Алжир — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 75: Ред 75:


=== Антички период ===
=== Антички период ===
[[Датотека:East Numidia.jpg|мини|275x275пискел|Карта Нумидије у периоду пре пропасти Картагине.]]
[[Датотека:East Numidia.jpg|мини|275x275пискел|Карта Нумидије.]]
У већини историјских раздобља, термин "Алжир" односи се само на северну територију земље; области у Сахари додате су у склоп земље тек током француске колонизације. Домородци овог подручја су [[Бербери]], народ који и данас настањује велика подручја Магреба. Бербери су живели у племенским заједницама кроз већи део старог века, мада нису били потпуно примитивни и напредна земљорадња, трговина и општа политика и дипломатија је код њих била опште позната. Позната су имена неких племенских заједница, као што су [[Гетули]] и [[Масили]]. Поглавар ових других, Масиниса, евентуално ће основати берберску краљевину у Алжиру звану [[Нумидија]] (202. — 40. г.п.н.е). У свом највећем опсегу контролисала је читав северни Алжир и пограничне области данашњег Туниса.
У већини историјских раздобља, термин "Алжир" односи се само на северну територију земље; области у Сахари додате су у склоп земље тек током француске колонизације. Домородци овог подручја су [[Бербери]], народ који и данас настањује велика подручја Магреба. Бербери су живели у племенским заједницама кроз већи део старог века, мада нису били потпуно примитивни и напредна земљорадња, трговина и општа политика и дипломатија је код њих била опште позната. Позната су имена неких племенских заједница, као што су [[Гетули]] и [[Масили]]. Поглавар ових других, Масиниса, евентуално ће основати берберску краљевину у Алжиру звану [[Нумидија]] (202. — 40. г.п.н.е). У свом највећем опсегу контролисала је читав северни Алжир и пограничне области данашњег Туниса.


Ред 81: Ред 81:


==== Римска власт ====
==== Римска власт ====
{{Проширити одељак}}
[[Римска република]] у [[Италија|Италији]] у међувремену долази у конфликт са Картагином око превласти на средоземљу. Римљани ће побеидити Картагину у сва три [[Пунски ратови|Пунска рата]], у [[Други пунски рат|другом]] ће са великим мукама успети да потпуно здроби феничанску силу и лиши је свих њених поседа ван околине главног града. Нумидија је користила слабост Картагине у овом периоду и били су чести и успешни упади на пунску територију, при којима је Картагина била приморана на срамотне мировне споразуме. У [[Трећи пунски рат|Трећем пунском рату]] (149. — 146. г.п.н.е) Римљани ће сравнити Картагину са земљом и на подручју њених бивших територија основати [[Африка (провинција)|провинцију Африку]]. Нумидија је сада имала границу са римском силом и била је под директном претњом њене експанзије.
[[Римска република]] у [[Италија|Италији]] у међувремену долази у конфликт са Картагином око превласти на средоземљу. Римљани ће побеидити Картагину у сва три [[Пунски ратови|Пунска рата]], у [[Други пунски рат|другом]] ће са великим мукама успети да потпуно здроби феничанску силу и лиши је свих њених поседа ван околине главног града. Нумидија је користила слабост Картагине у овом периоду и били су чести и успешни упади на пунску територију, при којима је Картагина била приморана на срамотне мировне споразуме. У [[Трећи пунски рат|Трећем пунском рату]] (149. — 146. г.п.н.е) Римљани ће сравнити Картагину са земљом и на подручју њених бивших територија основати [[Африка (провинција)|провинцију Африку]]. Нумидија је сада имала границу са римском силом и била је под директном претњом њене експанзије.

Ипак, Нумиђани су били у углавном добрим односима са Римом због дељених непријатељстава са Картагином. Међутим, ситуација се мења након што нелегитимни владар [[Југурта]] преузима престо у Нумидији, што провоцира Рим на [[Југуртин рат|рат]]. Трајаће до 105. г.п.н.е. и Југурта ће бити приморан да преда неке од својих територија римској [[Мавретанија|провинцији Мауретанији]]. Након смрти Југурте Нумидија се распада на неколико независних краљевина, и читава биће интегрисана у сада [[Римско царство]] 46. године пре Христа, завршетком грађанског рата у Риму у којем су берберски краљеви били умешани.

Преко римске владавине [[Хришћанство]] бива доведено у северну Африку, почевши од [[2. век|2. века]] нове ере, а до краја [[4. век|4. века]] већина урбаног становништва и одређена берберска племена биће Хришћани. Овај предео био је кључан за римску државу и често му је дат надимак ''"житница Рима"'' јер су усеви за велики део западног царства узгајани и извожени из Мауретаније. Римљани ће се задржати овде све до најезде [[Германи|германских]] [[Вандали|Вандала]], који су [[435|435.]] отели за себе северну Африку.


