Болнице шкотских жена у Србији 1915.

Припаднице Болнице шкотских жена 1915.
Назив	Болница шкотских жена
Основана	јануара 1915
Земља
Први управник	др Елионор Солто
Седиште	Крагујевац

Болница шкотских жена (енгл. The Scottish Women’s Hospital) била је једна од многих привремених медицинских установа у Краљевини Србији које су по избијању Првог светског рата, основале бројне стране санитетске екипе. Ову болницу, као што јој и сам назив каже, оргнизовале су Шкотске жене по узору на сличне већ основане у Француској, Русији итд. Болница је имала је за циљ, помоћ војним снагама савезника широм свих фронтова на којима се ратовало у Европи, а посебно у Краљевини Србији, будући да је након балканских ратова, ушла у нови рат мање наоружана, мање припремљена и са недовољним санитетом.

Највећи број енглеских санитетских мисија стигао је у зараћену Србију посредством Савеза шкотских женских друштава, насталог из једног прилично широког покрета за еманципацију женског света и стицање гласачких права, у Уједињеном Краљевству. Када је, 1914. године, почео Велики рат, из овог покрета, јула месеца, формирана је у Единбургу једна женска добровољачка санитетска јединица, да би се од 20. августа 1914. године шкотски женски покрет, односно његов Савез шкотских женских друштава, трансформисао се у главни штаб Болница шкотских жена за службу у иностранству.

Под утиском нових сазнања, о неприликама у Србији на почетку Великог рата, докторка Елси Инглис (1864-1917), секретар Савеза шкотских женских друштава, понудила је српском посланству у Лондону да једну јединицу (Болницу шкотских жена) упути на српско ратиште. Како је на самом почетку Великог рата, на затражену медицинску и другу помоћ, од Међународног одбора Црвеног крста у Женеви, српска влада добила одговор, председника одбора Густава Адора, да, због рата, нема могућности да ова организација пружи помоћ и да она исту тражи од Црвеног крста других држава, понуду, др Елси Инглис српска влада прихватила је са захвалношћу. Тако је отпочео организовани рад Савеза шкотских женских друштава у Краљевини Србији, на Божић 2015.

У првим месецима 1915. године ...пристизале су и нове медицинске мисије и добро опремљене болнице, тако да су у току 1915. године у Србији радиле поред четири велике болнице Савеза шкотских женских друштава (Женске болнице, у Крагујевцу, Ваљеву, Лазаревцу, Младеновцу), и две велике енглеско-српске болнице у Крагујевцу и Скопљу.

Болнице шкотских жена су са српским народом и његовом војском пребродиле велику трауматску епидемију и епидемију пегавца 1914/1915, а један део њих повлачио се преко Албаније. Шкотланђанке су радиле у болницама шкотских жена у Крагујевцу, Ваљеву, Крушевцу, Лазаревцу, Младеновцу и Врању, али и са српском војском на Солунском фронту, Острову, Вертекопу, Драгоманцима, са Првом српском добровољачком дивизијом у Добруџи, али и са српским избеглицама у Ајачију на Корзици и болниици у Соланшу (у Француској, испод Алпа, западно од Шамонија намењеној за лечење туберулозних болесника). Да би на крају рата са Првом српском армијом победоносно ушле у Београд.

Организационе припреме

Српски потпорни фонд, Трећа јединица, Госпођа Ен Синклер Стобарт у центру други ред са Докторима Кинг-Меј, Пејн, Марседн, Аткинскон, Тате и Коскон

Прпаднице Болнице шкотских жена на маршу са српским војницима

Поред рада у Француској болнице Шкотских жена су посебно постале познате по својој активности у Србији, за коју је оцењено не само да је од стратешког значаја, већ и да је у посебно тешком положају у односу на друге савезнице. Елионор Солто (dr Eleanor Soltau), била је међу првим је Шкотским женама која је дошла у Србију у јануару 1915. године, када се земљом шири епидемија тифуса. Већ почетком године она је основала и управљала првом ратном болницу, за њом су дошле и друге шкотланђанке појединачно, на личну иницијативи или у групама. Оне су радиле као лекарке, медицинске сестре или болничарке у оквиру Црвеног крста или сасвим независно. Екипа је у свом саставу имала и једног преводици новинарку српско-ирског порекла Ану Христић (Annie Christitch), по професији новинарку, која је радила за Дејли Експрес

