Мухамед

Мухамед
„Мухамед, Божји посланик” исписано на вратима Пророкове џамије
Датум рођења	(570-04-26)26. април 570.
Место рођења	Мека, Арабија
Датум смрти	8. јун 632.(632-06-08) (62 год.)
Место смрти	Медина, Арабија
Узрок смрти	Грозница
Религија	ислам
Занимање	трговац (до 610. године) исламски пророк
Деца	Касим ибн Мухамед Абдулах ибн Мухамед Ибрахим ибн Мухамед Зејнеб бинт Мухамед Рукаја бинт Мухамед Уму Кулсум бинт Мухамед Фатима бинт Мухамед
Родитељи	Абдулах ибн Абдул Муталиб (отац) Амина (мајка)

Мухамед (арап. محمد), пуним именом (арап. Abu al-Qasim Muhammad Ibn Abd Allāh al-Hashimi al-Qurashi); 26. април 570 — 8. јун 632) је био оснивач Ислама. Према исламској традицији, он је био пророк и Божији посланик, послат да људима успостави једину монотеистичку религију, коју су пре њега проповедали Адам, Абрахам, Мојсије, Исус, и други пророци. Он је виђен као последњи Божији пророк у свим правцима у исламу, иако се неки модерни верници одвајају од овог веровања. Мухамед је ујединио Арабију у једну муслиманску политику и његова учења, пракса и Куран чине основу Исламског верског веровања.

Рођен је отприлике 570. године (Година слона) у арапском граду Меки, Мухамед је постао сироче у раним годинама; он је одрастао под надзором свог стрица Ебу Талиба. Периодично, он се задржавао у планинској пећини по имену Хира да би се неколико ноћи молио: Касније, у 40. години живота, тврдио је да га је посетио Гаврило, где је изјавио да је добио своје прво откриће од Бога. Три године касније, у 610. години, Мухамед је јавно почео да проповеда ова открића, проглашавајући да је "Бог Један", да је потпуна "предаја" (ислам) према Богу исправан начин деловања, и да је он Божији пророк и посланик, слично осталим пророцима у Исламу.

Мухамед је добио неколико раних следбеника и искусио је непријатељство са политеистима из Меке. Да би избегао текући прогон, послао је неке следбенике у Абисинију 615. године, пре него што су он и његови следбеници прешли из Меке у Медину (тада позната као Јатриб) касније 622. године. Овај догађај, Хиџра, означава почетак исламског календара, такође познатог као календар Хиџре. У Медини, Мухамед је ујединио племена под Уставом Медине. У децембру 629. године, након осам година прекинутих ратова са племенима из Меке, Мухамед је окупио војску од 10.000 муслиманских преверника и марширао је према Меки. Освајање је у великој мери било неспорно и Мухамед је узео град са мало крвопролића. 632. године, пар месеци након повратка из опроштајног ходочашћа, он се разболео и умро. Пре његове смрти, већина Арапског полуострва је прешла у Ислам.

Детињство и младост

Мухамед је рођен 26. априла 570. године, у околини Меке у племену Курејш. Његов отац Абдулах је умро око шест месеци пре његовог рођења, па је остао само са мајком и дедом. Као мали, живео је ван града у пустињи, као што је тад био обичај у Арабији. Када је био шест година стар, мајка му је умрла, а само две године касније умро му је и деда. Тада га је прихватио његов стриц, млађи брат његовог оца Абу Талиб, вођа клана Бану Хашим од племена Курејши, и Мухамед је почео да живи са њим. С њим је још као дечак са трговачким караваном путовао у Сирију где је сусрео хришћанске монахе и аскете. Према предању, један од њих, Бахира, је препознао његову изабраност као Божјег пророка.

Млади Мухамед среће сиријског монаха Бахиру.

