Стефан Немањић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 188.2.129.197 (разговор) на последњу измену корисника 24.135.159.39
ознака: враћање
Нема описа измене
ознаке: мобилна измена мобилно уређивање преко апликације
Ред 22: Ред 22:
| отац = [[Стефан Немања]]
| отац = [[Стефан Немања]]
| мајка = [[Ана Немањић|Ана]]
| мајка = [[Ана Немањић|Ана]]
| супружник = [[Евдокија Анђел]], [[Ана Дандоло]]
| супружник = [[Евдокија Анђео]], [[Ана Дандоло]]
| деца = [[Стефан Урош I]], [[Стефан Радослав]], [[Стефан Владислав]], [[Свети Сава II]], [[Комнина Немањић]]
| деца = [[Стефан Урош I]], [[Стефан Радослав]], [[Стефан Владислав]], [[Свети Сава II]], [[Комнина Немањић]]
}}
}}

Верзија на датум 19. април 2018. у 21:05

Стефан Првовенчани
Фреска из манастирске цркве у Милешеви,
око 1234. године
Лични подаци
Пуно имеСтефан Немања II Немањић Првовенчани
Датум рођењаоко 1166.
Место рођењанепознато,
Датум смрти24. септембар 1227.(1227-09-24) (60/61 год.)
Место смртинепознато,
Гробманастир Студеница
затим Жича
(данас Студеница)
Религијаправославље
Породица
СупружникЕвдокија Анђео, Ана Дандоло
ПотомствоСтефан Урош I, Стефан Радослав, Стефан Владислав, Свети Сава II, Комнина Немањић
РодитељиСтефан Немања
Ана
ДинастијаНемањићи
Велики жупан
Период11961217. (са прекидом од 1202–1204)
ПретходникСтефан Немања
НаследникВукан Немањић (од 1202. до 1204.) ]]
Краљ Србије
Период12171227.
НаследникСтефан Радослав

Стефан Првовенчани (око 1166. — 24. септембар 1227) био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Око његовог личног имена нема потпуног слагања међу српским историчарима. Већина историчара пише да је после рођења добио име Стефан, али према писању мањег броја историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II).[1][2] Према томе његово пуно име вероватно је било Стефан Немања II Немањић Првовенчани, али је углавном потписиван само владарским именом Стефан. Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара крунисан је као краљ 1217.[3] Тако су Срби после краљевине у Зети, добили другу краљевину у својој историји. Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.[4]

Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца,[5] који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200),[6] али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик.[7] Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205.[8] Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године,[9], али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221.[10][11] Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.

Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије.[9] Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт,[12] вероватно 24.9.1227. године,[13][14] и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.

Рођење и младост

Претпоставља се да је рођен непосредно после очевог преузимања великожупанског престола у Рашкој, то јест око 1166. године.[15][16] Први поуздани записи о Стефану везани су за измирење Србије и Византије после битке на Морави 1190.[17] После српског пораза у сукобу на Морави 1190. Византија није имала снаге да победу искористи за наметање своје врховне власти Србији. Напротив, великом жупану Стефану Немањи цар Исак II Анђел признао је ослобађање од вазалних обавеза и препустито велики део територија које је освојио од Византије у претходној деценији.[18] Да би се створио савез између дотадашњих непријатеља уговорен је брак између српског престолонаследника Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела.[19]

Велики жупан (од 1196. до 1217. )

Стефан Немања предаје власт свом сину Стефану.
Србија током владавине Стефана Немање и Стефана Првовенчаног.

Неколико година касније када је у априлу 1195. године Евдокијин отац Алексије III Анђел (1195-1203) постао цар, остарели Стефан Немања је одлучио да је време да формално преда владарски престо царевом зету а свом средњем сину. То се вероватно догодило 25. марта 1196. године на државном сабору код Петрове цркве у Расу.[5] Опис тог догађаја оставио је Свети Сава I Немањић у Студеничком типику. Он пише да његов отац, велики жупан Стефан Немања, пред сакупљенима на сабору за свог наследника „Божијом вољом изабра благородног и љубљеног сина, Стефана Немању, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког“.[20] Тако је вољом великог жупана Стефана Немање престо припао његовом средњем сину Стефану Немањи II.