Болница је била опремљена као хируршко одељење са 100 постеља, потпуно снабдевено свом потребном опремом, лековима и основним намирницама. Болницу шкотских жена, чинило је искључиво женско особље, (попут Болнице српског потпорног фонда, којим су, такође, управљале жене): пет лекара, медицинске сестре, болничарке и један возач амбулантних кола. Као преводилац је ангажована Ана Христић, млада новинарка српско-ирског порекла, која је имала задатак да подучава српски језик. Униформе су им биле тамносиве, дугачке, са тартанском траком око шешира и дугачким огртачем који је допирао до чланака.

На путу за Србију

Прва јединица шкотских жена под управом др Елионор Солто испловила је бродом из Саутемптона децембра 1914. и допловила на Малту одакле је бродом „Нил” превежена до Атине, а потом до Солуна. Из солуна екипа је возом преко Скопља стигла у Ниш, одакле је након свечаног и топлог дочека прихваћена од представника српске владе и Црвеног крста и упућена до крајњег одредишта Крагујеваца у који је стигла на Правослани Божић (7. јануара) 1915. године.

Крагујевац, који је био и најтеже погођен епидемијом, и био у том периоду седиштве Врховне команде, након доласка, у град прве болнице жена Шкотске преузео је централно место, као највећи медицински центар у Краљевини Србији, у борби против епидемије.

Прве активности и оснивање болнице

Екипа је бројала 30 припадника, који су са собом понели лекове и болничку опрему и кревете за лечење око 100 болесника. Ова јединица, требало је да у Крагујевцу оснује хируршку болницу што је у најкраћем року она и учинила.

Након сагледавања ситуације у граду екипа се определила за смештај у згради основне школе, која је била десетак минута од куће у којој су становали. Зграда будуће болнице, свесрдним залагањем целе екипе шкотских жена, у наредних десетак дана је окречена, дезинфикована и у њој су размештени опрема и болеснички кревети.

Болница је је у свом саставу имала 5 лекара, а остатак су чиниле медицинске сестра, болничарке и један возач, а касније и већи број приучених болничара, заробљених ауустроугарских војника.

Болница у пуном замаху

У Ваљево је Болница шкотских жена на челу са докторком Алис Хачинсон, дошла бројна, потпуно опремљена, са 40 шатора од којих су шест великих служили као болничке собе за оболеле а остали за друге болничке потребе. Мањи шатори су били намењени за апотеку, магацине, кухињу, купатила, санитарно одељење и наравно просторије за спавање и дневни боравак особља. Болница је у Ваљеву смештена на Крушику, у близини болнице на Петом пуку која им је обезбеђивала у почетку све што им је било потребно. Једна од чланица мисије, Беси Сатерленд је оболела од пегавца и умрла у Ваљеву 26. септембра 1915. године.

Прве пацијент њих 250, болница је примила одмах по доласку, да би а до пролећа 1915. збринула 650 рањеника и болесних Срба и аустријских заробљеника. Стални све већи прилив великог броја рањеника, још више је погоршала епидемијом пегавог тифуса која се као пошаст ширила Србијом. А у окружењу болнице било је овакво стање по опису америчког новинара Џона Рида:

„Мноштво рањених и болесних било је на улицама које су биле испуњене колима са воловском запрегом, на којима су лежали рањеници са преломима, тешким ранама главе и трбуха, изложени леденој киши и мразу. Унутар болничких зидова било је још горе – на поду су, на простртим ћебадима, лежали збијени један до другог тешки рањеници поред болесника од пегавца, а неки међу њима већ су били мртви. Завоји су били прљави и данима нису мењани.“

Проблеми у раду и њихово решавање

Шкотланђанке између потреба и могућности У ове болнице даноноћно су долазиле колоне рањеника који су сатима чекали, на киши и хладноћи, да буду примљени. То је захтевало непрекидни рад хирурга и других стручњака у борби за живот војника, уз недостатак многих средстава за успешну интервенцију Све то често је доводило до очајања припаднице Шкотских медицинских екипа. Женска осећајност била је пренапрегнута иначе очајним условима рада. Али задивљујућа енергија, коју нико не би могао очекивати од ових крхких створења… успевала је да умањи трагедију на коју је тада био осуђен српски народ.

