Владимир Протић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: '''Владимир Протић''' рођен као '''Стојан''' (рођен 25. јануара 1843. у Клиновцуу — пре…
(нема разлике)

Верзија на датум 20. јануар 2019. у 17:07

Владимир Протић рођен као Стојан (рођен 25. јануара 1843. у Клиновцуу — преминуо октобра 1915. на плканини Рујан код села Лукарце) је српски светитељ, игуман манастира Свети Прохор Пчињски.

Младост и свештенство

Рођен је у свештеничкој породици у селу Клиновац у близини манастира Свети Прохор Пчињски. Из његове породие је потицало осам свештеника и један владика. Његов отац свештеник Величко је имао три сина Стојана, Стојилка и Атанаса. Стојан и Стоилко су били свештеници.[1].

Био је ожењен Јеленом Узуновић из села Буштрање. Са њом је имао два сина Јована и Милана. Рукополежен је за свештеника 1873. године у свом родном селу Клиновцу.[1]

Манастирски живот

Пошто му је жена преминула замонашио се у манастиру Свети Прохор Пчињски 16. октобра 1902. године. Замонашио га је митрополит скопски Фирмилијан, први српски митрополит митрополије скопске. Тада добија духовно име Владимир.[1]


Након два дана од када се замонашио постаје и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.[1]


Све до 1912. године манастир Светог Прохора Пчињског се налазио у Османском царству. Припадао је Косовском вилајету, Прешевској кази. У периоду када је Владимир постао игуман манастира отпочела се и Борба за Македонију, а манастир је био важан центар српског народа у тим крајевима. Већ 1902. године је основана Српска четничка организација, а 1903. године је избио неуспешан Илинденски устанак. Након пропасти устанка у манастир је дошла Турска војска која се ту задржала неко време, а игумана Владимира одвела у Прешево на испитивање. Након повратка у манастир игуман је наставио да помаже борце Српске акције у Македонији.[1]


Након битке на Челопеку игуман је четницима носио храну и помагао им да пређу границу и склоне се у Србију. [1]

У октобру 1912. године српска војска побеђује Турке. Када је ослобођен манастир игуман Владимир служи молебан за српску војску.[1]

Након што су Бугари у октобру 1915. заузели манастир почела су злочини над српским становништвом. Из манастира су одведени игумана Владимира, јеромонаха Арсенија (Николића) и свештеника Јована (Марковића). Њих тројица су између 22-27. октобра одведени на планину Рујан и у близини села Лукарце мучени. Секли су их на комаде и још увек живе запалили. Бугарска власт није дозволила да се њихова тела покупе и сахране. Тек након дужег времена дозвољено је породици да их сахрани. Владимир је сахрањен поред цркве Светог Николе у Клиновцу.[1]

Извори