидонско хришћанство

Литература

• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Поповић, Радомир В. (2015). „За и против Халкидона - Севир Антиохијски (+538)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 56—65.