Отприлике у двадесетој години живота ступио је у службу богате трговачке удовице Хатиџе, па је с њеним караванима по својој прилици још два пута боравио у Сирији. Ступивши у брак са Хатиџом, која је била десетак година старија од њега, Мухамед се ослободио материјалних брига и могао се посветити доколици и размишљању. У том раздобљу он је посинио Алију, сина свога стрица Абу Талиба, и младог ослобођеног роба Заида бен Хариса, који је припадао једном хришћанском арапском племену из сиријске пустиње. У исто време Мухамед се заинтересовао за схватање арапских монотеиста ханифа који су признавали Аврама као свога претечу и веровали у једног бога. Мухамед је у време кад се приближавао својој четрдесетој године доживео своје прве визије. Према предању, чуо је да га дозива глас с неба и наређује му да у божје име проговори своме народу као божји пророк. Своје доживљаје је поверио само својој жени Хатиџи и она је сместа поверовала у његов пророчански позив. То га је охрабрило, и он је ускоро за своја схватања придобио своје усвојене синове Алију и Заида као и неколицину других најближих рођака и пријатеља.

Почеци Курана

Главни чланак: Куран

Пећина Хира у коју је Мухамед, према исламском предању, примио откровење.

Гаврило објављује Куран Мухамеду, персијска илустрација, 1307. год.

Мухамед је сваке године по неколико седмица сам медитирао у пећини на планини Хира близу Меке. Предање каже да је 610. године, током једног од својих медитативних повлачења, Мухамеда у пећини посетио анђео (арапски: мелек) Гаврило. Он је тад, по легенди, почео да му понавља Божје речи док их Мухамед није запамтио. Ово су биле прве суре и почеци Курана тако је почео ислам. Једно време, о својим откривењима и пророчком позиву, говорио је само породици и најближим пријатељима, али круг се ширио и почињао свакодневно да се састаје. После три године, Мухамед је почео јавно да шири учење у Меки, где су ислам прво прихватили сиромаси. Мухамед је жестоко осуђивао многобоштво, али и грамзивост богаташа. Позивао је све имућне да се одрекну свога богатства и поделе га сиротињи. Захтевао је да се сви без разлике једнако подвргавају божијој вољи. У неограниченој покорности неоспорно је заговарао друштвену нивелацију и једнакоправност међу муслиманима. Међутим, трговци су се бојали да би нова вера штетила њиховом богатству (трговци су се богатили на рачун верника који су долазили у Кабу да се моле својим боговима) па су покушавили да га истерају из Меке. Међутим, имао је јаку заштиту Абу Талиба и његовог клана Бану Хашим. Кад је Абу Талиб умро 619. године, стање муслимана Мухамеда у Меки се значајно погоршава. При својим јавним иступима у граду, око Кабе, Мухамед је све чешће наилазио на опирање, грдње и поруге.

Према исламској традицији, око 620. године се Мухамеду десило чувено „ноћно путовање“ (арапски: الإسراء و المعرا Исра ва ел Мираџ), када га је арханђел Гаврило чудесним начином узнео до небеса, где је разговарао са Адамом, Аврамом (арапски: Ибрахим), Мојсијем (арп: Муса) и Исусом (арп: Иса) и од самог Бога примио наредбе о верским побожностима муслимана.

Тражећи место где би се преселио, добио је пријатељске позиве од неких кланова из Јатриба (Медина), града који се налазио на 250 миља северно и у коме је било поприлично јеврејског живља.

Прелазак из Меке у Медину

Главни чланак: Хиџра

Временом су редови муслимана расли, али и опирање у Меки, чиме је пророков живот доведен у опасност. Због тога су представници дванаест најважнијих кланова Јатриба (касније Медина), у коме је било поприлично јеврејског живља, упутили позив Мухамеду да са својим присталицама пређе у њихов град са сврхом да ту уклони међусобне спорове становништва и да буде независни арбитар читавој заједници. Његови следбеници су почели да се тамо пресељавају, и 16. јула 622. године, Мухамед и његов саветник Абу Бакр прелазе у Медину. Тај догађај, познат као хиџра (пресељење), обележава почетак исламске ере и први дан (1. muharaam) у бројању година по исламу.