=== Средњи век ===
=== Средњи век ===

Верзија на датум 2. фебруар 2019. у 10:16

За другу употребу, погледајте страницу Алжир (вишезначна одредница).
Народна Демократска Република Алжир
الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية (језик?)
ⵟⴰⴳⴷⵓⴷⴰ ⵜⴰⵎⴻⴳⴷⴰⵢⵜ ⵜⴰⵖⴻⵔⴼⴰⵏⵜ ⵜⴰⵣⵣⴰⵢⵔⵉⵜ (берберски)
Крилатица: Од стране народа и за народ[1][2]
(арап. بالشّعب وللشّعب)
Химна: Заклетва‎‎
(арап. قَسَمًا)
Положај Алжира
Главни градАлжир
Службени језик
Владавина
ПредседникАбделазиз Бутефлика
Председник ВладеАбделмалек Селал
Историја
НезависностОд Француске
5. јула, 1962.
Географија
Површина‍
 — укупно2.381.741 km2 (10)
Становништво‍
 — 2014.[5]40.400.000 (33)
 — густина16,96 ст./km2
Економија
ВалутаАлжирски динар[6][7]
Остале информације
Временска зонаUTC +1
Интернет домен‍.dz‍
Позивни број+213

Алжир (арап. الجزائر[8][9] al-Jazāʼir — острва), или службено Народна Демократска Република Алжир (арап. الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية; берб. ⵟⴰⴳⴷⵓⴷⴰ ⵜⴰⵎⴻⴳⴷⴰⵢⵜ ⵜⴰⵖⴻⵔⴼⴰⵏⵜ ⵜⴰⵣⵣⴰⵢⵔⵉⵜ) је земља у северној Африци,[10] коју на северу опасује Средоземно море.[11] Више од четири петине њене територије прекрива Сахара на југу. Близу северног приобаља су планине Атласа, које се од истока према западу простиру у параелним ланцима. У већем делу Алжира пољопривреда је прилично неразвијена, али зато ова земља спада у ред најбогатијих природним гасом и нафтом. Највише се извозе производи на бази нафте, затим воће и поврће. Алжир је највећа држава у Африци по површини са преко 2 милиона квадратних километара.

Алжир је регионална сила средње величине. Ова северно афричка земља снабдева Европу великим количинама природног гаса, и енергетски извоз је основа њене економије. Према подацима ОПЕК-а Алжир има 16. највеће залихе нафте на свету и други је по величини у Африци. Ова земља има 9. највеће залихе природног гаса. Sonatrach, нафтна компанија је највеће предузеће у Африци. Алжир има једну од највећих војски у Африци и највећи одбрамбени буџет на континенту. Највећи део алжирског оружја се увози из Русије, са којом су блиски савезници.[12][13] Алжир је члан Афричке уније, Арапске лиге, ОПЕК, Уједињених нација и оснивачки члан Уније арапског Магреба.

Географија

Главни чланак: Географија Алжира

Алжир је највећа држава у Африци, највећа Арапска држава и највећа држава Медитеранског басена. 90 одсто земље је пустиња , од којих највећу површину заузимају пешчане пустиње, али и камене, стеновите пустиње код планина Атлас.

Алжир, Оран, и Константин су највећи градови.

Геологија и рељеф

Топографска карта Алжира

Стратешки, културни и демографски центар државе одувек је био север. Већина обалског појаса је брдовита, понегде чак планинска, и има неколико (мало) добрих лука. Планине Атлас стварају природну заштиту северу земље од топле климе Велике пустиње. Овај танак предео уз обалу је нарочито плодан и погодан за људски живот као једно од јединих подручја медитеранске климе у Африци. Клима у приобаљу је топла и умерена, а киша пада углавном зими. За сувих и врелих лета температура премашује 32 степена. На копну, иза Атлатских планина, клима је много сувља, а температура варира од 49 °C дању до 10 °C ноћу.

Ретко насељена и неплодна Сахара заузима више од 90% алжирске територије. Сахару у Алжиру можемо поделити на неколико области на основу њене елевације. Одмах испод атласког венца налази се Велики западни ерг, а са друге стране Велики источни ерг, знатно мање надморске висине од свог западног пара. Међу њима налази се простор историјски називан Мзаб. На простору између ова два ерга и високих Хогарских планина налази се висораван Тадмаит, која још једном одваја нижи предео пустиње у југоистоку земље. Хогарске планине достижу огромне висине и у свом склопу садрже државин највећи врх, Тахат, који досеже 2,918 метара. Ненасељена пустиња је важна првенствено због богатих налазишта нафте и земног гаса, али је због своје слабе насељености и опште несадрживе природе једно од најопаснијих подручја у држави.