Старији Вукан је наставио да управља као кнез удеоном облашћу Зетом (Дукљом).[21] Вукан је себе прогласио за краља Дукље (ту титулу су носили стари дукљански владари најкасније од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије). Колико је познато Првовенчани је од око 1200. тражио од тадашњег папе Иноћентија III краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина.[22] Томе се противио Вукан Немањић који је у Зети носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Овај сукоб око вишег владарског звања био је један од првих показатеља да међу браћом нема слоге и поверења који су били неопходни за јаку државу. Истовремено то је указивало на жељу обојице да имају више владарско звање, то јест врховну власт у Србији а то је био прави узрок оружаног сукоба који је уследио око 1202.

Брак са Евдокијом који је Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти Стефана Немање I, а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђел. Око 1201. Првовенчани је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу. Изгледа да је Вукан тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.[23]

У сукобу са братом Вукан је добио значајну помоћ од угарског краља Емерика. Угарска војска напала је Србију 1202. и тако је Вукан збацио Првовенчаног са власти.[24][4] Изгледа да је Вукан владао Србијом између 1202. и 1204/05. Угарски краљ је себе видео као врховног владара Вуканове Србије, а од 1202. у титули краљева Угарске се јавља и и име Србије (Seruiaeque Rex).[25] Поражени Првовенчани је био привремено протеран из Србије,[4] а подршку је нашао у Бугарској. Почетком XIII века Византија је убрзано слабила, а у јулу 1203. године крсташи из Четвртог крсташког рата први пут су освојили Цариград, али формално за византијског претендента. Коначно крсташки напад у априлу 1204. године довео је до пада Цариграда у руке крсташа и Венеције, а царство се распадало.[26] Пропаст Византије, је омогућила Бугарској да стекне већи значај и слободније делује према Угарима.

У лето 1203. Бугари су поразили Угарску и освојили области од Ниша до Браничева. То је утицало да и Вукану ослаби углед и власт у Србији, али судећи по папским писмима он је и у једном делу 1204. био на власти у Србији, као и раније у марту 1203.[27] Као штићеник бугарског владара Калојана (1197-1207), Првовенчани се могао вратити у Србију 1204. или 1205. и измирити са Вуканом.[28] Рат међу браћом је престао, а према споразуму Првовенчани је остао велики жупан и врховни владар државе. Вукан је после био удеони кнез „југозападне Србије“.

Пошто су опљачкали Константинопољ 1204. године, Венецијанци и крсташке вође поделили су између себе велики део територије Византије, а за цара су прогласили Балдуина Фландријског. Грци су одржали своју власт у две новостворене државе Епирској деспотовини, на западу, и на подручју Никејске државе, на истоку. Латински цар је покушао покорити и Бугаре, али 1205. године у боју код Једрена Балдуин је потпуно поражен од стране Калојана.[9] Сукоби Бугара и Латина су се наставили и ускоро, после смрти Калојана 1207. Првовенчаном се указала прилика да прошири своју власт. У Бугарској је дошло до сукоба, а власт је освојио Борило (1207-1218). Првовенчани је користио неприлике Бугара и помогао Бориловом сроднику Стрезу да се одметне у области Просека. Угари су такође користили прилику и завладали долином Велике Мораве, а Првовенчани је припојио Србији области Ниша, Врања, Биначке Мораве, Призрена и Липљана. Касније око 1214. Бугари и Латини су заједно напали Србију, али су били поражени код Ниша. [9] Стрез који се тада нашао на страни противника српског великог жупана био је убијен, а Стефан Првовенчани је и то убиство описао као чудо Светог Симеона, који је тако штитио Србију од непријатеља.[4]

Вероватно на почетку нереда у Бугарској, а пре него што их је потпуно искористио Првовенчани се коначно измирио са братом Вуканом и тако учврстио јединство државе. Вероватно у фебруару 1208. године Сава I Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, ... са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.”[29]

