Битка на реци Вороњеж — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 59: Ред 59:
Величина и састав супротстављених војски могу се грубо проценити на основу савремених хроника<ref>{{Cite web|url=http://krotov.info/acts/12/pvl/novg07.htm|title=Новгородская летопись|website=krotov.info|access-date = 29. 3. 2018.}}</ref><ref name=":2">{{Cite book|title=Сборник летописей / Пер. с персидского О. И. Смирновой,редакция проф. А. А. Семенова. pp. Т. 1, кн. 2.|last=ад-Дин|first=Рашид|publisher=Издательство Академии Наук СССР|year=1952|id=|publication-place=|type=|pages=71}}</ref>. Савремени Монголски извори описују Батуову војску као 12-14 ''тумена''<ref name=":2" />'','' тј.120 до 140 хиљада људи, углавном номадских стрелаца-коњаника<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/913580743|title="Russkai︠a︡ zemli︠a︡" i obrazovanie territorii drevnerusskogo gosudarstva : istoriko-geograficheskoe issledovanie ; Mongoly i Rusʹ : istorii︠a︡ tatarskoĭ politiki na Rusi|last=1898-1965|first=Nasonov, A. N. (Arseniĭ Nikolaevich)|last2=1898-1965.|first2=Насонов, А. Н. (Арсений Николаевич)|isbn=978-5-02-026935-4|edition=Izdanie vtoroe, stereotipnoe|location=Sankt-Peterburg|oclc=913580743}}</ref>. Међутим, тумени су често били далеко мањи, неки са свега 1.000 бораца. Војска се углавном састојала од номадских племена Средње Азије-Кипчака и Туркмена, док је правих Монгола било свега око 4.000, али они су заузимали сва командна места у свим одредима<ref name=":2" />.
Величина и састав супротстављених војски могу се грубо проценити на основу савремених хроника<ref>{{Cite web|url=http://krotov.info/acts/12/pvl/novg07.htm|title=Новгородская летопись|website=krotov.info|access-date = 29. 3. 2018.}}</ref><ref name=":2">{{Cite book|title=Сборник летописей / Пер. с персидского О. И. Смирновой,редакция проф. А. А. Семенова. pp. Т. 1, кн. 2.|last=ад-Дин|first=Рашид|publisher=Издательство Академии Наук СССР|year=1952|id=|publication-place=|type=|pages=71}}</ref>. Савремени Монголски извори описују Батуову војску као 12-14 ''тумена''<ref name=":2" />'','' тј.120 до 140 хиљада људи, углавном номадских стрелаца-коњаника<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/913580743|title="Russkai︠a︡ zemli︠a︡" i obrazovanie territorii drevnerusskogo gosudarstva : istoriko-geograficheskoe issledovanie ; Mongoly i Rusʹ : istorii︠a︡ tatarskoĭ politiki na Rusi|last=1898-1965|first=Nasonov, A. N. (Arseniĭ Nikolaevich)|last2=1898-1965.|first2=Насонов, А. Н. (Арсений Николаевич)|isbn=978-5-02-026935-4|edition=Izdanie vtoroe, stereotipnoe|location=Sankt-Peterburg|oclc=913580743}}</ref>. Међутим, тумени су често били далеко мањи, неки са свега 1.000 бораца. Војска се углавном састојала од номадских племена Средње Азије-Кипчака и Туркмена, док је правих Монгола било свега око 4.000, али они су заузимали сва командна места у свим одредима<ref name=":2" />.


