Битка на реци Вороњеж — разлика између измена
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
| Ред 17: | Ред 17: | ||
| опис_мапе = Битка на мапи западне Русије. |
| опис_мапе = Битка на мапи западне Русије. |
||
| алтернативни_текст_мапе = |
| алтернативни_текст_мапе = |
||
| ознака_мапе = |
| ознака_мапе = Big battle symbol.svg |
||
| величина_ознаке = |
| величина_ознаке = |
||
| текст_ознаке = Вороњеж |
| текст_ознаке = Вороњеж |
||
Верзија на датум 14. јануар 2019. у 17:26
| Битка на реци Вороњеж | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део монголског освајања Русије | |||||||
 Рјазањски кнез одбија да се покори Татарима. | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Монголско царство | Рјазањска кнежевина | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Субудај-багатур |
Кнез Јуриј Рјазањски Кнез Роман Коломенски | ||||||
| Јачина | |||||||
| неколико тумена номадске коњице[1]. | неколико стотина коњаника и највише 1.000-2.000 пешака[1]. | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| незнатни | тешки | ||||||
.jpg)
Битка на реци Вороњеж, у децембру 1237, био је први окршај монголског освајања Русије.
Увод
Након битке на Калки 1223, Монголи су се повукли на исток, заузети освајањем Кине, док су руски кнежеви наставили своје братоубилачке ратове. 1237. Монголи су се вратили под вођством Бату-кана, Џингис-кановог унука: прошли су северном обалом Каспијског мора и покорили Поволшку Бугарску[2]. Затим су упутили гласнике у Рјазањ, најисточнији од руских градова, тражећи данак и покорност[3].
Супротстављене снаге
| Овај чланак је део серије о историји Русије |
| Историја Русије |
|---|
 |
Величина и састав супротстављених војски могу се грубо проценити на основу савремених хроника[4][5]. Савремени Монголски извори описују Батуову војску као 12-14 тумена[5], тј.120 до 140 хиљада људи, углавном номадских стрелаца-коњаника[6]. Међутим, тумени су често били далеко мањи, неки са свега 1.000 бораца. Војска се углавном састојала од номадских племена Средње Азије-Кипчака и Туркмена, док је правих Монгола било свега око 4.000, али они су заузимали сва командна места у свим одредима[5].
На руској страни, хронике помињу поименце само петорицу кнезова[1], које је сигурно пратила дружина, мали одред тешко наоружаних ратника на коњима, са оклопима и оружјем у скандинавском стилу[7]. Ови одреди по правилу нису бројали више од неколико стотина људи[8]. Главнину војске у Кијевској Русији чинила је пешадија, састављена од слабо наоружаних грађана и сељака[9]. Она је била слабија од номада, како по оружју, тако и по дисциплини. Пешаци су били наоружани секирама и копљима за лов на медведе; стрелаца је било мало, а од оклопа већина ратника имала је само штит[10].
Број ратника на руској страни је несигуран. Једини одређени бројеви у хроникама су 1.700 ратника Еупатија Коловрата ("Прича о томе како је Батиј разорио Рјазањ")[11], и 3.000 ратника војводе Доржа[3] (у боју на реци Сити). Међутим, ово су велике војске за руске прилике оног времена. Кнез Александар Невски је 1242. окупио само 1.000 дружиника и 2.000 пешака из Новгорода и Черњигова за битку против Тевтонаца[8], тако да је разумно претпоставити да се војска просечног руског кнеза у 13. веку бројала пре у стотинама него у хиљадама ратника.
Битка
.jpg)
Након што су примили Монголске посланике и упутили их свом надређеном, великом кнезу Јурију II у Владимир, погранични кнезови Рјазања, Мурома и Пронска окупили су своје снаге и запосели обалу реке Вороњеж[1], чекајући појачање из Владимира-Суздаљског. Помоћ није стигла на време, и малобројна руска војска лако је разбијена почетком децембра.
Последице
Након пораза, кнез Јуриј се повукао у Рјазањ, који је одмах опседнут, док је његов синовац, кнез Роман, одвео део војске на север у Коломну, где се придружио војсци Владимира-Суздаљског[3].
Референце
- ^ а б в г Michell et al. 1914, стр. 66
- ^ Durant 2011, стр. 739.
- ^ а б в Michell et al. 1914
- ^ „Новгородская летопись”. krotov.info. Приступљено 29. 03. 2018.
- ^ а б в ад-Дин, Рашид (1952). Сборник летописей / Пер. с персидского О. И. Смирновой, редакция проф. А. А. Семенова. pp. Т. 1, кн. 2. Издательство Академии Наук СССР. стр. 71.
- ^ 1898-1965, Nasonov, A. N. (Arseniĭ Nikolaevich); 1898-1965., Насонов, А. Н. (Арсений Николаевич). "Russkai︠a︡ zemli︠a︡" i obrazovanie territorii drevnerusskogo gosudarstva : istoriko-geograficheskoe issledovanie ; Mongoly i Rusʹ : istorii︠a︡ tatarskoĭ politiki na Rusi (Izdanie vtoroe, stereotipnoe изд.). Sankt-Peterburg. ISBN 978-5-02-026935-4. OCLC 913580743.
- ^ The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
- ^ а б Nicolle 1996
- ^ 1902-1960., Painter, Sidney (1953). A history of the Middle Ages, 284-1500. London: Macmillan. стр. 71. ISBN 9780333043172. OCLC 216653180.
- ^ Borisovich), Shirokorad, A. B. (Aleksandr; Борисович), Широкорад, А. Б. (Александр (2004). Rusʹ i Orda. Moskva: Veche. OCLC 56858783. ISBN 978-5-9533-0274-6.
- ^ Lavrik 2009, стр. 233.
Литература
- Michell, Robert; Shakhmaton, A. A.; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016-1471. University of California Libraries. London, Offices of the society. стр. 66.
- Durant, Will (2011). The Age of Faith : the Story of Civilization, Volume IV. 3M Company. [Place of publication not identified]: Simon & Schuster. стр. 739. ISBN 9781451647617. OCLC 869431083.
- Nicolle, David (1996). Lake Peipus 1242 : battle of the ice. London: Osprey Military. ISBN 9781855325531. OCLC 38550301.
- Lavrik, Andrej (2009). Istorija starog vremena i druga dela staroruske književnosti. Beograd: DERETA. стр. 233. ISBN 978-86-7346-705-4.