Карађорђе Петровић — разлика између измена
Нема описа измене ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
Нема описа измене ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
||
Ред 3: | Ред 3: | ||
| слика = Karađorđe Petrović, by Vladimir Borovikovsky, 1816.jpg |
| слика = Karađorđe Petrović, by Vladimir Borovikovsky, 1816.jpg |
||
| опис_слике = ''Карађорђе, портрет [[Владимир Лукич Бориковски|Владимира Лукича Бориковског]] из [[1816]]. године, [[Народни музеј (Београд)|Народни музеј Београд]]'' |
| опис_слике = ''Карађорђе, портрет [[Владимир Лукич Бориковски|Владимира Лукича Бориковског]] из [[1816]]. године, [[Народни музеј (Београд)|Народни музеј Београд]]'' |
||
| пуно_име = Ђорђе Петровић |
| пуно_име = Ђорђе Miladin Karić Петровић |
||
| датум_рођења = {{Датум рођења|1768|11|16}} |
| датум_рођења = {{Датум рођења|1768|11|16}} |
||
| место_рођења = [[Вишевац]] |
| место_рођења = [[Вишевац]] |
Верзија на датум 25. март 2018. у 14:22
Ђорђе Петровић | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Ђорђе Miladin Karić Петровић |
Датум рођења | 16. новембар 1768. |
Место рођења | Вишевац, Османско царство |
Датум смрти | 26. јул 1968.199 год.) • Грешка: Невалидна година смрти и/или рођења. ( |
Место смрти | Радовањски луг, Шаблон:Подаци о застави Кнежевина Malta |
Религија | Српска православна вера |
Породица | |
Супружник | Јелена Петровић |
Потомство | Сава Карађорђевић, Сара Карађорђевић, Полексија Карађорђевић, Стаменка Карађорђевић, Алекса Карађорђевић, Александар Карађорђевић |
Родитељи | Петар Јовановић Марица Јовановић |
Династија | Карађорђевићи |
Велики вожд Србије | |
Период | 14. фебруар 1804. — 7. октобар 1813. |
Претходник | титула успостављена |
Наследник | Милош Обреновић |
4. председник Правитељствујушчег совјета сербског | |
Период | 22. јануар 1811. — 3. октобар 1813. |
Претходник | Јаков Ненадовић |
Наследник | Младен Миловановић |
Ђорђе Петровић (Вишевац, 3/16. новембар 1768 — Радовањски луг, 14/26. јул 1817), познат као Карађорђе и Црни Ђорђе, је био вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића. Рођен је највероватније 16. новембра 1768.[а] године у Вишевцу у Османском царству (данас Србија) на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Тврди се највероватније, јер се за годину рођења помиње раздобље од 1749. до 1770. године.[б] Имао је два сина, Divnu DNK Алексу]] и Александра.
Учествовао је у Аустријско-турском рату у аустријској војсци као фрајкор. После рата, бавио се сточарством и трговином стоке. Пошто је избегао Сечу кнезова, изабран је за вођу Првог српског устанка. Командовао је устаничком војском током битке на Мишару и опсаде Београда 1806. године. После слома устанка 1813. године прешао је у Аустрију, а потом у Русију. Вратио се у Србију јула 1817, али је убијен по налогу кнеза Милоша Обреновића, а његова глава је послата турском султану.
Порекло
Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму ову обавезу уместо њега[1]) често мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код много имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала. Деда Карађорђа је по историчару Андрији Лубурићу, Јован, син Мрше из племена Клименти.
Дан Карађорђевог рођења није забележен нити је касније, од његових савременика, записан. Чудно је да се ни година не зна, односно у одређивању његовог годишта се лута читавих осамнаест година, од 1752. до 1770. године. Такође је чудно да се не помиње ниједан верски датум, што је било уобичајено, везан уз рођење. Поготово што је он био у песмама опевани јунак и вођа народа, у његовој близини су били скоро сви писмени Срби тог времена а ни светске енциклопедије се не слажу око претпостављеног датума.
Тако се 1766. година, односно 3. септембар 1752. године појављују у западноевропским енциклопедијама.[2][3], у совјетској 1752. година[4], у америчкој 1752/1762.[5] а у домаћим изворима као највероватнија се помиње 1768. година[6] Према Јанићију Ђурићу, Карађорђевом личном секретару, Карађорђе је рођен 1752. године.