Око 1214. године на Србију је са југа напао епирски владар Михајло I Анђел. Србија је привремено изгубила Скадар, али је Михајла убрзо убио слуга.[30] Сам Стефан Првовенчани је у житију свога оца и тај догађај описао као чудо које је извршио Св. Симеон.[4] Са новим владарем у Епирској деспотовини Теодором I Анђелом (од око 1214. до 1230) Стефан се измирио, а измирење је ојачано родбинским везама. Изгледа да је прво око 1216. године сестра великог жупана била удата за Манојла, брата Теодора I Анђела, а неколико година касније је, и кћерка Теодора I Анђела Ана удата за српског наследника престола Стефана Радослава.[31]

У време приближавања западу, после пада Цариграда 1204. године, али пре крунисања краљевском круном, Стефан Првовенчани се оженио други пут изгледа 1216/1217. а жена му је постала Ана Дандоло, унука млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату).[32]

Крунисање за краља и црквено осамостаљење

Стефаново крунисање за краља.

После вишегодишњег ишчекивања краљевске круне, коначно Стефан је послао представника који је убедио папу Хонорија III да пошаље краљевску круну. Сви писани извори описују једно крунисање Стефана Немање Првовенчаног, али у њиховом опису постоје значајне разлике. Западни писани извори (Тома Архиђакон и Андрија Дандоло) описују крунисање које је извршио посланик папе Хонорија III.[33][34][32]. Из описа архиђакона Томе Сплићанина[35] замишљено је да се крунисање догодило 1217. године. То је званично мишљење већине српских историчара.

Мањи број историчара из описа Доментија Хиландарац, према коме је архиепископ Сава I Немањић крунисао брата у Жичи, закључује да се и то крунисање Првовенчаног морало догодити вероватно у мају 1221.[10][11] Тако се пише о два крунисања Првовенчаног за краља.

Ипак, изгледа да архиђакон Тома Сплићанин није написао да је крунисање било 1217. године, него само да је у августу 1217. кроз Сплит прошло посланство које је у Рим послао велики жупан Србије да тражи краљевску круну[36] Другачије крунисање описују домаћи писци монаси Доментијан и Теодосије. Они описују да је лично Сава I Српски као архиепископ на сабору у Жичи извршио крунисање свога брата.[37][38] Тешко је одбацити опис који је оставио Савин ученик Доментијан. Он је скоро сигурно познавао једног од присутних на крунисању, свог учитеља, Саву I Немањића. Можда је и сам Доментијан Хиландарац присуствовао крунисању. Изгледа да је он не само временски и просторно био ближи описаном крунисању, него и веродостојнији као историчар.[39] Доментијан Хиландарац је описао да је крунисање извршио његов учитељ Сава I Немањић када је био архиепископ, а то није могло бити пре 1219. Неки истраживачи су замислили (Драгутин Анастасијевић и други) да је после осамостаљења српске архиепископије извршено поновно крунисање Стефана Првовенчаног по православном обреду. Према тој замисли одржан је и други крунидбени државно-црквени сабор 1221. године,[10][11] у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. Према тој замисли на сабору Сава I Немањић, папином круном (венцем) поново је крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немању II Првовенчаног за краља.[40] Сличан опис даје и Теодосије Хиландарац.

Најстарији писани извор у коме се Стефан Првовенчани појављује као „крунисани краљ“ је из марта 1220. године, али појавило се и мишљење да је Доментијан најпоузданији као извор и да он описује само једно крунисање Првовенчаног, које је било вероватно на Божић 1219. или најкасније почетком 1220. у Жичи, а да га је извршио архиепископ Сава I Немањић са краљевском круном послатом из Рима.[41][42]

Од папе послата краљевска круна подизала је углед српског владара Стефана Првовенчаног и представљала је међународно правно признање Србије као независне државе. Истовремено, признање круне из Рима у Србији је подизало углед римског папе. Пре крунисања у повељи коју је издао Хиландару он се потписао као „велики жупан Стефан намесник господин све Српске Земље”. После крунисања он је у повељама манастирима (Жичи и Св. Богородице на Мљету) потписан као „Стефан, по Божијој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклије и Травуније и Далмације и Захумља” и „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја”. Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је „првовенчани краљ” и из тог средњовековног описа је изведено име под којим је данас познат Првовенчани.[41][43]