Воде

Алжирска клима и рељеф нису нарочито погодни за форирање природних река. Ипак, мање воде извиру на фрховима Атласа и Хогара, мада нису пловне и користе се једино у наводњавању. Највећа река и је Челиф, која извире на Атласу и протеже се 725 километара до Средоземног мора. Толики део Алжира се наводњава уз помоћ ове реке да њен доњи ток готово начисто пресуши у летњим периодима, јер су кише ретке и не успевају да надокнаде сву узету воду. Сем ње, друге речице протежу се само неколико километара и немају никакву административну сврху. Неке од њих су Хамам, Мазафран, Исер, Сумам, и друге.

Флора и фауна

Берберски макакији у националном парку Гураја

На нижим просторима Тела, дела Атласовог венца који се налази на северу земље, могу се наћи простори налик оним са друге стране Средоземља. Овде расту, палме, маслине, макије, ловори и друго жбуње, а у неким просторима јављају се негусте шуме кедра, па чак и скоро нестали зимзелени храст. Како се крећемо ка југу, ово медитеранско окружење прелази у неку врсту степе (травнате површне без дрвенастог биља), мада се овде и даље могу наћи врсте палми међу којима је и урма. Уласком у праву пустињу биљни живот скоро па и да се губи. Овде преживљавају једино најиздржљивије биљке којима не треба скоро ни мало воде, међу којима су неке врсте трава, као и дрвеће акација, тамариск и џуџубе.

Међу животињским светом у плоднијем делу земље настањују се муфлони, дивље свиње, берберски јелени и макакији. Неколико врста птица селица овуда пролазе, укључујући роде и фламингосе. У пустињском подручју живе животиње карактеристичне за овакве пределе; пустињске лисице, шакали, пустињски пацови и зечеви, а међу већим сисарима ретко се могу наћи хијене и газеле. Инсекти су овде многобројни и карактеристичне су, као и у другим деловима Африке, најезде јата скакаваца на усеве.

Шкорпије су честе у пустињским и полупустињским пределима.

Земљиште

На самој обали јавља се плодна црвеница. Остатак земљишта полаећи одавде ка југу постаје све неплоднији и становништво овде се фактички ни не бави земљорадњом. Алжирске власти су у више наврата покушале да побољшају квалитет земљишта у деловима земље амбициозним пројектима пошумљавања 70-их и 80-их година. Ови пројекти били су само делимично успешни, једним делом због ерозије проузроковане пустињским ветровима.

Клима

Пешчане дине око Хогарске планине

Алжир је нарочито топла земља, не само због свог географског положаја у Сахари, већ и због фактора као што су ветрови и кишовитост. Киша пада једино у северним областима, и четири петине те кише падају зими, у временском простору између октобра и марта. Јул и август често не виде ни дан кише. Држава добије око 760 милиметара падавина годишње, а у најкишовитијем региону земље, Кабилији, тај број порасте до 1000. Киша у пустињи очигледно не пада, а на вишем Атласу и у самом прелазу Атласа у пустињу пада око 400 милиметара.

У обалном подручју, како је раније и напоменуто, развија се типична средоземна клима, окарактерисана сувим, топлим летима и кишовитим, умереним зимама. Источна обала погоднија је за обрађивање земље, док је на западу, почевши од долине реке Челиф, то фактички немогуће без доброг наводњавања и већина неурбаног становништва овде се ослања на сточарство као главни облик пољопривреде. Ноћи су, у контрасту са остатком дана, свеже и хладњикаве, јер сув ваздух лако отпушта топлоту. На вишим пределима Атласа и Хогара клима може прерасти у планинску. У пустињи преовладава топла пустињска клима, где дневне температуре досежу и опасних 40°C.

Историја

Главни чланак: Историја Алжира

Праисторија

Људске врсте се настањују у Алжиру барем 1,8 милиона година, судећи по налазима примитивних алатки у региону.[14] Фосили Х. еректуса стари 700 хиљада година нађени су 1954. Неолитска револуција захватила је подручје данашњег Магреба између 6.000 г.п.н.е и 2000 г.п.н.е.

Антички период

Карта Нумидије.

У већини историјских раздобља, термин "Алжир" односи се само на северну територију земље; области у Сахари додате су у склоп земље тек током француске колонизације. Домородци овог подручја су Бербери, народ који и данас настањује велика подручја Магреба. Бербери су живели у племенским заједницама кроз већи део старог века, мада нису били потпуно примитивни и напредна земљорадња, трговина и општа политика и дипломатија је код њих била опште позната. Позната су имена неких племенских заједница, као што су Гетули и Масили. Поглавар ових других, Масиниса, евентуално ће основати берберску краљевину у Алжиру звану Нумидија (202. — 40. г.п.н.е). У свом највећем опсегу контролисала је читав северни Алжир и пограничне области данашњег Туниса.