Међутим, уз име Карађорђа се пре везују приче о небеским појавама када је рођен. Тако се помиње светлост на небу и дуга преко неба усред ноћи. Једини писани траг за времена Карађорђевог живота у коме се помиње дан рођења је писмо руског посланика у Београду Родофиникина када обавештава свог претпостављеног да га је "... Црни Ђорђе позвао у село удаљено сто врста на Ђурђиц да прославимо дан његовог рођења и имендан".[7] Наиме, често је детету давано име по празнику на које је рођено. Ђурђиц је по јулијанском календару 3. новембра, односно у 18. веку по грегоријанском 14. новембра.
Упоређивањем датума пролазака појединих комета преко неба Србије тих година, постоји неколико кандидата. Међутим, Халејева комета јесте била најсјајнија 13. марта 1759. године, али то није близу Ђурђица већ пре Ђурђевдана. Једна комета је била чак и сјајнија од Халејеве, али се појавила 11. јуна 1758. године што такође не одговара Ђурђицу. У сваком случају и у 1758. и у 1759. години се на небу појавила комета која је могла привући пажњу сведока рођења Ђорђа.[8]
Женидба и емиграција у Аустрију
Ђорђе Петровић се 1785/86. године жени Јеленом Јовановић. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али ју је Ђорђе отео и учинио својом женом. После женидбе није дуго остао у Србији, јер је наводно убио Турчина. Избегао је у Срем са својом породицом.
У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима — оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петронија дотукао момак из пратње. Убиство је, по Вуку Караџићу, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. 1796. године, по повратку у Србију, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства добио.
Карађорђе је убио не само свог оца већ и још једног члана своје породице. Када је устанак почео, средином 1806. обесио је брата Маринка јер је био оптужен да је силовао једну Српкињу у Тополи. Та Карађорђева прекост и суровост уливала је страх свим Србима, који су помислили да се мире са Османлијама, и приморавала их на послушност вођи устанка.[9][10]
Аустро-турски рат и повратак у Србију
Пред крај Аустријско-турског рата, 1787. године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака, под командом Радича Петровића. За исказану храброст добио је Златну медаљу и подофицирски чин. Као подофицир ратовао је не оклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке.[тражи се извор] Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. До опадања хајдучије долази 1793/94. године и Ђорђе се повукао и живео мирно са породицом у Тополи. Почео је да се бавио трговином стоке, тргујући преко границе са Хабзбуршком монархијом.[11]
Први српски устанак
Крајем 18. и почетком 19. века повећала су се насиља зулуми које су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и нарочито јањичара, довели су до удруживања познатих српских кнезова и хајдука који су се договарали о побуни.[12]
Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. Убијањем виђенијих Срба и њихових кнезова, вође јаничара дахије хтели су да заплаше и обезглаве цео српски народ, како би онемогућили устанак за који су сазнали да се спрема. Није усаглашено колико је угледних Срба убијено крајем јануара и почетком фебруара 1804. године у Шумадији. Процењује се да их је било између 70 и 150. У то време Карађорђе је био познати трговац са имањем у Тополи, испод узвишења Опленац. Дахијске убице су биле послате и на његово имање, али Карађорђе је са својим наоружаним чобанима побио и растерао дахијске људе. Затим је напустио имање и породицу склонио у збег, а он је отишао свом познанику харамбаши Станоју Главашу.[13]
Дахијска одлука о убијању свих угледних Срба само је убрзала почетак устанка. Пронео се глас да дахије намеравају да побију све Србе у Београдском пашалуку. Зато је у Орашцу, у Марићевића јарузи, одржан састанак угледних Срба, кнеза Теодосија Марићевића, војводе Милана Обреновића, Николе Милићевића Луњевца итд, и њихових пратњи и хајдука. Састанак је највероватније одржан на Сретење Господње, 2.2.1804. године, према старом јулијанском календару који су Срби тада користили. Разлика између јулијанског и грегоријанског календара износила је 12 дана, па је састанак по грегоријанском календару био 14.2.1804. Данас је разлика календара повећана и устанак се обележава 15. фебруар 1804. На Састанку је било присутно неколико стотина особа из Шумадије, а међу њима