На руској страни, хронике помињу поименце само петорицу кнезова<ref name=":1" />, које је сигурно пратила ''дружина,'' мали одред тешко наоружаних ратника на коњима, са оклопима и оружјем у [[Викиншко оружје и оклопи|Скандинавском стилу]]<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/7701|title=The Cambridge history of Russia|last=|first=|date=2006|publisher=Cambridge University Press|others=Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor|year=1698|isbn=9780521812276|location=Cambridge|publication-place=|type=|oclc=77011698|pages=81}}</ref>. Ови одреди по правилу нису бројали више од неколико стотина људи<ref name=":3">{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/3855|title=Lake Peipus 1242 : battle of the ice|last=Nicolle|first=David|authorlink=Дејвид Никол|year=1996|publisher=Osprey Military|isbn=9781855325531|location=London|oclc=38550301|pages=}}</ref>. Главнину војске у [[Кијевска Русија|Кијевској Русији]] чинила је пешадија, састављена од слабо наоружаних грађана и сељака<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/216653180|title=A history of the Middle Ages, 284-1500|last=1902-1960.|first=Painter, Sidney|date=1953|publisher=Macmillan|year=0301|isbn=9780333043172|location=London|publication-place=|type=|oclc=216653180|pages=71}}</ref>. Она је била слабија од номада, како по оружју, тако и по дисциплини. Пешаци су били наоружани секирама и копљима за лов на медведе; стрелаца је било мало, а од оклопа већина ратника имала је само штит<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/56858783|title=Rusʹ i Orda|last=Borisovich)|first=Shirokorad, A. B. (Aleksandr|last2=Борисович)|first2=Широкорад, А. Б. (Александр|date=2004|publisher=Veche|isbn=5953302746|location=Moskva|oclc=56858783}}</ref>.
На руској страни, хронике помињу поименце само петорицу кнезова<ref name=":1" />, које је сигурно пратила ''дружина,'' мали одред тешко наоружаних ратника на коњима, са оклопима и оружјем у [[Викиншко оружје и оклопи|Скандинавском стилу]]<ref>{{harvnb|Nicolle|1996|pp=}}</ref>. Главнину војске у [[Кијевска Русија|Кијевској Русији]] чинила је пешадија, састављена од слабо наоружаних грађана и сељака<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/216653180|title=A history of the Middle Ages, 284-1500|last=1902-1960.|first=Painter, Sidney|date=1953|publisher=Macmillan|year=0301|isbn=9780333043172|location=London|publication-place=|type=|oclc=216653180|pages=71}}</ref>. Она је била слабија од номада, како по оружју, тако и по дисциплини. Пешаци су били наоружани секирама и копљима за лов на медведе; стрелаца је било мало, а од оклопа већина ратника имала је само штит<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/56858783|title=Rusʹ i Orda|last=Borisovich)|first=Shirokorad, A. B. (Aleksandr|last2=Борисович)|first2=Широкорад, А. Б. (Александр|date=2004|publisher=Veche|isbn=5953302746|location=Moskva|oclc=56858783}}</ref>.


Број ратника на руској страни је несигуран. Једини одређени бројеви у хроникама су 1.700 ратника Еупатија Коловрата ("Прича о томе како је Батиј разорио Рјазањ"){{sfn|Lavrik|2009|p=233}}, и 3.000 ратника војводе Доржа<ref name=":0" /> (у боју на реци Сити). Међутим, ово су велике војске за руске прилике оног времена. Кнез Александар Невски је 1242. окупио само 1.000 ''дружиника'' и 2.000 пешака из Новгорода и Черњигова за битку против Тевтонаца<ref name=":3" />, тако да је разумно претпоставити да се војска просечног руског кнеза у 13. веку бројала пре у стотинама него у хиљадама ратника.
Број ратника на руској страни је несигуран. Једини одређени бројеви у хроникама су 1.700 ратника Еупатија Коловрата ("Прича о томе како је Батиј разорио Рјазањ"){{sfn|Lavrik|2009|p=233}}, и 3.000 ратника војводе Доржа<ref name=":0" /> (у боју на реци Сити). Међутим, ово су велике војске за руске прилике оног времена. Кнез Александар Невски је 1242. окупио само 1.000 ''дружиника'' и 2.000 пешака из Новгорода и Черњигова за битку против Тевтонаца<ref name=":3" />, тако да је разумно претпоставити да се војска просечног руског кнеза у 13. веку бројала пре у стотинама него у хиљадама ратника.
Ред 73: Ред 73:


