Давид Бен Гурион — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 38: Ред 38:
Године [[1910]]. одустао је од од рада на фарми и почео уређивати циоистички раднички лист ''Јединство'' на хебрејском језику. У то доба већ је своје презиме променио у Бен-Гурион, што на хебрејском значи син младог лава. Почетком [[Први светски рат|Првог светског рата]] Турци су га протерали из Палестине, заједно са Јицак Бен Звијем (касније другим председником Израела), те [[1915]]. године Гурион стиже у [[Њујорк]] у име [[Социјализам|социјалистичких]] циониста. У Њујорку се и венчао са Паулом Монбес, ционистичком активисткињом. Године [[1917]]. у [[Уједињено Краљевство|Уједињеном Краљевству]] објављује [[Балфорова декларација|Балфорову декларацију]] која оживљава ционистичке наде због његове подршке народном дому за Јевреје у Палестини. Бен-Гурион помаже организовање Јеврејске легије у оквиру британских трупа, а у коју и сам ступа у [[Канада|Канади]] у [[пролеће]] [[1918]]. године. Но, док је легија допловила до Палестине рат се завршио, а Британци су преузели власт у Палестини. Године [[1922]]. Британски мандат за управу над Палестином постао је службен. Само годину дана раније ([[1921]].) постао је генерални секретар Хистадрута, конфедерације јеврејских радника. Цело то време био је представник Хистадрута у Светској ционистичкој организацији и [[Јеврејска агенција|Јеврејској агенцији]].
Године [[1910]]. одустао је од од рада на фарми и почео уређивати циоистички раднички лист ''Јединство'' на хебрејском језику. У то доба већ је своје презиме променио у Бен-Гурион, што на хебрејском значи син младог лава. Почетком [[Први светски рат|Првог светског рата]] Турци су га протерали из Палестине, заједно са Јицак Бен Звијем (касније другим председником Израела), те [[1915]]. године Гурион стиже у [[Њујорк]] у име [[Социјализам|социјалистичких]] циониста. У Њујорку се и венчао са Паулом Монбес, ционистичком активисткињом. Године [[1917]]. у [[Уједињено Краљевство|Уједињеном Краљевству]] објављује [[Балфорова декларација|Балфорову декларацију]] која оживљава ционистичке наде због његове подршке народном дому за Јевреје у Палестини. Бен-Гурион помаже организовање Јеврејске легије у оквиру британских трупа, а у коју и сам ступа у [[Канада|Канади]] у [[пролеће]] [[1918]]. године. Но, док је легија допловила до Палестине рат се завршио, а Британци су преузели власт у Палестини. Године [[1922]]. Британски мандат за управу над Палестином постао је службен. Само годину дана раније ([[1921]].) постао је генерални секретар Хистадрута, конфедерације јеврејских радника. Цело то време био је представник Хистадрута у Светској ционистичкој организацији и [[Јеврејска агенција|Јеврејској агенцији]].