У наредних десет година, колико је Мухамед живео у Медини, он је наставио да записује поруке откривења које, заједно са његовим запамћеним изрекама и делима, представљају језгро муслиманске вере. Такође је развио и веома снажну организаторску делатност. Он ту више није био само пророк него је постао и политички вођа. Веома је брзо око себе окупио бројну заједницу присталица. Ужи круг су чинили „Мухаџири“, избеглице из Меке, а шири круг „Ансари“, обраћеници који су приступили покрету у Јатрибу. Сви су они постали солидарна целина, међу собом једнака у исламу. Град Јатриб, премда је у њему била мањина Мухамедових присталица која је прихватала нову веру, проглашен је за „Пророков град“ (Medinaat at Naabi), па је на тој основи настало име Медина. У Медини је Мухамед одмах започео градњу богомоље (мошеје) у којој се налази „ниша“, тј. део који је имао обавезни смер клањања, а који је био окренут према Јерусалиму. У мединском раздобљу Мухамед је и даље развијао своју религију многим новим елементима, систематизовао је и изградио нове обреде. Још у првој године након пресељења у Медину Мухамед је донео Устав своје заједнице под називом „Ума“, одредивши је као натплеменску организацију међу собом једнаких божијих поданика.

Сукоби са Меком

Мухамедова војска се спрема за битку на Бедру.

Ускоро у Медину почињу да пристижу и мекански трговци, пљачкајући становнике и вршећи пљачке по граду. Пљачкања каравана су ескалирала у нешто налик рату између Меке и Медине. Прва борба се десила 624. када су медински муслимани под вођством самог Мухамеда напали код Ел Бедре велики караван трговаца и меканске чете, који су каравану притекли у помоћ, наневши им тежак пораз. Муслимани, у бици на Бедру, са само 300 војника побеђују армију Меке која је имала између 900 и 1000.

Међутим, мало више од годину касније, муслимани губе битку код Ухуда. У бици је сам Мухамед био рањен, а трећина бораца је изгубила живот. Ипак, пораз није био толико велик, па се обе стране припремају за коначну одлучујућу битку.

Две године касније, Мека шаље 10.000 војника на Медину против око 3.000 бранилаца. Опсада града је трајала две недеље, али на крају ипак муслимани побеђују у тој бици захваљујући бољој стратешкој припреми.

У фебруару 628. Мухамед је са великом војском пошао против свога родног града, али је поход окончан склапањем десетогодишњег мира који је, уз остале одредбе, допустио муслиманима да наредне године дођу у Меку и ту несметано изврше верске обреде. Потврдивши тиме заснованост своје вере на арапским традицијама, Мухамед је веома ојачао свој углед.

Освајање Меке

Када је у Меки 630. године био убијен један муслиман, Мухамед се окористио тиме и предузео пресудни војни поход против Меке. До борбе није ни дошло. У Меки су схватили да је отпор исламу бескористан и да се супротности могу решити споразумом. Мухамед је признао Меки положај светог града, али је Каба морала бити проглашена светилиштем јединога Бога (арп: Алах). Већина становника Меке прелази на ислам и Мухамед уништава све статуе арапских богова у Каби.

Освајање Арабије

Ширење халифата.

Из Меке Мухамед шири границе ислама и исламске државе. Долази до подвргавања најпре суседних, а затим и свих удаљених арапских племена Мухамедовом ауторитету. Он инсистира да његови савезници прихвате ислам, и тако је већ пола Арабије део исламске државе. Када 630. године чује о великој армији непријатељских држава, Мухамед одлази да их сусретне. Са победом муслимана у овој бици код Хунајна, преостали делови Арабије који нису под Мухамедовом контролом брзо прихватају савез са њим. Мухамед је преминуо 8. јуна 632. године, у својој шездесеттрећој години, пошто је завршена објава Курана часног. За мање од десет година он је ујединио цело Арабијско полуострво. Ширење муслиманске вере у доба Мухамеда вршило се на два начина: или је неко племе признало своју подложност Уми, али је задржавало своју веру, па је стога морало плаћати данак (џизију), или је прихватило ислам, уклапало се у верско-политичку заједницу (Уму) и плаћало само верску дажбину (зекат). На таквим односима била је уједињена готово цела Арабија.

Смрт

Десет година након преласка у Медину, Мухамед је кренуо на први исламски хаџилук, учећи своје следбенике правилима и обичајима годишњег хаџа. По свршетку ходочашћа, Мухамед је одржао чувени говор, познат као Опроштајна беседа (арапски: Khutbat al-Wadaa'). Саветовао је муслимане да се не држе неких старих обичаја већ да живе у новој исламској заједници.