Докторка Солто иако озбиљно забринута размерама епидемије која је погодила Србу, са својим припадницама екипе, трудила се несебично да све случајеве збрине даноноћним радом са мало одмора у ретким паузама између две колоне болесника. И поред надчовечанских напора оне нису могле да прихвате све рањенике и болеснике од пегавца, који су као река стизали у њихову болницу.

Хигијенске прилике су постајале све нехигијенскије, оскудица хране и лекова све већа и тежа. Др Солто је у овој безизлазној ситуацији слала непрестано телеграме са молбама свом главном штабу у Единбургу и др Инглис,

Очајнички тражећи да јој се пошаљу болничарке и да се помогне Ваљеву, које је било највећи болнички центар на самој војишној просторији. У овом граду, где је у једном тренутку било преко 5.000 болесника и рањеника, стопа смртности износила је 70% – умирало је око 150 људи дневно.

Фебруара и марта 1915. године епидемија пегавца достигла је свој врхунац. Дневно је у болницама Србије примано 1.000 до 2.500 нових болесника. Умирало је на десетине, на стотине, па је и престало да се води евиденција умрлих.

Убрзо се болница проширила и на околне куће, а мањак кадра надомештен је ангажовањем већег броја аустријских заробљеника који су радили као болничари и обављали и друге тешке послове. За смешта рековалесцената, болници су додељен пет кафане у граду у које је смештено од 400-500 болесника.

Болнице шкотских жена са Србима у окупираној Србији и албанској голготи

Део мисије Болница шкотских жена, на челу са др Елси Инглис

У јесен 1915. године, аустро-немачко-бугарска коалиција напала је Србију. Пресечен је моравско-вардарски правац, као веза српске војске са Грчком. У таквој, безизлазној ситуацији, војска и народ били су принуђени да се повлаче према Косову, а потом, преко Проклетија, и Албаније ка јадранском приморју.

Од стране српске владе издата је наредба за евакуацију и страним медицинским мисијама у Србији. Већина мисија, на челу са др Елси Инглис, одбила је да изврши ову наредбу.
Сви покретни болесници били су отпуштени, чак и они тешко покретљиви, али самопожртвоване младе Британке нису желеле да дозволе да пацијентима овлада страх, да ће бити препуштени на милост и немилост непријатељу: „…ако ћемо помагати Србима, сада морамо остати на својим местима. Ми смо лекарке и болничарке – ни под којим условима не можете нас натерати да напустимо рањенике у нашим болницама. Нисмо овамо послате да се повучемо на први знак опасности.

Окупација Србије затекла је; др Елси Инглис и њене болнице у Крушевцу, а леди Лејлу Пеџет у Скопљу. Новембра 1915. припаднице Болница шкотских жена имале су тежак избор: да се повуку преко Албаније са српском војском, или да падну у заробљеништво. Дао њих се вратио у домовину, део одлучио да остане, уз српске рањенике али и уз рањене Аустријанце, а део да крене у албанску голготу.

Део особља који је желео да остане са др Елси Инглис у Србији у Крушевцу се поделио у две групе. Једну која је са најквалитетнијом опремом из Крагујевца ушла у састав болничце у једној крушавачкој школи. Друга група је, преузела један анекс, војне болнице српске војске Цар Лазар (са преко 900 пацијената.

Залихе хране и лекова полако су се смањивале, а живеле су у изолацији, без правих и истинитих информација, уз разне гласине. Како су др Инглис, и њене сарадницо одбијала да потпише изјаву о окупаторовој благонаклоности према домаћем становништву, Аустријанци су одбијали да припадницима Болница шкотских жена признају статус ратних заробљеника, са правима које је гарантовала Женевска конвенција.

Временом рад у крушевачким болницама се све више смањивао, јер није било нових прилива, а српски рањеници чим би мало заздравили, одвођени су у заробљеничке логоре.

Након вишемесечног рада савезничких болница у окупираној Србији, почетком марта 1916. године, преко Међународног Црвеног крста извршена је репатријација свих чланова савезничких медицинских мисија. Тако се Евелина Хаверфилд, са осталим чланицама Шкотских жена, вратила у Енглеску, преко Мађарске, Беча, Швајцарске и Француске.