и Ђорђе (Георгије) Петровић, снажан и крупан човек, али врло нагле нарави и спреман да лако убије. Пре устанка убио је неколико Османлија и од њих добио надимак Кара (Црни) Ђорђе. Карађорђе је био трећи избор за вођу устанка. То место је прво било понуђено Станоју Главашу, који је одбио пошто је био хајдук, а затим кнезу Теодосију Марићевићу, кој ји одбио јер није имао војничког искуства, односно који је сматрао да у случају неуспеха устанка треба као кнез да заштити народ. Када је требало бирати вођу устанка Карађорђе је имао подршку Станоја Главаша и његових хајдука, али и свих који су желели да вођа постане човек чије име ће створити страх код дахија, а охрабрити Србе. Тако је Карађорђе изабран за вођу устаника. Истог дана устаници су запалили дахијски хан у Орашцу и почела је буна против дахија. То је био и почетак деветогодишње Карађорђеве управе устаничком Србијом.[14]
Скоро од самог почетка устанка Карађорђев ауторитет оспоравали су многи. Карађорђе је био познат само у Шумадији. У западној Србији главна личност устанка био је Јаков Ненадовић, док су у источној Србији главне личности биле Миленко Стојковић и Петар Добрњац.[15] Карађорђева опозиција се супротстављала покушајима да се створи апсолутистичка власт, и у једном окршају, Карађорђе је смртно ранио Теодосија Марићевића, кнеза који га је на свом имању, у Марићевој јарузи, подржао за вођу устанка.
Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Појављивао се на свим важнијим бојиштима и иза њега су остале многе победе често над знатно бројнијом и боље наоружаном турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Варварин...
У Србију је августа 1807. дошао агент руске војске Константин Родофиникин. Родофикин се одмах умешао у радзор између српским устаницима, стајући на страну Карађорђевих противника, који су желели да ограниче његову власт.[16] Разорачан што очекивана руска помоћ није стигла до тог тренутка, Карађорђе се у помоћ обратио Француској и Аустрији, али без успеха.[17]
Руска војска је јула 1810. године по други пут дошла у Србију, а овај пут је дошло и до некакаве кооперације. Српским устаницима је послато оружје, муниција и лекови, док је маршал Михаил Кутузов учествовао у планирају заједничких акција.[18] Руска помоћ је српским устаницима дала наду у победу, међутим, Русија, суочена са могућом Наполеоновом инвазијом, је желела да склопи дефинитиви мировни споразум са Турцима и тако је деловала против српских интереса.[18] Устаници нису били обавештени о преговорима, само су сазнали за коначне услове мира са Турцима.[18] Ово друго руско повлачење је дошло на врхунцу Карађорђеве моћи и пораста српских очекивања. Преговори који су довели до Букурешког мира имали су члан 8., који се тицао Срба. У њему је стајало да се српска утврђења сруше ако нису били од важности за Турске, да се турска војска врати у своје гарнизоне од пре 1804. године, а заузврат је Порта обећала општу амнестију и извесну самоуправу, по којој би Срби контролисали управу над својим пословима и прикупљали фиксан порез.[18] Реакције у Србији су биле јаке, а посебно брига била је препуштање тврђава и градова и страх од одмазди.[19]
Слом устанка
После неколико година борби против Турака и владавине у ослобођеној Србији, 1812. године Карађорђе се морао суочити са вестима да су Руси миром у Букурешту одобрили повратак турске војске у устаничку Србију.Карађорђе те године после свађе са Младеном Миловановићем око организовања одбране државе 18. Јула доживљава нервни напад, па вођење државе преузима његов секретар Јанићије Димитријевића Ђурић.[20] Покушао је организовати одбрану устаничке српске државе 1813. године, али су знатно бројнији Турци односили победе на свим бојиштима. Карађорђе је увидео да је даља борба узалудна и почетком октобра 1813. године прелази у Аустрију. У њу су се склониле и десетине хиљада избеглих Срба. У Аустрији, Карађорђе је провео око годину дана, а 1814. године прешао је у Русију.[21] У Русији, Карађорђе је чекао на пријем код руског цара. Према неким сведочењима, српски вожд је после слома устанка, услед нервног слома и болести патио од меланхолије (депресије), што се може видети и на портрету који је насликан Од стране Бориковског у Русији, на коме се у вождовим очима види велика туга због трагичних догађаја који су уследили. Чак је и један руски песник забележио:,,Његове очи су пуне некакве туге...’’