Неколико месеци након опроштајног ходочашћа, Мухамед се разболео. Након неколико дана главобоље и слабости, преминуо је (преселио на ахирет) 8. јуна 632. године у свом дому у Медини, без мушког наследника. Сахрањен је у гробници која је првобитни била у кући његове његове жене Аише, а данас се налази у Пророковој џамији у Медини. Поред Мухамедовог гроба, налази се један празан гроб за који муслимани верују да чека Ису (Исуса).

Наслеђе и поделе

Када је Мухамед умро, док су његов нећак и зет Али ибн Абу Талиб и његов ујак ел Абас побожно чували беживотно тело пророка, други следбеници су се окупили да изаберу наследника или халифа (од кхалафа - „следити"). У зору, после дугог саветовања, скупштина је одлучила да први наследник пророков буде Абу Бакр, његов таст и пратилац на хиџри до Медине, изабран лично од Мухамеда да води заједничке молитве. Током две године свога халифата, Абу Бакр је учврстио муслиманску доминацију у Арабији, помирио бунтовна бедуинска племена и ратовао против византијске Сирије. Абу Бакров наследник и други халиф био је Омер (634-644), који је освојио Сирију и део Египта и Месопотамије. После Омерове смрти, почеле су велике шизме. Следбеници Алија, пророковог нећака и мужа пророкове кћерке Фатиме, очекивали су од њега да постане нови халиф, али аристократа Осман (644-656) из породице мекијанских Умајада, бивших пророкових непријатеља, је изабран уместо њега. У складу са идеологијом ревафид (они који не признају/први халифи), чланови Ши`а Али (или „Алијеве странке"), изјавили су да наследство мора да буде установљено на основу ближих сродничких релација: халиф мора да буде не само из племена Курејш, већ такође из фамилије Хашемита и законски рођен у браку Фатиме, пророкове кћерке, са Али ибн Аби Талибом, што је требало да значи династију Алид.

Године 656. наше ере, Умајада Османа је убила група Алијевих следбеника. Алија није порицао њихову акцију. Изабрани халиф (четврти у суни-низу), Алија, морао је да се суочи са богатим и моћним умајадским гувернером Сирије, Муавијом, и његовим проницљивим генералом Амр ибн ел Асом, освајачем Египта. Када су Алијеве трупе коначно преузеле вођство у бици код Сифина на Еуфрату, Амр ибн ел Ас је закачио странице из Курана на копља својих војника и Алијева војска је престала да се бори. Амр ибн ел Ас затражио је посредовање између Алија и Муавије, и овог другог је заступао тако успешно да су Алијеви представници прихватили Муавијин захтев за халифатом. Дошло је до нове компликације, која је међусобно поделила Алијеве присталице, слабећи тиме још више Алијев положај. Велика група из Алијеве војске, кариџити или „шизматици“ (од кариџа - отићи, изаћи), није прихватила арбитражу људских бића, јер „нема другог суда до Божјег“. Уместо да се бори против Муавије, Али се окренуо против кариџита, и тако је постао њихов смртни непријатељ. Године 661. кариџити су га убили. Након тога, халиф Муавија је основао династију Умајада из Дамаска (661—750).

Мухамедова породица

Супруге

Мухамед је имао 13 супруга, а оне су:

• Хатиџе бинт Хувејлид
• Севда бинт Зама
• Ајша бинт Ебу-Бекр
• Хафса бинт Омер
• Хинд бинт Еби-Умеје
• Зејнеб бинт Џахш
• Џувејрија бинт Харис
• Ремла бинт Ебу-Суфјан
• Рејхана бинт Зајд
• Сафија бинт Хујеј
• Мејмуна бинт Харис
• Марија Кибтија

Синови

Мухамед је имао три сина, али сви су они умрли у раном детињству:

• Касим ибн Мухамед
• Абдулах ибн Мухамед
• Ибрахим ибн Мухамед

Ћерке

Мухамед је са Хатиџом имао четири ћерке:

• Рукаја бинт Мухамед
• Уму Кулсум бинт Мухамед
• Зејнеб бинт Мухамед
• Фатима бинт Мухамед

