Напон паре

Напон паре - је притисак паре изнад течности. Молекул на површини течности може у судару сам молекулом из унутрашњости (услед топлотног кретања) да добије компоненту брзине нормалну на површину течности и да се тако 'откине' са површине. То је добро познати процес испаравања. Дакле, изнад сваке течности постоји известан број молекула (или атома за атомске течности) у гасној фази који образују пару. Као и сваки други гас, пара на датим условима врши одређени притисак што зовемо напон паре.

На исти начин на који молекули напуштају површину течности, могу у њу да се врате. Дакле, молекул услед топлотног кретања удара површину течности и постоји коначна вероватноћа да га на површини задрже привлачне међумолекулске силе. То је процес који зовемо кондензација. Јасно да се испаравање и кондензација истовремено одигравају и ако је систем затворен и препуштен самоме себи након довољно дугог времена успоставиће се равнотежа - број молекула који испаре у јединици времена по јединици површине једнак је броју молекула који се кондензују. Дакле, када се успостави равнотежа брзина испаравања и брзина кондензације се изједначавају и на датој температури напон паре достиже константну вредност, дакле, достигнут је равнотежни напон паре или притисак засићене паре.

Равнотежни напон паре зависи од врсте течности, а за за сваку течност зависи од температуре. Уколико температура расте, расте и притисак, добијајући максималну вредност при критичној температури и тада се он назива и критични притисак. Изнад своје критичне температуре гасна фаза се не може притиском превести у течност. Дакле, изнад критичне температуре говоримо о гасу, а испод о пари. На пример критична температура воде је 374 °С па у свакодневном животу говоримо о воденој пари.

Течност кључа када се њен напон паре изједначи са спољашњим притиском.

Притисак засићене паре даје се као један од параметара којима се карактеришу течност.