Касније, 1816. године Карађорђе се придружио Хетерији, грчком покрету за ослобођење у жељи да настави борбу за протеривање Турака и из Србије. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане. Милош је знао да да је Карађорђе у контакту Хетеријом. Организатор убиства је био Вујица Вулићевић, Карађорђев кум.[22] Милош је наредио да се Карађорђева глава препарира и пошаље султану у Истамбул.[22] Када је Карађорђева глава допремљена султану,првобитна намера била је да се глава истакне на коцу, на капију, како би сви пролазници видели тријумф Отоманске царевине над Балканским побуњеницима, као и опомена шта ће се десити са сваким ко дигне руку на царску власт. Међутим неко у Порти се сетио да је Карађорђе носио црну доламу руског пуковника. Из тог разлога, Порта је донела закључак да је боље да Карађорђеву главу не истичу на капију каква је била намера, како неби наљутили Русију.
Потомци
Карађорђе је оснивач српске и југословенске кнежевске и краљевске лозе Карађорђевића, његови синови су били Алекса и Александар Карађорђевић.
У популарној култури
- Године 1812. у тек основаном пештанском позоришту Рондела постављена је представа на мађарском Црни Ђорђе, аутора Иштвана Балога, која је имала за тему тадашња савремена збивања из Српског устанка и подвиге Карађорђа и устаника у борбама за ослобођење Србије.[23] Прва јавна позоришна представа на српском Јоакима Вујића Крешталица (Папагај) приређана је 12. августа 1813. године у „Мажарском театру” Рондели.
- Вук Ст. Караџић записао је од слепог гуслара Филипа Вишњића 1815. године епску народну песму Почетак буне против дахија једну од најпознатијих и најлепших народних песми о борби за ослобођење Србије.
- Александар Сергејевич Пушкин написао је песму Кћери Црног Ђорђа 1820. године, као и Песму о Црном Ђорђу (Песнь о Георгии Черном) 1830. године.
- Петар II Петровић Његош, објавио је национално-херојски, лирско-епски спев Горски вијенац 1847. године, који је посветио Црном Ђорђу.
- Сима Милутиновић Сарајлија, написао је такође драмски спев Трагедија српскога господара и вожда Карађорђа 1847. године.[24]
- Пера Тодоровић објавио је 1896. године историјски роман Смрт Карађорђева.[25]
- Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, први српски и балкански неми играни филм који је заснован на биографији вође Првог српског устанка Великог Вожда Карађорђа снимљен је 1911. године у продукцији Светозара Боторића. Редитељ и сценариста пионирског подухвата српске кинематографије био је славни српски глумац и боем Чича Илија Станојевић, а у главној улози вожда Карађорђа био је један од најпознатијих српских глумаца тога времена, Милорад Петровић.[26][27]
- У Каламегданском парку, 1913. године, у време Балканских ратова, свечано је отворен први споменик вожду Карађорђу. Споменик је открио уз присуство државног и војног врха, грађана и дипломатског кора краљ Петар I. Споменик је дело сплитског сликара Паскоја — Пашка Вучетића. Читава свечаност је забележена филмском камером. Споменик је порушен 1916. године у окупираној Србији за време Првог светског рата. На месту порушеног споменика 1930. године свечано је откривен Споменик Захвалности Француској.
- На Видовдан 28. јуна 1924. године отворен је стадион „Карађорђе" два фудбалска клуба, Војводине и Јуде Макаби, на месту старог бициклистичког веледрома из 1888. године, који је окупљао српску и јеврејску заједницу. Свечано је отворен на 120-годишњицу од Првог српског устанка. Помоћ изградњи стадиона дали су навијачи и симпатизери оба клуба, а значајна средства прикупљена су од гостовања америчких оперских група „Лузијана" и „Плав птица".
- Стојан Живадиновић објавио је трилогију историјских романа: Карађорђе (1930), Хајдук Вељко (1932) и Вујица Вулићевић (1933).[28][29]
- Песма са Кумбаре, играни филм у режији Радоша Новаковића снимљен је 1955. године у продукцији Авала филма док се радња одвија у време Првог српског устанка и ослобођења Београда под вођством Карађорђа 1806. године.
- Душан Баранин објавио је 1957. године историјски роман Карађорђе.