Литература

• A.C. Brown, Jonathan (2011). Muhammad: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 9780199559282. 
• A.C. Brown, Jonathan (2014). Misquoting Muhammad: The Challenge and Choices of Interpreting the Prophet's Legacy. Oneworld Publications. ISBN 978-1780744209. 
• Ahmed, Leila (1986). „Women and the Advent of Islam”. Signs. 11 (4): 665—91. doi:10.1086/494271. 
• Ali, Kecia (2014). The Lives of Muhammad. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-74448-6. 
• Ali, Muhammad Mohar (1997). The Biography of the Prophet and the Orientalists. King Fahd Complex for the Printing of the Holy Qur'an. ISBN 978-9960-770-68-0. 
• Wijdan, Ali (23. 8. 1999). „From the Literal to the Spiritual: The Development of Prophet Muhammad's Portrayal from 13th century Ilkhanid Miniatures to 17th century Ottoman Art”. Proceedings of the 11th International Congress of Turkish Art. Utrecht, The Netherlands eds. M. Kiel, N. Landman, and H. Theunissen. (7): 1—24. 
• Armstrong, Karen (1992). Muhammad: A Biography of the Prophet. Harpercollins. ISBN 978-0-06-250886-7. 
• Awde, Nicholas (2000). Women in Islam: An Anthology from the Quran and Hadith. Routledge. ISBN 978-0-7007-1012-6. 
• Ballard, Harold Wayne; Penny, Donald N.; W. Glenn Jonas (2002). A Journey of Faith: An Introduction to Christianity. Mercer University Press. ISBN 978-0-86554-746-9. 
• Barlas, Asma (2002). Believing Women in Islam. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-70904-1. 
• Bogle, Emory C. (1998). Islam: Origin and Belief. Texas University Press. ISBN 978-0-292-70862-4. 
• Brown, Daniel (2003). A New Introduction to Islam. Blackwell Publishing Professional. ISBN 978-0-631-21604-9. 
• Bullough, Vern L; Shelton, Brenda; Slavin, Sarah (1998). The Subordinated Sex: A History of Attitudes Toward Women. University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-2369-5. 
• Cohen, Mark R. (1995). Under Crescent and Cross (Reissue изд.). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01082-3. 
• Dakake, Maria Massi (2008). The Charismatic Community: Shi'ite Identity in Early Islam. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-7033-6. 
• Donner, Fred (1998). Narratives of Islamic Origins: The Beginnings of Islamic Historical Writing. Darwin Press. ISBN 978-0-87850-127-4. 
• Ernst, Carl (2004). Following Muhammad: Rethinking Islam in the Contemporary World. University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-5577-5. 
• Esposito, John (1998). Islam: The Straight Path. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511233-7. 
• Esposito, John (1999). The Islamic Threat: Myth Or Reality?. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513076-8. 
• Esposito, John (2002). What Everyone Needs to Know About Islam. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515713-0. 
• Farah, Caesar (1994). Islam: Beliefs and Observances (5th изд.). Barron's Educational Series. ISBN 978-0-8120-1853-0. 
• Glubb, John Bagot (2002) [1970]. The Life and Times of Muhammad. Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-8154-1176-5. 
• Goldman, Elizabeth (1995). Believers: spiritual leaders of the world. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508240-1. 
• Goldman, Ann; Hain, Richard; Liben, Stephen (2006). Oxford Textbook of Palliative Care for Children. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-852653-7. 
• Haaren, John Henry; Poland, Addison B. (1904). Famous Men of the Middle Ages. University Publishing Company. ISBN 978-1-882514-05-2. 
• Al-Hibri, Azizah Y. (2003). "An Islamic Perspective on Domestic Violence". 27 Fordham International Law Journal 195.
• Holt, P. M.; S, Ann K.. Lambton; Lewis, Bernard (1977). The Cambridge History of Islam (Paperback). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29135-4. 
• Hourani, Albert; Ruthven, Malise (2003). A History of the Arab Peoples. Belknap Press; Revised edition. ISBN 978-0-674-01017-8. 
• ibn Isa, Muhammad (Imam Tirmidhi) (2011). Syama'il Muhammadiyah: KeanggunanMu Ya Rasulullah (Hardcover). Malaysia: PTS Islamika Sdn. Bhd. стр. 388. ISBN 978-967-3-66064-3. 
• Ishaq, Ibn (2002). Guillaume, Alfred, ур. The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq's Sirat Rasul Allah. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-636033-1. 
• Jacobs, Louis (1995). The Jewish Religion: A Companion. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-826463-7. 
• Kelsay, John (1993). Islam and War: A Study in Comparative Ethics. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-25302-8. 
