Илија Милованчев

Илија Милованчев (Стари Врбас, 2. август 1899- Грац, Аустрија, 6. децембар 1957) је био индустријалац и председник општине Стари Врбас.

Илија Милованчев

Родио се у угледној земљорадничкој породици, као четврто од шесторо деце. Отац Љубомир је био власник млина а мајка, Јованка Јосић, домаћица, родом из Пачира. Основно образовање стекао је у родном месту. Подофицирску школу  похађао је у Бечу, за време Првог светског рата је  мобилисан у Аустро-Угарску војску и на самом крају рата распоређен у санитетску службу у месту Мота на италијанском фронту. Из рата се враћа кући 1920. године и одлази на одслужење војног рока Југословенске краљевске војске. Даље школовање наставља у Лајпцигу  где завршава студије и постаје инжињер грађевинарства.  Када му отац купује циглану у Старом Врбасу 1922. Године, посвећује се унапређивању и производњи цигле и црепа. Циглану држи у кооперацији са другим власником, Калушевићем. Од 1928. власник друге половине циглане је Хајнрих Курц. Године 1931. спроводи иницијативу за оснивање „Удружења индустријалаца Дунавске бановине” у Новом Саду, као заједничке привредне организације  индустријалаца на подручју Трговинско-индустријске  и занатске коморе у Новом Саду и исте у Великом Бечкереку. Окупио је све цигларе у „Секцију за индустрију  цигле и црепа”. Исте године почео је да успоставља норме  за грађевински материјал  у Југославији. Године 1935. организовао је „Први земаљски конгрес цигљара Југославије”, а наредне године учествује у организацији „Другог конгреса” у Загребу. На тајним Коморским изборима 1936. године, изабран је за Коморског већника  и потпредседника коморе и председника индустријског одсека. Активно је учествовао  у Одбору за изградњу Шегртског дома  у Новом Саду 1938. године, и исте је организовао стручну обуку под називом „Прва три цигљарска дана у Новом Саду”. Године 1939. је поново изабран за председника коморе и индустријског одсека. Следеће године је организовао „Југословенску цигљарску недељу”са стручним предавањем у Новом Саду, а пред сам почетак рата био је организатор „Стручног цигљарског течаја”.

У Старом Врбасу био је неколико година на челу црквеног одбора православне цркве.

Његова прва политичка активност била је 1927. г. када је на општинским изборима основао сопствену листу и победио. Увођењем бановина 1931. године одбија да се кандидује за посланика испред Бановине, а 1933. на захтев грађана пристаје да буде носилац грађанске, не партијске листе за председника општине Стари Врбас. После одржаних избора са убедљивом победом постаје председник општине. На тој функцији ради на опорављању финансијке ситуације, у чему је био веома успешан. 1935. године прихвата кандидатуру за народног послнаика испред Кулског среза против Немца Стевана Крафта. Уз бројне шпекулације није прошао на изборима. Наредна изборна година донела му је још један мандат председника општине Стари Врбас на којој ће остати се до 1941. када ће га мађарске власти ухапсити и затворити у радном логору на два месеца. У међувремену, кандидовао се и на изборима 1938, а противканидат му је био Франц Хам.

Између два рата био је и председник Спортског друштва у Новом Врбасу, председник месног одбора Аеро-клуба у Старом Врбасу, члан управног одбора Ногометног подсавеза у Суботици као и председник Друштва цигљара Дунавске бановине.

Почетком 1943. на челу црквеног одбора у Новом Саду, учествује у спасавњу дела српских заробљеника из логора Шарвара у Мађарској.

Због слања помоћи народноослободилачком покрету (сремским партизанима), у знак одмазде, запаљена му је циглана. Под  оптужбом да је сарађивао са партизанима,  ухапшен је и спроведен у Нови Сад, а потом у окружни затвор у Сомбор. Из затвора је изашао уз плаћену високу кауцију.

Године 1944. у време доласка Црверне армије и ослобођења Старог Врбаса, била су два покушаја хапшења. Уз помоћ руских официра, отишао је из Врбаса у Аустрију где је због предратних познанстава добио посао у струци у државној служби. Постао је директор Вајненбергер циглане у Грацу.

Био је близак сарадник Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице у Бечу. Помагао је избеглим лицима из Југославије који су били у прихватним центрима у Аустрији око добијања азила и даљих одлазака из Европе.

Говорио је руски, енглески, немачки, италијански, мађарски и русински језик.

Године 2004. његови посмртни остаци пренети су из Граца у Врбас.

Одликовања: Краљевски орден Југословенске Круне IV и V реда, Краљевски орден Светог Саве IV и V реда као и низ аустријских одликовања за обнову привреде.

Галерија

• 
  Porоdica Milovančev
• 
  Ciglana
• 
  Popravka dimnjaka, 1927. godina
• 
  Ilija Milovančev kao predstavnik kulskog sreza, polaže venac na Oplencu
• 
  Kraljev izaslanik
• Venčanje Ilije Milovančeva
  Venčanje Ilije Milovančeva
• 
  Venčanje Vere Milić i Ilije Milovančev, jun 1939. Na fotografiji levo, sa šeširom, je Ilijina sestra Katica

Литература

• Владимир Р. Драговић, „Алманах градског и општинског часништва дунавске бановине”, Нови Сад, (1934). pp. 130;
• Фриц Вагнер, „Историја спортског живота у Врбасу”, Нови Врбас, 1932; стране 16−31;
• „Дан”, дневни лист, 1927. година