Поред историчара, неки мисле да су значајна мишљења Јустина Поповића и Николаја Велимировића који кажу да се крунисање круном папе Хонорија III није десило.[44]

Самосталност Србије није могла бити потпуна док су њени становници признавали верску власт старешина који су били у другим државама. Већина, православни Срби су били под верском влашћу Охридске архиепископије. Зато је уз договор са старијим братом и владаром Србије, Сава I Немањић, игуман манастира Студенице, отпутовао у Никеју. Ту су били протерани византијски цар Теодор I Ласкарис и васељенски патријарх Манојло Харитопул и Сава је од њих тражио самосталност за Српску православну цркву. Прилике за такав захтев су биле повољне. Између Грка у Никеји и Епиру постојао је сукоб око тога ко је законити наследник царства Ромеја. За цара и патријарха у Никеји молба Саве I Немањића била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава буде „рукоположен” за првог српског архиепископа 1219. године, а испунили су и његову другу молбу да се будући српски архиепископи бирају у Србији. После повратка у Србију 1219. архиепископ Сава је уређивао црквени живот новостворене архиепископије и стварао нове епископије. Можда није све нове епископије основао 1220. године, а за седиште архиепископа одређен је манастир Жича.[45][46][47]

Последње године и смрт Првовенчаног

Како се за Првовенчаног бележи да је боловао пред смрт, а његов син Стефан Радослав се у две одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ настала је замисао да је пред крај владавине Првовенчани власт делио са најстаријим сином, али то изгледа није био случај.[48] Радослав је вероватно добио само на управу део Захумља и Зете са Котором и ту је био краљ, то јест био је само управник једне области у Србији, слично као што је то раније био и краљ Вукан.

Стефан Првовенчани је умро 24. септембра 1227.[13][14] Пред смрт се разболео и боловао је на неком од својих дворова. Ту га је нашао архиепископ Сава I и непосредно пре смрти замонашио давши му име Симон.[12] Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек.[49] Од 1839. године мошти почивају у манастиру Студеници, са изузетком Првог светског рата када су биле пренете у Пећ и потом у манастир Острог.[50]

Стефана Првовенчаног на престолу је наследио најстарији син Стефан Радослав. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, то јест биографију свог оца Стефана Немање I и чуда душе Светог Симеона после смрти тела.

Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша I, затим Предислава, будућег српског архиепископа Саву II и кћерку Комнину[51][52], док поједини извори наводе да је имао још једну ћерку[53], под именом Ренијера.[54]

Српска православна црква га прославља од времена владавине Немањића као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару. Зато су дан и месец његове смрти неспорни, али је мање извесно да ли је умро баш 1227. године, или можда 1228.

„Житије Светог Симеона“ од Стефана Првовенчаног

Прстен краља Стефана Првовенчаног. Сачуван је уз његове мошти у Студеници.[55] Прстен је израђен од злата и украшен је орнаментом од филигранских плетеница.

Стефан Првовенчани био је васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и „разуман и вешт приповедач“, како га назива Теодосије, ученик Доментијана и биограф Светог Саве.

„Живот и подвизи Светог Симеона“ (1216) су прва српска целовита биографија. Обухвата сав живот Стефана Немање I, од рођења до смрти, обухватајући и чудне догађаје после смрти у којима су се испољиле његове натприродне моћи. Дело је написано панегиричним стилом. Доминантни поступци су апстраховање, идеализација и спиритуализација стварности.

Од човека из Савиног списа, лик Немање I доживљава огромну промену - губи све људске црте и постаје инструмент божанске правде - светитељ, чудотворац и божији изабраник. Такође, у односу на Савин емоционално обојени стил, код Првовенчаног не постоје животне и потресне сцене. То не дозвољава сам начин излагања Првовенчаног који се одвија према библијском моделу.

Породица

Супруге

Мушка деца

Женска деца

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Завида
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Популарна култура

У српској ТВ серији Немањићи — рађање краљевине, Стефана Првовенчаног тумачи Војин Ћетковић.