== Литература ==
== Литература ==
* {{Cite book|url=http://archive.org/details/chronicleofnovgo00michrich|title=The chronicle of Novgorod, 1016-1471|last=Michell|first=Robert|last2=Shakhmaton|first2=A. A.|last3=Forbes|first3=Nevill|last4=Beazley|first4=C. Raymond (Charles Raymond)|year=1914|publisher=London, Offices of the society|others=University of California Libraries|id=|publication-place=|type=|pages=66}}
* {{Cite book|ref= harv|url=http://archive.org/details/chronicleofnovgo00michrich|title=The chronicle of Novgorod, 1016-1471|last=Michell|first=Robert|last2=Shakhmaton|first2=A. A.|last3=Forbes|first3=Nevill|last4=Beazley|first4=C. Raymond (Charles Raymond)|year=1914|publisher=London, Offices of the society|others=University of California Libraries|id=|publication-place=|type=|pages=66}}
* {{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/869431083|title=The Age of Faith : the Story of Civilization, Volume IV|first=Will|last=Durant|authorlink=Вил Дјурант|year=2011|publisher=Simon & Schuster|others=3M Company|isbn=9781451647617|location=[Place of publication not identified]|publication-place=|type=|oclc=869431083|pages=739}}
* {{Cite book|ref= harv|url=https://www.worldcat.org/oclc/869431083|title=The Age of Faith : the Story of Civilization, Volume IV|last=Durant|first=Will|authorlink=Вил Дјурант|year=2011|publisher=Simon & Schuster|others=3M Company|isbn=9781451647617|location=[Place of publication not identified]|publication-place=|type=|oclc=869431083|pages=739}}
* {{Cite book|title=Istorija starog vremena i druga dela staroruske književnosti|last=Lavrik|first=Andrej|publisher=DERETA|year=2009|isbn=978-86-7346-705-4|publication-place=Beograd|type=|pages=233}}
* {{Cite book|ref= harv|title=Istorija starog vremena i druga dela staroruske književnosti|last=Lavrik|first=Andrej|publisher=DERETA|year=2009|isbn=978-86-7346-705-4|publication-place=Beograd|type=|pages=233}}


[[Категорија:Монголско освајање Русије]]
[[Категорија:Монголско освајање Русије]]

Верзија на датум 30. март 2018. у 01:23

Битка на реци Вороњеж
Део монголског освајања Русије

Рјазањски кнез одбија да се покори Татарима.
Времедецембар 1237.
Место
Русија
Исход Монголска победа
Сукобљене стране
Монголско царство Рјазањска кнежевина
Команданти и вође

Бату-кан

Субудај-багатур

Кнез Јуриј Рјазањски

Кнез Роман Коломенски
Јачина
неколико тумена номадске коњице[1]. неколико стотина коњаника и највише 1.000-2.000 пешака[1].
Жртве и губици
незнатни тешки

Битка на реци Вороњеж, у децембру 1237., био је први окршај монголског освајања Русије.

Увод

Након битке на Калки 1223., Монголи су се повукли на исток, заузети освајањем Кине, док су руски кнежеви наставили своје братоубилачке ратове. 1237. Монголи су се вратили под вођством Бату-кана, Џингис-кановог унука: прошли су северном обалом Каспијског мора и покорили Поволшку Бугарску[2]. Затим су упутили гласнике у Рјазањ, најисточнији од руских градова, тражећи данак и покорност[3].

Супротстављене снаге

Величина и састав супротстављених војски могу се грубо проценити на основу савремених хроника[4][5]. Савремени Монголски извори описују Батуову војску као 12-14 тумена[5], тј.120 до 140 хиљада људи, углавном номадских стрелаца-коњаника[6]. Међутим, тумени су често били далеко мањи, неки са свега 1.000 бораца. Војска се углавном састојала од номадских племена Средње Азије-Кипчака и Туркмена, док је правих Монгола било свега око 4.000, али они су заузимали сва командна места у свим одредима[5].

