Владимир Протић — разлика између измена
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
{{Светитељ |
|||
| ⚫ | |||
| име = Свештеномученик Владимир Протић |
|||
| слика = |
|||
| ширина_слике = 250п |
|||
| опис_слике = |
|||
| титула = свештеномученик |
|||
| датум_рођења = 1843 |
|||
| место_рођења = [[Клиновац]] |
|||
| држава_рођења = [[Османско царство]], Србија |
|||
| датум_смрти = [[1915]]. |
|||
| место_смрти = код села [[Лукарце]] |
|||
| држава_смрти = [[Србија]] |
|||
| поштује_се_у = [[Православна црква]] |
|||
|празник = 16/25. мај |
|||
| датум_канонизовања = мај [[2017]]. |
|||
| место_канонизовања = Београд |
|||
|канонизован_од = Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве |
|||
| датум_бетификовања= |
|||
| место_бетификовања= |
|||
|беатификован_од= |
|||
|обележја= |
|||
|заштитник= |
|||
|главно_светилиште=[[Манастир Прохор Пчињски]] |
|||
| датум_забране= |
|||
|спорно= |
|||
}} |
|||
| ⚫ | |||
===Младост и свештенство=== |
===Младост и свештенство=== |
||
Верзија на датум 20. јануар 2019. у 18:38
| Свештеномученик Владимир Протић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1843 |
| Место рођења | Клиновац, Османско царство, Србија |
| Датум смрти | 1915. |
| Место смрти | код села Лукарце, Србија |
| Световни подаци | |
| Поштује се у | Православна црква |
| Канонизација | мај 2017., Београд од стране Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве |
| Главно светилиште | Манастир Прохор Пчињски |
| Празник | 16/25. мај |
Свештеномученик Владимир Протић рођен као Стојан (рођен 25. јануара 1843. у Клиновцуу — преминуо октобра 1915. на плканини Рујан код села Лукарце) је српски светитељ, игуман манастира Свети Прохор Пчињски.
Младост и свештенство
Рођен је у свештеничкој породици у селу Клиновац у близини манастира Свети Прохор Пчињски. Из његове породие је потицало осам свештеника и један владика. Његов отац свештеник Величко је имао три сина Стојана, Стојилка и Атанаса. Стојан и Стоилко су били свештеници.[1].
Био је ожењен Јеленом Узуновић из села Буштрање. Са њом је имао два сина Јована и Милана. Рукополежен је за свештеника 1873. године у свом родном селу Клиновцу.[1]
Манастирски живот
Пошто му је жена преминула замонашио се у манастиру Свети Прохор Пчињски 16. октобра 1902. године. Замонашио га је митрополит скопски Фирмилијан, први српски митрополит митрополије скопске. Тада добија духовно име Владимир.[1]
Након два дана од када се замонашио постаје и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.[1]
Све до 1912. године манастир Светог Прохора Пчињског се налазио у Османском царству. Припадао је Косовском вилајету, Прешевској кази. У периоду када је Владимир постао игуман манастира отпочела се и Борба за Македонију, а манастир је био важан центар српског народа у тим крајевима. Већ 1902. године је основана Српска четничка организација, а 1903. године је избио неуспешан Илинденски устанак. Након пропасти устанка у манастир је дошла Турска војска која се ту задржала неко време, а игумана Владимира одвела у Прешево на испитивање. Након повратка у манастир игуман је наставио да помаже борце Српске акције у Македонији.[1]
Након битке на Челопеку игуман је четницима носио храну и помагао им да пређу границу и склоне се у Србију. [1]
У октобру 1912. године српска војска побеђује Турке. Када је ослобођен манастир игуман Владимир служи молебан за српску војску.[1]
Након што су Бугари у октобру 1915. заузели манастир почела су злочини над српским становништвом. Из манастира су одведени игумана Владимира, јеромонаха Арсенија (Николића) и свештеника Јована (Марковића). Њих тројица су између 22-27. октобра одведени на планину Рујан и у близини села Лукарце мучени. Секли су их на комаде и још увек живе запалили. Бугарска власт није дозволила да се њихова тела покупе и сахране. Тек након дужег времена дозвољено је породици да их сахрани. Владимир је сахрањен поред цркве Светог Николе у Клиновцу.[1]
Православна црква слави га, заједно са митрополитом скопским Викентијем као светитеља 16. маја по црквеном, а 25. маја по грегоријанском календару.[1]