• Khan, Majid Ali (1998). Muhammad The Final Messenger. Islamic Book Service, New Delhi, 110002 (India). ISBN 978-81-85738-25-3. 
• Kochler, Hans (1982). Concept of Monotheism in Islam & Christianity. I.P.O. ISBN 978-3-7003-0339-8. 
• Lapidus, Ira (2002). A History of Islamic Societies (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77933-3. 
• Larsson, Göran (2003). Ibn Garcia's Shu'Ubiyya Letter: Ethnic and Theological Tensions in Medieval Al-Andalus. Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-12740-1. 
• Lewis, Bernard (2002) [1993]. The Arabs in History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280310-8. 
• Lewis, Bernard (1992). Race and Slavery in the Middle East: An Historical Enquiry (Reprint изд.). Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-505326-5. 
• Lewis, Bernard (21. 1. 1998). „Islamic Revolution”. The New York Review of Books. 
• Lings, Martin (1983). Muhammad: His Life Based on the Earliest Sources. Islamic Texts Society. ISBN 978-0-946621-33-0.  US edn. by Inner Traditions International, Ltd.
• Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64696-3. 
• Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shi'i Islam: The History and Doctrines of Twelver Shiʻism. Yale University Press. ISBN 978-0-300-03531-5. 
• Neusner, Jacob (2003). God's Rule: The Politics of World Religions. Georgetown University Press. ISBN 978-0-87840-910-5. 
• Nigosian, S. A. (2004). Islam:Its History, Teaching, and Practices. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21627-4. 
• Ordoni, Abu Muhammad; Muhammad Kazim Qazwini (1992). Fatima the Gracious. Ansariyan Publications. ASIN B000BWQ7N6. 
• Peters, Francis Edward (2003). Islam: A Guide for Jews and Christians. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11553-5. 
• Peters, Francis Edward (2003). The Monotheists: Jews, Christians, and Muslims in Conflict and Competition. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11461-3. ASIN: B0012385Z6. 
• Peters, Francis Edward (1994). Muhammad and the Origins of Islam. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-1876-5. 
• Peters, F. E. (1991). „The Quest of the Historical Muhammad”. International Journal of Middle East Studies. 23 (3): 291—315. doi:10.1017/S0020743800056312. 
• Peterson, Daniel (2007). Muhammad, Prophet of God. Wm. B. Eerdmans Publishing Company. ISBN 978-0-8028-0754-0. 
• Rahman, Fazlur (1979). Islam. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-70281-0. 
• Ramadan, Tariq (2007). In the Footsteps of the Prophet: Lessons from the Life of Muhammad. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530880-8. 
• Razwi, Ali Asgher (1997). A Restatement of the History of Islam and Muslims. World Federation of K S I Muslim Communities Islamic Centre. ISBN 978-0-9509879-1-0. 
• Reeves, Minou (2003). Muhammad in Europe: A Thousand Years of Western Myth-Making. NYU Press. ISBN 978-0-8147-7564-6. 
• Robinson, David (2004). Muslim Societies in African History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82627-3. 
• Rodinson, Maxime (2002). Muhammad: Prophet of Islam. Tauris Parke Paperbacks. ISBN 978-1-86064-827-4. 
• Rue, Loyal (2005). Religion Is Not about God: How Spiritual Traditions Nurture Our Biological. Rutgers. ISBN 978-0-8135-3955-3. 
• Serin, Muhittin (1998). Hattat Aziz Efendi. Istanbul. ISBN 975-7663-03-4. OCLC 51718704. 
• Sikand, Yoginder (2004). Muslims in India since 1947: Islamic perspectives on inter-faith relations. London: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-415-31486-2. 
• Tabatabae, Sayyid Mohammad Hosayn. AL-MIZAN:AN EXEGESIS OF THE QUR'AN, translation by S. Saeed Rizvi. WOFIS. ISBN 978-964-6521-14-8. 
• Teed, Peter (1992). A Dictionary of Twentieth Century History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-211676-5. 
• Turner, Colin (2005). Islam: The Basics. Routledge. ISBN 978-0-415-34106-6. 
• Watt, W. Montgomery (1961). Muhammad: Prophet and Statesman. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-881078-0.  (New edition 1974)
• Watt, W. Montgomery (1956). Muhammad at Medina. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-577307-1. 
• Watt, W. Montgomery (1953). Muhammad at Mecca. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-577277-7. ASIN: B000IUA52A. 
• Weil, Gustav; Sanders, Frank K.; Dunning, Harry W. (1895). „An Introduction to the Quran”. The Biblical World. The University of Chicago Press. 5 (3): 181—191. JSTOR 3135387. doi:10.1086/471621. 
• Weil, Gustav (1895). „An Introduction to the Quran II”. The Biblical World. The University of Chicago Press. 5 (4): 273—286. JSTOR 3135160. doi:10.1086/471639. 