До Шкотланђанки из Болница шкотских жена, њих око 40, донело је одлуку да крене у албанску голготу заједно са војском и избеглим становништвом. Пре поласна поделиле су се у две групе; прву групу водила је Беатрис Мекгрегор, а другу Вилијам Смит (сликар аматер), траспортни официр и један од ретких мушкараца у Болници шкотских жена. На том крвавом путу Шкотланђанке су се показале изузетно храбро и достојанствено и уз само једну жртву, Каролајн Тафи, која је погинула у саобраћајној несрећи због превртања возила, стигле на јадранску обалу.

Болнице шкотских жена са Србима у другим земљама (1916—1919)

Уз српску војску према Грчкој повлачио се и народ. А оно се одвијало у неколико праваца. За колону која је долазила долином Вардара, најближа станицаје била Флорина, град на грчкој територији најближи Битољу, у коме је др Вон (Vaughan) са сарадницима импровизовао прво прихватилиште српских избеглица.

Болница на Корзици

Сер Едвард Бојл у договору са др Мери Блер (Mary Blair), управнице Болнице шкотских жена на Корзици (енгл. The Scottish Women’s Hospital, the Corsica Unit), организовао је прихватни центар, где је пружена прва помоћ великом броју српских избеглица, који је стално растао, и достигао бројку од више хиљада, скрханих људи, међу којима многи нису могли да стоје, толико истрошених и изнурених, неки без ногу, други рањени, сви тужно запуштени, али сви одлучни, отресити до последњег.

Центар је организован на основу заједнички договор да Српски потпорни фонд и Болница шкотских жена на Корзици 1916. години јединственим ангажовањем организују збрињавање преко 6.000 српских избеглица евакуисаних са Солунског фронта. Помоћ је дошла и од представника француске владе, српског Црвеног крста.

Након договора донета је одлука да Болница шкотских жена организује здравствену службу, а Српски потпорни фонд буде задужен за социјана питања и набавку болничке опреме и других потребштина. Пошто је Болница шкотских жена организовала медицинску негу српских избеглица на Корзици, Српски потпорни фонд је преузео рехабилитацију, како би се опоравили и вратити у живот људе, жене, децу која умиру... и опремање болнице.

Са Србима на фронту у Румунији

Главни чланак: Болница шкотских жена у Добруџи

1. српска добровољачка дивизија у Одеси, у чијем санитетском збрињавању је учествовала Болница шкотских жена у Добруџи 1916/17.

Припаднице Болнице шкотских жена у Одеси (Sedwick, Mrs Milne and Kent)

На захтев српског посланика Бошковића Комитета федерација жена Шкотске, на челу са др Елси Инглис, прихватио се обавезе прикупљања новца, набавку опреме и окупљање особља за оснивање болнице у Добруџи у којој би се санитетски обезбеђивали Срби, добровољци у Русији. Због значаја овог задатка др Елси Инглис одлучује да сама предводи и руководи болницом, са којом је кренула на далеки пут септембра 1916. године.

Тако су поред припремања болница за српску војску на Солунском фронту, где се већ налазила „америчка јединица“ Болница жена Шкотске, и на фронту у Румунији, основанана и опремњена санитетским материјалом купљеним новцем сакупљеним у Америци — болница у Добруџи.

Борбе у Добруџи трајале су од краја августа до краја октобра 1916. године. За време ангажмана на фронту у Добруџи дивизија је учествовала у пет бојева. Августа и септембра 1916. на Добруџанском фронту вођене су ретко виђене крваве борбе. За кратко време погинуло је око 3.000 њених војника и официра, док је преко 6.000 било рањено или нестало. Једноставно, њен борбени састав био је преполовљен.

У Добруџу, је Болница шкотских жена била придружена Југословенској добровољацкој дивизији, која је била формирана у јулу 1916. године у Одеси од добровољаца, пореклом јужних Словена, највећим делом Срба, бивших војника аустро-угарске војске који су били заробљени или који су пребегли у руску војску.