На руској страни, хронике помињу поименце само петорицу кнезова[1], које је сигурно пратила дружина, мали одред тешко наоружаних ратника на коњима, са оклопима и оружјем у Скандинавском стилу[7]. Главнину војске у Кијевској Русији чинила је пешадија, састављена од слабо наоружаних грађана и сељака[8]. Она је била слабија од номада, како по оружју, тако и по дисциплини. Пешаци су били наоружани секирама и копљима за лов на медведе; стрелаца је било мало, а од оклопа већина ратника имала је само штит[9].

Број ратника на руској страни је несигуран. Једини одређени бројеви у хроникама су 1.700 ратника Еупатија Коловрата ("Прича о томе како је Батиј разорио Рјазањ")[10], и 3.000 ратника војводе Доржа[3] (у боју на реци Сити). Међутим, ово су велике војске за руске прилике оног времена. Кнез Александар Невски је 1242. окупио само 1.000 дружиника и 2.000 пешака из Новгорода и Черњигова за битку против Тевтонаца[11], тако да је разумно претпоставити да се војска просечног руског кнеза у 13. веку бројала пре у стотинама него у хиљадама ратника.

Битка

Након што су примили Монголске посланике и упутили их свом надређеном, великом кнезу Георгију у Владимир, погранични кнезови Рјазања, Мурома и Пронска окупили су своје снаге и запосели обалу реке Вороњеж[1], чекајући појачање из Владимира-Суздаљског. Помоћ није стигла на време, и малобројна руска војска лако је разбијена почетком децембра 1237.

Последице

Након пораза, кнез Јуриј се повукао у Рјазањ, који је одмах опседнут, док је његов синовац, кнез Роман, одвео део војске на север у Коломну, где се придружио војсци Владимира-Суздаљског[3].

Референце

  1. ^ а б в г Michell, Shakhmaton & Forbes 1914, стр. 66
  2. ^ Will 2011, стр. 739.
  3. ^ а б в Michell, Robert; Shakhmaton, A. A.; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016-1471. University of California Libraries. London, Offices of the society. 
  4. ^ „Новгородская летопись”. krotov.info. Приступљено 29. 3. 2018. 
  5. ^ а б в ад-Дин, Рашид (1952). Сборник летописей / Пер. с персидского О. И. Смирновой,редакция проф. А. А. Семенова. pp. Т. 1, кн. 2. Издательство Академии Наук СССР. стр. 71. 
  6. ^ 1898-1965, Nasonov, A. N. (Arseniĭ Nikolaevich); 1898-1965., Насонов, А. Н. (Арсений Николаевич). "Russkai︠a︡ zemli︠a︡" i obrazovanie territorii drevnerusskogo gosudarstva : istoriko-geograficheskoe issledovanie ; Mongoly i Rusʹ : istorii︠a︡ tatarskoĭ politiki na Rusi (Izdanie vtoroe, stereotipnoe изд.). Sankt-Peterburg. ISBN 978-5-02-026935-4. OCLC 913580743. 
  7. ^ Nicolle 1996
  8. ^ 1902-1960., Painter, Sidney (1953). A history of the Middle Ages, 284-1500. London: Macmillan. стр. 71. ISBN 9780333043172. OCLC 216653180.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |year=, |year= / |date= mismatch (помоћ)
  9. ^ Borisovich), Shirokorad, A. B. (Aleksandr; Борисович), Широкорад, А. Б. (Александр (2004). Rusʹ i Orda. Moskva: Veche. ISBN 5953302746. OCLC 56858783. 
  10. ^ Lavrik 2009, стр. 233.
  11. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом :3.

Литература