Године [[1930]]. утемељио је Мапаи, ционистичку радничку странку, а до [[1935]]. постао је председник Извршног комитета Јеврејске агенције за Палестину, званичним надлежником јеврејске Свете земље. Девет година касније ([[1939]]) Велика Британија је направила велику промену у својој дотадашњој пројеврејској политици и ограничила је имиграцијску квоту Јевреја у Палестину. Године [[1944]]. постао је председник Ционистичке светске организације. И у време [[Други светски рат|Другог светског рата]] Бен-Гурион је наставио своју борбу сарађујући са Британцима, али је повео политичку и војну борбу против њих у периоду [[1947]] — [[1948]].{{sfn|Brenner|2003|pp=184}} године. На крају је дошао до жељеног циља, [[Израел|Република Израел]] је проглашена [[14. мај]]а 1948. године, а он је проглашен премијером новостворене државе (касније је постао и министар одбране). Такође је успео подељене јеврејске илегалне оружане групе стопити у јединствену војску која је поразила [[Арапи|арапске]] инвазијске снаге и освојила полуострво [[Синајско полуострво|Синај]] који припада [[Египат|Егпиту]]. На унутрашњем плану петнаест година (изузевши период [[1953]] — [[1955]]) водио је своју земљу промовишући усељавање, образовање и развој пустињских крајева. Насупрот оштром противљењу опозиције, Бен Гурион је подржао успоставу веза са [[Западна Немачка|Западном Немачком]].
Године [[1930]]. утемељио је Мапаи, ционистичку радничку странку, а до [[1935]]. постао је председник Извршног комитета Јеврејске агенције за Палестину, званичним надлежником јеврејске Свете земље. Девет година касније ([[1939]]) Велика Британија је направила велику промену у својој дотадашњој пројеврејској политици и ограничила је имиграцијску квоту Јевреја у Палестину. Године [[1944]]. постао је председник Ционистичке светске организације. И у време [[Други светски рат|Другог светског рата]] Бен-Гурион је наставио своју борбу сарађујући са Британцима, али је повео политичку и војну борбу против њих у периоду [[1947]] — [[1948]].{{sfn|Brenner|Frisch|2003|pp=184}} године. На крају је дошао до жељеног циља, [[Израел|Република Израел]] је проглашена [[14. мај]]а 1948. године, а он је проглашен премијером новостворене државе (касније је постао и министар одбране). Такође је успео подељене јеврејске илегалне оружане групе стопити у јединствену војску која је поразила [[Арапи|арапске]] инвазијске снаге и освојила полуострво [[Синајско полуострво|Синај]] који припада [[Египат|Егпиту]]. На унутрашњем плану петнаест година (изузевши период [[1953]] — [[1955]]) водио је своју земљу промовишући усељавање, образовање и развој пустињских крајева. Насупрот оштром противљењу опозиције, Бен Гурион је подржао успоставу веза са [[Западна Немачка|Западном Немачком]].


Године [[1963]]. дао је оставку да би, како је рекао, учио и писао; али и због тога што је изгубио подршку у својој странци. На месту премијера и министра одбране наследио га је [[Леви Ешкол]]. Иако је поднео оставку, остао је посланик у [[Кнесет]]у (израелском парламенту) све до пензионисања [[1970]]. године. У том периоду између њега и Есхкола развило се политичко супарништво. У [[јун]]у [[1965]]. године, Бен-Гурион је основао РАФИ странку (Листа израелских радника). На наредним изборима РАФИ је освојио десет посланичких места у Кнесету. Године [[1968]]. РАФИ се придружио МАПАИ странци на чијем је челу сада био Ахдут Ха'авода и оформљена је нова странка — [[Израелска лабуристичка партија|Израелска радничка странка]]. Но, Бен Гурион је основао нову странку — Харесхима Хамамлацхтит (Државна листа) која је освојила четири посланичка места у Кнесету на изборима [[1969]]. године. Наредне године Бен-Гурион је отишао у пензију и задњих десет година свог живота је живео у кибуцу Сде Бокер у подручју [[Негев]]. Преминуо је [[1. децембар|1. децембра]] [[1973]]. године.
Године [[1963]]. дао је оставку да би, како је рекао, учио и писао; али и због тога што је изгубио подршку у својој странци. На месту премијера и министра одбране наследио га је [[Леви Ешкол]]. Иако је поднео оставку, остао је посланик у [[Кнесет]]у (израелском парламенту) све до пензионисања [[1970]]. године. У том периоду између њега и Есхкола развило се политичко супарништво. У [[јун]]у [[1965]]. године, Бен-Гурион је основао РАФИ странку (Листа израелских радника). На наредним изборима РАФИ је освојио десет посланичких места у Кнесету. Године [[1968]]. РАФИ се придружио МАПАИ странци на чијем је челу сада био Ахдут Ха'авода и оформљена је нова странка — [[Израелска лабуристичка партија|Израелска радничка странка]]. Но, Бен Гурион је основао нову странку — Харесхима Хамамлацхтит (Државна листа) која је освојила четири посланичка места у Кнесету на изборима [[1969]]. године. Наредне године Бен-Гурион је отишао у пензију и задњих десет година свог живота је живео у кибуцу Сде Бокер у подручју [[Негев]]. Преминуо је [[1. децембар|1. децембра]] [[1973]]. године.

