Каменко Суботић

Др Каменко Суботић (Вуковар, 9. септембар 1870 — Нови Сад, 14. октобар 1932) био је српски књижевник, новинар, историчар и библиотекар.

Биографија

Основну школу завршио је у Лединцима, а гимназију у Сремским Карловцима. Студирао је на Филозофском факултету у Загребу, Прагу и Грацу, где је и докторирао.

У свеучилишној библиотеци у Загребу био асистент (1894-1895), а као земаљски стипендиста радио у библиотекама и царској архиви у Бечу (1895-1896), па је потом постављен за суплента у Реалној гимназији у Сремској Митровици (1896-1899), где је предавао историју, географију и српски језик. Потом се сели код оца у Батајницу, где ради као дописник загребачког Србобрана.

Фотографија Каменка Суботића са групом пријатеља. Суботић носи тамни шешир и наочаре (око 1930).

За време владе Владана Ђорђевића радио у Пресбироу Министарства иностраних дела Краљевине Србије (1900-1902) и био је библиотекар Велике школе у Београду (1901-1902). У Београду је уредио библиотеку Цвијићевог Географског завода и почео да уређује библиотеку Правног факултета.

Од младости се бавио новинарством. У Загребу уређивао Омладину (1894-1895), а током студија у Прагу издавао је Српско цвеће (1904-1905). У периоду 1904-1906. године уређивао забавни месечник Илустровани гласник, испрва у Прагу, а потом у Новом Саду. Из Чешке се преселио у Нови Сад 1905. године. За кратко време покренуо два листа: Новости (1905-1906) и Новосадске новине (март-септембар 1907). У октобру 1907. се сели у Београд, где је сарађивао у Београдским новинама и био дописник немачких и чешких листова: Die Zeit, Wochige Zeitung, Lidove noviny, и Narodni politika. У Војводину се враћа 1912. године. За време Балканских ратова објављивао Илустровану ратну хронику. Потом сарађује са листом радикалских дисидената Српство и оснива Српски свет.

Након завршетка Првог светског рата био је један од обновитеља и организатора Српског народног позоришта у Новом Саду. У овој установи је обављао дужност драматурга, а касније секретара и председника Друштва за СНП.

Од фебруара 1920. покренуо лист Дунав, у којем је као дисидент Радикалне странке заступао идеје Стојана Протића о државном уређењу.

Последњу деценију живота провео на функцији библиотекара Матице српске (1922-1932). Обављао је и послове секретара Матичиног Књижевног и Научног одељења, а 1923. му је поверено уређивање 101. књиге Летописа Матице српске.

Као библиотекар је покренуо Културни пресбиро, обавештавајући јавност о културним догађањима у Војводини, а нарочито у Матици српској.

Био ожењен Даринком, библиотекарском помоћницом у Матичиној библиотеци.

Библиографија

• Ковиље (1888)
• Сваки је своје среће ковач (1895)
• О главној сеоби Срба под Арсенијем III Чарнојевићем и првим српским Привилегијама 1689-90
• Цртице из лепе књижевности, науке и уметности (1898)
• Политичка историја Буне (1902)
• О уређењу (београдске) Народне библиотеке (1903)
• Легија смрти, роман
• Краљевић Марко у Балканском рату (1913)
• Слобода (1918)
• О позоришном језику (1919)
• Јован Цвијић, оглед (1924)
• Морски галеб, роман (1927)
• Како је постала Матица Српска (1927)