• William H. McNeill; Jerry H. Bentley; David Christian, ур. (2005). Berkshire Encyclopedia of World History. Berkshire Publishing Group. ISBN 978-0-9743091-0-1. 
• Richard C. Martin; Said Amir Arjomand; Marcia Hermansen; Abdulkader Tayob; Rochelle Davis; John Obert Voll, ур. (2003). Encyclopedia of Islam & the Muslim World. MacMillan Reference Books. ISBN 978-0-02-865603-8. 
• P. J. Bearman; Th. Bianquis; C. E. Bosworth; E. van Donzel; W. P. Heinrichs (ур.). Encyclopaedia of Islam Online. Brill Academic Publishers. ISSN 1573-3912. 
• Lindsay Jones, ур. (2005). Encyclopedia of Religion (2nd изд.). MacMillan Reference Books. ISBN 978-0-02-865733-2. 
• Jane Dammen McAuliffe, ур. (2005). Encyclopedia of the Qur'an. Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-12356-4. 
• Encyclopedia of World History. Oxford University Press. 1998. ISBN 978-0-19-860223-1. 
• The New Encyclopædia Britannica (Rev изд.). Encyclopædia Britannica, Incorporated. 2005. ISBN 978-1-59339-236-9. 

• Ahmad, Mirza Bashir (2011). Life & Character of the Seal of Prophets, Vols. 1 (PDF). Islam International Publications. ISBN 9781-84880-052-6. 
• Ahmad, Mirza Bashir (2011). Life & Character of the Seal of Prophets, Vols. 2 (PDF). Islam International Publications. ISBN 9781-84880-052-6. 
• Andrae, Tor (2000). Mohammed: The Man and His Faith. Dover. ISBN 978-0-486-41136-1. 
• Berg, Herbert (2003). Method and Theory in the Study of Islamic Origins. E. J. Brill. ISBN 978-90-04-12602-2. 
• Bush, George (1831). The Life of Mohammed: Founder of the Religion of Islam, and of the Empire of the Saracens. J. & J. Harper. 
• Cook, Michael (1983). Muhammad. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-287605-8. 
• Hamidullah, Muhammad (1998). The Life and Work of the Prophet of Islam. Islamabad: Islamic Research Institute. ISBN 978-969-8413-00-2. 
• Motzki, Harald (2000). The Biography of Muhammad: The Issue of the Sources – Islamic History and Civilization: Studies and Texts, Vol. 32. Brill. ISBN 978-90-04-11513-2. 
• Musa, A. Y. Hadith as Scripture: Discussions on The Authority Of Prophetic Traditions in Islam, New York: Palgrave, 2008
• Rubin, Uri (1995). The Eye of the Beholder: The Life of Muhammad as Viewed by the Early Muslims (A Textual Analysis). Darwin Press. ISBN 978-0-87850-110-6. 
• Schimmel, Annemarie (1985). And Muhammad is His Messenger: The Veneration of the Prophet in Islamic Piety. The University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-4128-0. 
• Spencer, Robert (2006). The Truth About Muhammad. Regnery Publishing, USA. ISBN 978-1-59698-028-0. 

Спољашње везе

• Muhammad (Encyclopaedia Britannica Online)
• The Life of Muhammad (Muhammad Husayn Haykal)
• Архива слика Мухамеда
• Свет пророка Мухамеда („Вечерње новости“, 8-18. октобар 2008)
• Muhammad: Legacy of a Prophet — PBS Site
• Ibn Ishaq: The life of Muhammad, a translation of Ishaq's Sirat Rasul Allah, with introduction and notes, by A. Guillaume, Oxford University Press. 1955. ISBN 978-0-19-636033-1.