Верзија на датум 21. јануар 2019. у 06:51

Давид Бен-Гурион
Давид Бен-Гурион
Лични подаци
Датум рођења(1886-10-16)16. октобар 1886.
Место рођењаПлоњск, Руска Империја, сада Пољска
Датум смрти1. децембар 1973.(1973-12-01) (87 год.)
Место смртиИзраел,
УниверзитетУниверзитет у Варшави, Универзитет у Истанбулу
Политичка каријера
Политичка
странка		Mapai, Rafi, National List
Премијер Израела
17. мај 1948 — 26. јануар 1954.
НаследникМоше Шарет
Премијер Израела
3. новембар 1955 — 26. јун 1963.
ПретходникМоше Шарет
НаследникЛеви Ешкол

Давид Бен-Гурион (хебр. דָּוִד בֶּן גּוּרִיּוֹן; Плоњск, 16. октобар 1886 — Израел, 1. децембар 1973) је био израелски државник и први премијер Израела и министар одбране (1948—1953. и 1955 — 1963) који је посветио свој живот оснивању израелске државе у Палестини и касније добио титулу оца домовине.[1]

Биографија

Бен-Гурион, чије презиме у оригиналу гласи Grün, рођен је у месту Плоњску у Руској Империји (данас део Пољске) дана 16. октобра 1886. године као син активног ционисте.[2][3] Образовао се у хебрејској школи коју је основао његов отац. Када је имао 14 година постао је члан ционистичке омладине и вођа групе младих Јевреја назване Езра, а чији су чланови међусобно разговарали само на хебрејском језику. Са 18 година постао је учитељ у варшавској јеврејској школи и придружио се социјалистичкој ционистичкој групи Радници Зиона. Пољску је напустио 1906. године, а 1908. ради на фарми у јеврејском насељу у Палестини која се налазила на подручју које је било под турском контролом. Ту је постао један од покретача пољопривредне радничке комуне те је помогао утемељити јеврејску самоодбрамбену групу Хасхомер (Чувар).

Године 1910. одустао је од од рада на фарми и почео уређивати циоистички раднички лист Јединство на хебрејском језику. У то доба већ је своје презиме променио у Бен-Гурион, што на хебрејском значи син младог лава. Почетком Првог светског рата Турци су га протерали из Палестине, заједно са Јицак Бен Звијем (касније другим председником Израела), те 1915. године Гурион стиже у Њујорк у име социјалистичких циониста. У Њујорку се и венчао са Паулом Монбес, ционистичком активисткињом. Године 1917. у Уједињеном Краљевству објављује Балфорову декларацију која оживљава ционистичке наде због његове подршке народном дому за Јевреје у Палестини. Бен-Гурион помаже организовање Јеврејске легије у оквиру британских трупа, а у коју и сам ступа у Канади у пролеће 1918. године. Но, док је легија допловила до Палестине рат се завршио, а Британци су преузели власт у Палестини. Године 1922. Британски мандат за управу над Палестином постао је службен. Само годину дана раније (1921.) постао је генерални секретар Хистадрута, конфедерације јеврејских радника. Цело то време био је представник Хистадрута у Светској ционистичкој организацији и Јеврејској агенцији.