Занимљивости

у српској јавности (медији [56] [57], уџбеници...) се о њему често погрешно говори као о првом српском краљу (првовенчани-првокрунисани). Исправно је тумачити реч првовенчани као први крунисани (венац је круна) из династије Немањића, а не као први српски краљ, јер је било српских краљева и пре Немањића. Тако Андрија Качић Миошић у Разговорима угодним народна словинскога пише о краљевима Михаилу и Бодину: "На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин." [58]. Данијеле Фарлати у Светом Илирику пише о краљу Павлимиру: "...Долазак Павлимира и осталих Срба... хрватски дукс и српски краљ са својим племићима и великашима... Стога се морао задовољити далматинском Србијом... обје Србије су се ујединиле у једно краљевство..." [59] [60]

Види још

Референце

  1. ^ Марјановић-Душанић 1997, стр. 46-47. Према њеном писању владарско име Стефан добио је тек када је постао велики жупан.
  2. ^ Логос 2017, стр. 127-133.
  3. ^ Логос 2017, стр. 160-168 са напоменом 818. Опис крунисања Првовенчаног у сачуваним писаним изворима није потпуно јасан. Зато су се појавиле и замисли да је крунисан два пута, тј. 1217. и 1221. Постоји и треће мишљење да је било само једно крунисање, али крајем 1219. или почетком 1220.
  4. ^ а б в г д Првовенчани.
  5. ^ а б Логос 2017, стр. 143, 148, 154.
  6. ^ Свети Сава 2009, стр. 12, 76.
  7. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 166. и напомена 201.
  8. ^ Логос 2017, стр. 154-156.
  9. ^ а б в г Ћоровић.
  10. ^ а б в Даниловић 2014, стр. 28-29, 157.
  11. ^ а б в Марјановић-Душанић 1997, стр. 206.
  12. ^ а б Доментијан 1970, стр. 236-239.
  13. ^ а б Марковић 2009, стр. 13-15.
  14. ^ а б Логос 2017, стр. 169 са напоменом 836.
  15. ^ Новаковић 1958, стр. 179, 186-187.
  16. ^ Марјановић-Душанић 1997, стр. 104-108. Она пише да су на избор наследника утицале личне способности Првовенчаног, његово сродство са царском породицом, а вероватно и рођење када је његов отац Немања I већ био велики жупан, то јест 1166. или после победе код Пантина 1168.
  17. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 154-157. са напоменом 169.
  18. ^ Логос 2017, стр. 139-140.
  19. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 164. са напоменом 194.
  20. ^ Свети Сава 2009, стр. 69.
  21. ^ Логос 2017, стр. 140-142, 154-156 и 158 са напоменом 784. Из повеље Сплиту издате 1190-92. и натписа у Котору из 1195. види се да је Вукан био кнез, али и самозвани краљ у Зети око 1191. године, то јест знатно пре него је његов средњи брат постао велики жупан.
  22. ^ Логос 2017, стр. 145 са напоменом 720.
  23. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 164-166.
  24. ^ ВИИНЈ, IV 1971, стр. 166.
  25. ^ Fejér 1829, стр. 395.
  26. ^ Логос 2017, стр. 156-157.
  27. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 269, 270.
  28. ^ Логос 2017, стр. 155-156.
  29. ^ Свети Сава 2009, стр. 76, 77.
  30. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 305.
  31. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 305-307.
  32. ^ а б Muratori 1728, стр. 198, 199 (340, 341).
  33. ^ Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 300.
  34. ^ Arhiđakon Toma 2003, стр. 93.
  35. ^ Спис Томе Сплићанина, приступљено 31. марта 2018.
  36. ^ Arhiđakon Toma 2003, стр. 93. Он је описао да је угарски краљ Андрија II (1205-1235) отишао преко Сплита у крсташки поход у Свету земљу у августу 1217. а после тога пише да су неки војници које је оставио напустили Сплит следеће 1218. Након спомињања почетка 1218. Тома додаје: „У исто време господар Србије или Рашке Стеван, који се називао великим жупаном, послао је изасланике ... и испословао од Хонорија краљевску круну. Он [Хонорије III] је послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га [великог жупана] као првог краља његове земље.” Из овог изгледа да је Томи Сплићанину важно када је прошло посланство које је послато из Србије у Рим папи, али не и када је било крунисање, али ако он пише о времену крунисања то може бити пре почетак 1218. него 1217.