- Рој, играни филм у режији Миће Поповића снимљен 1966. године, по узору на филмско остварење Рашомон јапанског редитеља и сликара Акире Куросаве, у продукцији Авала филма.[30] Радња филма одвија се у првим судовима устаничке Србије.
- Споменик Карађорђу у бронзи, рад Сретена Стојановића, подигнут је 1979. године на платоу испред нове Народне библиотеке, свечано отворене шест година раније, 1973. године, на Врачару у Београду. Споменик има укупну висину 3,2 метара. На том месту, шест година касније, на предратним темељима, након 45 године, 1985. године, настављени су радови на изградњи Храма Светог Саве.
- Карађорђева смрт, телевизијски филм према сценарију Данка Поповића у режији Ђорђа Кадијевића снимљен је 1983. године у продукцији РТБ-а. Лик Карађорђа глуми Марко Николић.[31][32]
- Вук Караџић, телевизијска серија према сценарију Милована Витезовића у режији Ђорђа Кадијевића снимљена је 1987. године док је лик Карађорђа такође одиграо глумац Марко Николић.[33][34]
- Радомир Смиљанић објавио је историјски роман Карађорђе — вожд сербски 1988. године.[35]
- Емисија Убиство Карађорђа староградског музичког серијала Код златног коња уредника Божидара Пантића снимљена је 2000. године у режији Тање Феро, у продукцији РТБ-РТС док су водитељи били Милан Михаиловић и Владан Живковић.
- Споменик Карађорђу у селу Орашац, на 200-годишњицу од почетка Српске револуције, свечано је открио 2004. године председник Скупштине Србије и в. д. председник Драган Маршићанин, који су потом освештали патријарх Павле и свештеници Српске православне цркве. Споменик је дело Дринке Павловић, висок је 3,40 метара и израђен је од белог венчачког мермера.
- Списатељица Светлана Велмар Јанковић објавила је роман о Карађорђу Востаније 2004. године.[36]
- Трагом Карађорђа, документарна телевизијска серија снимљена је 2004. године док лик Карађорђа глуми Небојша Кундачина.[37][38]
- Споменик Карађорђу у селу Вишевац свечано је открио министар правде Зоран Стојковић 2004. године. Споменик је рад вајара Станимира Павловића. Споменик је висок 2,9 метара, а тежак је једну тону, изливен је у бакру од чаура које је дала Војска Србије и Црне Горе.
- Црни Груја је телевизијски ситком, снимљен 2003. године, у продукцији РТВ БК „Телекома“ и „БС Групе“ док карикатурни лик Карађорђа игра Никола Која.
Породица
Супружник
име | слика | датум рођења | датум смрти |
---|---|---|---|
Јелена Јовановић | 1765. или 1771. | 9. фебруар 1842. |
Деца
име | слика | датум рођења | датум смрти | супружник |
---|---|---|---|---|
Сима Карађорђевић | 1788. | 1788. | умро у детињству | |
Сава Карађорђевић | 1793. | 1847. | Антоније Ристић | |
Сара Карађорђевић | 1795. | 1852. | Никола Кара-Марковић; Теодор Бојанић | |
Полексија Карађорђевић | 1797. | 1812. | Јовица Милановић | |
Стаменка Карађорђевић | 1799. | 1875. | Димитрије Ристић; Илија Чарапић | |
Алекса Карађорђевић | 1801. | 1830. | Марија Трокин | |
Кнез Александар | 11. октобар 1806. | 3. мај 1885. | Персида Ненадовић |
Породично стабло
Погледајте слику породичног стабла (3722x1891, 339 Kb)
Напомене
- ^ по неким подацима 1752.
- ^ Види „О датуму рођења“
Референце
- ^ Љушић, стр. 1.
- ^ Larousse, Vol. I-M, 1930, Paris
- ^ Brockhaus, 9, 1932, Berlin
- ^ Большая Советская Энциклопедия, Том 20, 1955, Москва
- ^ Encyclopaedia Americana, Vol. 16, 1956, Washington
- ^ Енциклопедија Југославије, том 5. 1962. Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ, Загреб
- ^ М. Вукићевић, Карађорђе, књ. 1, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1907
- ^ Зборник радова конференције „Развој астрономије код Срба III", О одређивању датума Карађорђевог рођења, публ. астрономско друштво „Руђер Бошковић“ бр 6, 2005, пп 329-333
- ^ Логос 2016, стр. 423, 425.