У Меџидији је др Инглис ступила у везу са штабом дивизије и пуковником Хаџићем. Након консултација са њим донела је одлуку да болницу оснује у месту Булбул Мик са прихватилиштема за рањенике, из кога би се рањеници после примарне обраде рана упућивали у болницу у Меџидији, у касарни коју су јој руске војне власти ставиле на располагање. Поред болнице Шкотских налазила се и српска војна болница (Други српски лазарет), којој је тада Шкотске болница била формално прикључена. У болници која је била смештена одмах иза линије фронта Др Инглис је одржала велику дисциплину, како би за време редовних борби, тако и током страшног повлачења, када су болницу стално бомбардовали непријатељски авиони.

Шотланђанке су не жалећи своје животе, свакодневно, скупљале рањенике са првих борбених линија и превозили их у својим санитетским аутомобилима до болнице. У моменту развијања болнице 3. октобра 1916. године рањеника је било око хиљаду. Првог дана рада, транспортна колона допремила је из превијалишта у Булбул Мику 102 тешка рањеника.

Због сталних промена на фронту и за болницу жена Шкотске наступају нове компликације, које истовремено погађају и болницу Црвеног крста Енглеске, под руководством др Чарлса Берија, која се налазила у близини. Како се стање на фронту и даље погоршавало др Инглис проширује рад превијалишта у Булбул Мику, која се тада означава као Болница број 2. А због појаве колере и опасности од епидемије у саставу болнице основано је и одељење за изолацију. Дешавало се и нешто неочекивано јер руске војне власти, за своју војску, постепено ангажују све више капацитете болнице у Меџидији. Доктор Елси Инглис је због тога оштро протестовала код Руса наглашавајући да је болница жена Шкотске српска болница.

Када је 19. октобра 1916. године ситуација постала све тежа – а канонада топова све ближа болници, њен састав је 22. октобра донео одлуку да почне повлачење под најтежим околностима. У међувремену, руске снаге и своје болнице су повукле без икакве најаве, и Болницу шкотских жена са др Инглис на њеном челу ставиле у незавидну ситуацију — да поред збрињавања рањеника, премештају болницу и сачувају санитетски материјал допремљен из Енглеске.

На солунском фронту

Припаднице болнице шкотских жена у Грчкој 1916.

Савезници су на југу Балканског полуострва 1916. организовали Солунски фронт. Рат је морао да се приведе крају, борбе су тек предстојале.Трећину снага на Солунском фронту чинили су излечени, опорављени, нахрањени, одевени и наоружани српски војници. Српски војни санитет, који је претрпео огромне губитке у току прве две године ратовања и епидемије пегавца, такође је реорганизован. У помоћ су стигле, поново и биле прве, шкотске жене са три болнице и транспортном јединицом. Дошле су и санитетске мисије из других делова Комонвелта: из Аустралије, Новог Зеланда, Канаде. Стигло је укупно 60 жена, почев од болничарки и возача санитетских возила до лекара и хирурга. Биле су то одлично опремљене и возилима снабдевене транспортне јединице почев од болничарки и возача санитетских возила до лекара и хирурга, које су еузеле евакуацију рањеника из Горничевске битке и са Кајмакчалана.

У марту 1917. букнула је у Русији револуција. На пространом руском фронту од Балтика до Црног мора, настало је братимљење између руских и непријатељских војника. Руски војник није хтео више да се бори, већ је одлазио кући. Настала је опасност, да се српске добровољачке дивизије не увуку у комунистичку револуцију. У циљу спасавања добровољачких дивизија од ове „комунистичке пошасти”, као и због безциљности даљег останка у Русији, отпочето је 30. августа 1917. пребацивање добровољачких организованих јединица на Солунски фронт, где су биле неопходне за попуну претходним борбама проређених редова српске војске.

Транспортом преко Архангелска ишла је и болница на челу са др Елси Инглис – која је све више осећала како је издају резерве енергије (коју је и дотле једва имала), а малигна болест све више обузима. Све време њеног ангажовања за спас Српске дивизије и њено упућивање на Солунски фронт, др Елси Инглис прећуткивала своју болест и сваки могући спомен о болести, трпећи све време болове и тегобе за које је само она знала. Умрла је те године у Њукастлу.

Крај рата и престанак рада Болнице шкотских жена

Транспортне јединице Болница шкотских жена у стопу су пратиле незадрживо кретање српских војника у ослобађању Србије. За 45 дана са њима су прешле 750 километара

Године 1918. Велики рат је ушао у своју завршницу. Када је пробијен Солунски фронт, српски војници су се незадрживо кретали у ослобађање Србије. За 45 дана прешли су 750 километара и успут ослобађали део по део српске земље. У стопу су их пратиле транспортне јединице Болница шкотских жена.