  37. ^ Доментијан 1970, стр. 226, 227.
  38. ^ Теодосије 2009, стр. 71-72.
  39. ^ Басић 2005, стр. 12, 14-15. За Тому Сплићанина постоје озбиљне сумње хрватских историчара да је пишући свесно прећуткивао изворе за које је знао, а уписивао легендарне приче и тако стварао фалсификате.
  40. ^ Доментијан 1970, стр. 227.
  41. ^ а б Доментијан 1970, стр. 226-227. ... изабравши од својих ученика … епископа Методија и посла га у Рим … И написавши посланицу … папи ... молио је да му пошаље ... благословени венац, да венча свог брата на краљевство по првом отачаству краљевства њиховог, у коме се и отац њихов роди … у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка ... пренесен би благословени венац у отачаство његово ... Призвавши благоверног брата свога, превеликог жупана кир Стефана, у велику архиепископију звану Жи(т)чу … преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стојање … и после ... исхода свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благоверног брата свога, и помаза га Духом светим на краљевство да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих српских и поморских земаља.
  42. ^ Логос 2017, стр. 160-168.
  43. ^ Логос 2017, стр. 127-133, 168-169.
  44. ^ https://svetosavlje.org/sveti-sava/22/
  45. ^ Доментијан 1970, стр. 203-204, 216.
  46. ^ Стојановић 1927, стр. 182 и 187. Стари српски летописи набрајају 12 епископија у Савиној архиепископији, али у том набрајању грешком се појављују Београдска и Браничевска епископија. Оне су биле изван Србије у време Првовенчаног. Није јасно шта је било са старим седиштем епископије у Липљану. Липљан се налазио у Србији, али можда није био тада седиште епископа. Ипак, у списковима старих српских летописаца се појављује Грачаница као седиште липљанског епископа. Тако да је било 10 епископија, или 11 са Липљаном..
  47. ^ Логос 2017, стр. 161-164.
  48. ^ Логос 2017, стр. 150-151 са напоменом 741.
  49. ^ Живорад Јанковић: Смрт Стефана Првовенчаног („Православље“, бр. 941, 1. јун 2006)
  50. ^ Монах Симон, Краљ Првовенчани, брат Светог Саве (СПЦ, 7. октобар 2016)
  51. ^ Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Плантонеум. ISBN 86-83639-01-0. 
  52. ^ Спасић, Душан; Палавестра, Александар; Мрђеновић, Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (на језику: српски) (2. изд.). Београд: Бата. ISBN 978-86-7685-007-5. Приступљено 10. 10. 2023. 
  53. ^ Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
  54. ^ Греси прелепе Евдокије („Вечерње новости“, фељтон „Жене српских владара“, 24. јануар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  55. ^ Прстен краља Стефана Првовенчаног
  56. ^ Политика,Нови додатак поводом осам векова од крунисања првог српског краља, бр. 37310, 24.септембар. Београд. 2017. 
  57. ^ Радмила, Мишев (2017). Светосавско Звонце, бр.7. Београд: СПЦ. 
  58. ^ Качић Миошић, Андрија (1756). Разговори угодни народа словинскога. 
  59. ^ Фарлати, Данијеле (1817). Illyrici sacri, свезак VII стр. 5., десни стубац доље (напомена: не римско V него арапски број 5. бр.стр.). Млеци. 
  60. ^ Никчевић, Војислав (2014). Монумента Монтенегрина, стр. 699., 700. Подгорица: Матица црногорска. 

Извори и литература

Примарни извори

Литература

Спољашње везе


Велики жупан Рашке
(11961217)
Рашка/Србија постаје краљевина
Рашком/Србијом влада велики жупан
Краљ Србије
(12171227)