Доказ (право)

Појам доказа не дефинише се по правилу у законским актима, већ се користи као познат појам. Стога се сама дефиницја препушта правној теорији у којој постоји више схватања.

Ипак, као дефиниција доказа може се употребити ова:

„ Докази представљају податке чињеничне природе који произлазе из кривичнопроцесних радњи које су предузели субјекти кривичног поступка, а пре свега суд, који једини изводи доказе у кривичном поступку, на основу којих се утврђује чињенично стање, а на темељу кога се изводе кривичноправно релевантни закључци у погледу битних елемената кривичног дела и кривичне одговорности, те избора, односно мере конкретне кривичне санкције, када су за то испуњени потребни материјални и процесни услови, или се на темељу тих података извлаче одређени кривичнопроцесни закључци, при чему се такви закључци суда у процесном смислу уобличавају у оквиру одлуке којом се на законски регулисан начин решава предмет кривичног поступка ”

Поделе доказа

Докази се у теоријском смислу могу поделити на посредне и непосредне. Посредни докази су они који само посредно, индиректно указују на постојање одређене кривичноправно релевантне чињенице (такав би на пример био исказ сведока да је чуо пуцње и видео одређено лице како се после извесног времена брзо удаљава са неког места) док непосредни докази омогућавају да се на основу њих директно утврди постојање одређене чињенице (тако би било када би у претходној ситуацији сведок видео како неко лице пуца). Посредни докази називају се још и индиције. Непосредни докази се у теорији сматрају кредибилнијим, међутим пошто важи начело слободног судијског уверења на суду је да одлучи да ли је и шта доказано одређним доказом. Посебно се то односи на случајеве када постоји такозвани низ индиција, када више посредних доказа указују на неку чињеницу. Ипак, суд је дужан да у пресуди образложи свој став у погледу изнетих доказа.

Докази се у теорији понекад делеи на доказе одбране, доказе оптужбе и индиферентне доказе, а критеријум те поделе је значај за одређену страну, тј. подупирање њених навода. Наравно, постоји могућност да одређени доказ (рецимо исказ сведока) подупире делимично и наводе тужбе и наводе одбране.

Терет доказивања

Поступак изношења доказа сматра се централним делом главног претреса, који је сам по себи главни део кривичног поступка. Терет доказивања, тачније одређивање која страна је дужна да доказује неке чињенице, по правилу није формално регулисано. У одређеним случајевима постоји обавеза туженог да доказује своје наводе (нпр. када је у питањуклевета), а у пракси је правило да одређене чињенице доказује онај ко је за њих заинтересован. У римском и у грађанском праву начело је да терет доказивања лежи на тужиоцу.

Доказне забране

Посебна правила регулишу доказне забране и одређују који се докази, односно доказна средства не могу користити. Ту се разликују две категорије:

1. докази изричито законом забрањени из разних разлога (тортура, полиграф и др.)
2. докази иначе допуштени, али забрањени услед недозвољеног начина прибављања

Доказна средства и извори доказа

Од доказа као чињеница требало би разликовати доказна средства и изворе доказа. Извор доказа је конкретно лице или предмет из кога су произашли доказни подаци, односно докази у најопштијем смислу.

Доказна средства су начини или методи чијом применом суд у кривичном поступку прибавља доказе, изводећи их из извора доказа. У доказна средства спадају радње попут саслушања окривљеног или сведока, увиђаја, вештачења и др.

Види још

• Доказ

Литература

• Шкулић, М., Кривично процесно право, Београд, 2006., ISBN 978-86-7549-490-4