Првог новембра 1918. Дунавска дивизија Прве армија под командом војводе Петра Бојовића ослободила је Београд. Велики рат је приведен крају. Првог децембра 1918. регент Александар Карађорђевић проглашава уједињење Србије у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Након завршетка Великог рата почетком 1919.године Болнице шкотских жена су расформиране. Највећи део њених припадница се вратио у своје матичне државе, док су поједини чланови тих мисија наставили да се баве хуманитарним активностима у Србији. Оснивали су болнице и сиротишта, бринули се о деци и инвалидима, остављали задужбине у новцу и опреми, школовали ђаке, стипендирали жене лекаре.

Затечена средства предата су новооснованом Меморијалном фонду Елси Иглиас (Elsie Inglis Memorial Fund), којем су више година касније стизале бројне донације из целог света. Средства из овог фонда у Србији су послужила за изградњу болница и института (Спомен болница за жене на Дедињу, Лабораторија на Институт за физиологију у Београду итд).

Види још

• Одред моторних санитетских возила Болница шкотских жена
• Хероине Првог светског рата у Србији
• Болница шкотских жена у Добруџи

Литература

• Mikić ,, Želimira; Lešić, Aleksandar (2004). „Sedamdeset godina od osnivanja englesko-jugoslovenske dečje bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova u Sremskoj Kamenici” (PDF). Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2004. 132: 469—473. Приступљено 8. 1. 2019. COBISS.SR 164677132
• Микић, Желимир (1998). Увек ваша : живот и дело др Кетрин Макфејл. Нови Сад: Матица српска. COBISS.SR 131730695
• Fortier Jones: With Serbia Into Exile, An American's Adventures with the Army That Cannot Die, New York, Grosset &Dunlap, 1916 - digital, Remake: Cosimo Classics, 2007
• Little Grey Partridge: The Diary of Ishobel Ross, Serbia 1916-1917, Aberdeen University Press, 1988
• Stela Miles Franklin: Nemari nista: Six Months with the Serbs
• Lady Frances Balfour: Dr. Elsie Inglis,1919,Cosimo Classics, 2007,
• Ernest Percy Bicknell: In War's Wake 1914-1915, American National Red Cross, Washington, 1936
• Gardner A. American Red Cross Work in Serbia, American Journal of Nursing, 1915, 16, 1, 36-40
• Morse E.W. America in the War, The Vanguard of American Volunteers, In the Fighting Lines and in Humanitarian Service, August 1914 – April 1917, New York, Charles Scribner’s Sons 1919 (Part III: The American Red Cross in Servia)
• Harding PM: A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
• Agnes Gardner: American Red Cross Work in Serbia, The American Journal of Nursing, Vol. 16, No. 1 (Oct., 1915), pp. 36-40
• Miss Emily Simmonds: Nurse in Belgrade when shells fell, The New York Times, January 15, 1915
• St. Clair Stobart: Spirit of Democracy, 1918.
• Richard Strong: Typhus fever with particular reference to the Serbian epidemic (1920),Cambridge, Mass., Pub. by the American Red cross at the Harvard university press, 1921
• Strong R.P.Shattuck G. Sellards A.W. Zinsser H. Hopkins G.:Typhus Fever with Particular Reference to the Serbian Epidemic, Harvard University Press, Cambridge, MASS. 1920
• William Hunter:The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Fever in 1915: Their Origin, Course, and Preventive Measures employed for their Arrest(An Aetiological and Preventive Study based on Records of British Military Sanitary Mission to Serbia, 1915.
• Madlen de Benoa-Siguaje: La patrie Serbe,
• Raul Labry: Avec L’armée Serbe en retraite, Paris, 1916
• Н. СƄичевƄ : Сербскајa армија в европеискои воина, Белграде, 1928
• Harding P. M. A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
• Boardman M.T. Under The Red Cross Flag At Home And Abroad, Philadelphia and London, J. B. Lippincott company, 1915

Спољашње везе

• Melemi škotskih žena
• Хуманост без граница
• Scottish Women’s Hospital Women — www.parliament.scot (језик: енглески)