Године 1930. утемељио је Мапаи, ционистичку радничку странку, а до 1935. постао је председник Извршног комитета Јеврејске агенције за Палестину, званичним надлежником јеврејске Свете земље. Девет година касније (1939) Велика Британија је направила велику промену у својој дотадашњој пројеврејској политици и ограничила је имиграцијску квоту Јевреја у Палестину. Године 1944. постао је председник Ционистичке светске организације. И у време Другог светског рата Бен-Гурион је наставио своју борбу сарађујући са Британцима, али је повео политичку и војну борбу против њих у периоду 1947 — 1948.[4] године. На крају је дошао до жељеног циља, Република Израел је проглашена 14. маја 1948. године, а он је проглашен премијером новостворене државе (касније је постао и министар одбране). Такође је успео подељене јеврејске илегалне оружане групе стопити у јединствену војску која је поразила арапске инвазијске снаге и освојила полуострво Синај који припада Егпиту. На унутрашњем плану петнаест година (изузевши период 1953 — 1955) водио је своју земљу промовишући усељавање, образовање и развој пустињских крајева. Насупрот оштром противљењу опозиције, Бен Гурион је подржао успоставу веза са Западном Немачком.

Године 1963. дао је оставку да би, како је рекао, учио и писао; али и због тога што је изгубио подршку у својој странци. На месту премијера и министра одбране наследио га је Леви Ешкол. Иако је поднео оставку, остао је посланик у Кнесету (израелском парламенту) све до пензионисања 1970. године. У том периоду између њега и Есхкола развило се политичко супарништво. У јуну 1965. године, Бен-Гурион је основао РАФИ странку (Листа израелских радника). На наредним изборима РАФИ је освојио десет посланичких места у Кнесету. Године 1968. РАФИ се придружио МАПАИ странци на чијем је челу сада био Ахдут Ха'авода и оформљена је нова странка — Израелска радничка странка. Но, Бен Гурион је основао нову странку — Харесхима Хамамлацхтит (Државна листа) која је освојила четири посланичка места у Кнесету на изборима 1969. године. Наредне године Бен-Гурион је отишао у пензију и задњих десет година свог живота је живео у кибуцу Сде Бокер у подручју Негев. Преминуо је 1. децембра 1973. године.

Референце

  1. ^ „1973: Israel's founding father dies”. 01. 12. 1973. Приступљено 31. 8. 2018 — преко news.bbc.co.uk. 
  2. ^ „Avotaynu: The International Review of Jewish Genealogy”. G. Mokotoff. 31. 8. 2018. Приступљено 31. 8. 2018 — преко Google Books. 
  3. ^ „Ben-Gurion may have been a twin”. Haaretz. 
  4. ^ Brenner & Frisch 2003, стр. 184.

Литература

  • Brenner, Michael; Frisch, Shelley (2003). Zionism: A Brief History. Markus Wiener Publishers. 
  • Aronson, Shlomo (2011). David Ben-Gurion and the Jewish Renaissance. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19748-9. .
  • Cohen, Mitchell (1987/1992). "Zion and State: Nation, Class and the Shaping of Modern Israel" Columbia University Press)
  • Peres, Shimon Ben-Gurion, Schocken Pub. 2011. ISBN 978-0-8052-4282-9..
  • Teveth, Shabtai (1985). Ben-Gurion and the Palestinian Arabs: from peace to war. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-503562-9. 
  • Teveth, Shabtai (1996). Ben-Gurion and the Holocaust. Harcourt Brace & Co. 
  • Teveth, Shabtai (1997). The Burning Ground. A biography of David Ben-Gurion. Schoken, Tel Aviv. 
  • St. John, Robert William (1961), Builder of Israel; the story of Ben-Gurion, Doubleday
  • Shilon, Avi Ben-Gurion, Epilogue, Am-Oved Publishers. 2013. ISBN 978-965-13-2391-1.

Спољашње везе

Давид Бен Гурион на Викимедијиној остави.



-
 Премијер Израела (1948—1952)
Премијер Израела (1955—1962)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Давид_Бен_Гурион&oldid=21273562”