Ђурђевдан — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Спашавам 2 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta9)
image
Ред 1: Ред 1:
'''Ђурђевдан''' је [[Хришћанство|хришћански]] и [[Српски народни празници|народни празник]] који се прославља [[6. мај]]а (23. априла по [[јулијански календар|старом]] календару), чиме се обележава успомена на [[Свети Георгије|Светог Ђорђа]]. Прослављају га и [[католицизам|католици]] и [[православље|православци]] [[23. април]]а, свако по свом календару, као [[Дан Светог Георгија]]. Код [[Срби|Срба]] је он попримио и неке друге особине, мешајући се са [[предхришћански култови|предхришћанским култовима]] [[Балканско полуострво|Балкана]], па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.
'''Ђурђевдан''' је [[Хришћанство|хришћански]] и [[Српски народни празници|народни празник]] који се прославља [[6. мај]]а (23. априла по [[јулијански календар|старом]] календару), чиме се обележава успомена на [[Свети Георгије|Светог Ђорђа]]. Прослављају га и [[католицизам|католици]] и [[православље|православци]] [[23. април]]а, свако по свом календару, као [[Дан Светог Георгија]]. Код [[Срби|Срба]] је он попримио и неке друге особине, мешајући се са [[предхришћански култови|предхришћанским култовима]] [[Балканско полуострво|Балкана]], па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.
[[Датотека:Orthodox Bulgarian icon of St. George fighting the dragon.jpg|мини|220п|[[Свети Георгије|Свети Ђорђе]] убија аждају (православна икона)]]
[[Датотека:Izvora-church-Saint-George-icon crop.jpg|мини|220п|[[Свети Георгије|Свети Ђорђе]] убија аждају (православна икона)]]


== Порекло празника ==
== Порекло празника ==

Верзија на датум 18. октобар 2018. у 08:39

Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа. Прослављају га и католици и православци 23. априла, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са предхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.

Свети Ђорђе убија аждају (православна икона)

Порекло празника

Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.

Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.[1]

Народни празник

Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су:

  • плетење венаца од биља
  • умивање биљем
  • купање на реци

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били „берићетни“ – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.[2]

Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса[3]; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.[4]

Ујутру се сви редом умивају водом: деца - „да буду здрава као дрен“, девојке - „да се момци грабе око њих“, старији - „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.[4]

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко).[5] Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“.[6] Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд.[5]

Ђурђевдански уранак

Јагње на ражњу

Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.[2]

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.[4]

Трпеза

Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.[7]

Орање бразде око села

Земљорадници су око села оборавали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру.[6]

Сточарски празник

Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима.[6] Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, је уједно и најважнији од обичаја за тај дан.[5]

Разна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан.[7]

На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.[8]

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.[6]

Врачања за плодност

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.[5]

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.[7]

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова).[5] Све то показује, да је обичај веома стар.

На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).[5]

Веровања о времену

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро - „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша - „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.[8]

Празник Светог Ђорђа

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама света Александра, жена која се традиционално поистовећује са Приском, супругом цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.[6]

По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији (после Никољдана).

Историја

У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан.

Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.

Референце

  1. ^ Владика Николај Пролог за 23. април Архивирано на сајту Wayback Machine (12. март 2007), Приступљено 4. 5. 2013.
  2. ^ а б Милан Вуковић, 1985., стр. 112
  3. ^ Рандељ, 2006. и Милан Вуковић, 1985., стр. 112
  4. ^ а б в Милан Вуковић, 1985., стр. 113
  5. ^ а б в г д ђ Веселин Чајкановић
  6. ^ а б в г д Мирјана Кандић, 2003.
  7. ^ а б в Вук Караџић, 1867., стр. 28
  8. ^ а б Вук Караџић, 1867., стр. 29

Литература

Спољашње везе