- ^ „Društvo”. Вечерње новости. Приступљено 29. 9. 2017.
- ^ Jelavich 1983, стр. 200.
- ^ Логос 2016, стр. 422-423.
- ^ Логос 2016, стр. 423.
- ^ Логос 2016, стр. 423, 424.
- ^ Jelavich & Jelavich 1986, стр. 30.
- ^ Jelavich 2004, стр. 16.
- ^ Jelavich 2004, стр. 17.
- ^ а б в г Jelavich & Jelavich 2012, стр. 34.
- ^ Jelavich & Jelavich 2012, стр. 34
- ^ Петар Милатовић, Бранко Богдановић, Забавников занимљиви водич кроз Први српски устанак. стр. 50.
- ^ Логос 2016, стр. 435-436, 441.
- ^ а б Singleton 1985, стр. 85.
- ^ "Политика", Београд 30. јануара 1913. године
- ^ Трагедија српског господара и вожда Карађорђа, Пера Тодоровић, Група издавача, 1990.
- ^ Смрт Карађорђева, Пера Тодоровић, Графичар Ивањица, 1984.
- ^ Рестауриран најстарији српски играни филм, 26. новембар 2011, РТС.
- ^ Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа на сајту YouTube, Први домаћи неми играни филм.
- ^ Неправедно заборављен сокобањац, Јужне вести, Марика Живковић, 28. 12. 2015.
- ^ Карађорђе, Стојан Живадиновић, Талија издаваштво
- ^ Пројекција филмова Миће Поповића , Вечерње новости, М. Краљ, 28. септембар 2011.
- ^ Карађорђева смрт на IMDB
- ^ Карађорђева смрт на сајту YouTube, Званични канал РТС Културно — уметнички програм
- ^ Вук Караџић на сајту IMDb (језик: енглески)
- ^ Вук Караџић на сајту YouTube ТВ серија
- ^ Књижевна дела Радомира Смиљанића, пишчева званична веб страница
- ^ Востаније, Светлана Велмар Јанковић, Стубови културе.
- ^ На трагу Карађорђа на сајту IMDb (језик: енглески)
- ^ Трагом Карађорђа Документарна ТВ серија
Литература
- Гавриловић, Славко (1974). Војводина и Србија у време Првог устанка. Нови Сад: Институт за изучавање историје Војводине.
- Гавриловић, Славко (1996). Личности и догађаји из доба Првог српског устанка. Нови Сад: Матица српска.
- Singleton, Fred (1985). A Short History of the Yugoslav Peoples. Cambridge University Press. стр. 85. ISBN 978-0-521-27485-2.
- Jelavich, Barbara (2004). Russia's Balkan Entanglements, 1806-1914. Cambridge University Press. стр. 16. ISBN 978-0-521-52250-2.
- Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (2012). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920. University of Washington Press. стр. 34. ISBN 978-0-295-80360-9.
- Љушић, Радош. Карађорђе, истина и мит.
- Љушић, Радош (2005). Вожд Карађорђе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 978-86-17-13159-1.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-96413-3.
- Логос, Александар А. (2016). Историја Срба, 2. измењено издање. Београд. ISBN 978-86-85117-31-2.
Спољашње везе
- „Карађорђе истина и мит“, Проф. др Радош Љушић, Вечерње новости, фељтон, 18 наставака, 24. август — 10. септембар 2003.
- „Вождови граничари са Дрине“, Др Миладин Стевановић, Вечерње новости, фељтон, 24 наставака, 23. децембар — 18. јануар 2003/04.
- „Одјеци устанка у Европи“, Небојша Богуновић, Вечерње новости, фељтон, 13 наставака, 19 — 31. јануар 2004.
- „Востаније“ Вожда Карађорђа, Светлана Велмар-Јанковић, Вечерње новости, фељтон, 11 наставака, 27. јун — 7. јул 2004.
- „1806. КОЕКУДО СРБИЈО“, Небојша Богуновић, Вечерње новости, фељтон, 14 наставака, 19. новембар — 2. децембар 2006.
- Краљевски дом Србије: „Породично стабло Карађорђевића“, приступ 12.4.2013
- Опленац — маузолеј династије Карађорђевић
- Вожд Карађорђе плакао („Вечерње новости“, 15. фебруар 2012)
- Kompletna knjiga "Karađorđevići — skrivena istorija"