Феничани, трговачки народ са Блиског истока, прецизније данашњег Либана, почели су да оснивају колоније на обалама овог подручја негде од 900. године п.н.е. Неки од ових градова су Салде, Картена, Јол, Русадир, а највећи и најпознатији од њих, Картагина, основан је у данашњем Тунису, неколико километара поред данашњег града. Картагињани су евентуално постали регионална сила која је заповедала, не само својом облашћу у Тунису, већ и скоро свим обалним градовима у Алжиру, преко којих је контролисала читаво западно Средоземље. Познато је да су из овог подручја Картагињани за своју војску често узимали слонове, којих је у овом периоду на овим просторима било доста. Они, заједно са берберским лавовима и другим животињама бивају истребљени за време римске владавине.

Римска власт

Римска република у Италији у међувремену долази у конфликт са Картагином око превласти на средоземљу. Римљани ће побеидити Картагину у сва три Пунска рата, у другом ће са великим мукама успети да потпуно здроби феничанску силу и лиши је свих њених поседа ван околине главног града. Нумидија је користила слабост Картагине у овом периоду и били су чести и успешни упади на пунску територију, при којима је Картагина била приморана на срамотне мировне споразуме. У Трећем пунском рату (149. — 146. г.п.н.е) Римљани ће сравнити Картагину са земљом и на подручју њених бивших територија основати провинцију Африку. Нумидија је сада имала границу са римском силом и била је под директном претњом њене експанзије.

Ипак, Нумиђани су били у углавном добрим односима са Римом због дељених непријатељстава са Картагином. Међутим, ситуација се мења након што нелегитимни владар Југурта преузима престо у Нумидији, што провоцира Рим на рат. Трајаће до 105. г.п.н.е. и Југурта ће бити приморан да преда неке од својих територија римској провинцији Мауретанији. Након смрти Југурте Нумидија се распада на неколико независних краљевина, и читава биће интегрисана у сада Римско царство 46. године пре Христа, завршетком грађанског рата у Риму у којем су берберски краљеви били умешани.

Преко римске владавине Хришћанство бива доведено у северну Африку, почевши од 2. века нове ере, а до краја 4. века већина урбаног становништва и одређена берберска племена биће Хришћани. Овај предео био је кључан за римску државу и често му је дат надимак "житница Рима" јер су усеви за велики део западног царства узгајани и извожени из Мауретаније. Римљани ће се задржати овде све до најезде германских Вандала, који су 435. отели за себе северну Африку.

Средњи век

Исламска освајања и владавина калифе

Независне краљевине

Османска владавина

Алжир су у Отоманску империју уврстили Каир ад Дин и његов брат Аруј који су Алжирску обалу користили као базу за пиратске походе. Њихова пиратерија је врхунац достигла око 1600. године, а после се центар активности помера у Триполи, Либија. Под изговором увреде њиховог конзула, Французи су извршили инвазију на Алжир (Algiers) 1830. године.[15][16] Жесток отпор од људи као што је Емир Абделкадер успорили су освајање Алжира[17] које је технички комплетирано тек почетком 20. века.

Француска владавина

Ипак, у међувремену су Французи уврстили Алжир у саставни део метрополске Француске, и тај статус је трајао до колапса четврте републике.[18] Десетине хиљада досељеника из Француске, Италије, Шпаније, и са Малте је дошло у Алжирску приморску равницу где су оснивали фарме и заузимали најбоље делове алжирских градова, користећи француску владавину и њену конфискацију јавног земљишта. Људи европског порекла у Алжиру (pied-noir), алжирски староседеоци-Јевреји су били пуноправни држављани Француске почев од краја 19. века - за разлику од велике већине алжирских Муслимана који су остали изван француског закона, и нису имали ни француско држављанство ни право гласа. Ткање алжирског друштва је било напето до пуцања у овом периоду: писменост је масовно опадала, док се због конфискација земље већина становништва све више узбуњивала.

Независност и савремена историја

Године 1954. Фронт националног ослобођења (FLN) је започео герилски Алжирски рат за независност; после готово деценије урбаног и руралног ратовања, успели су да изгурају Французе 1962. Већина од 1.025.000 pieds-noirs, као и 91.000 harkis (профранцуских Алжираца муслимана), или око 10% становништва Алжира је 1962. побегло из Алжира у Француску, за само неколико месеци.[19]

Први алжирски председник, вођа ФЛН-а, Ахмед Бен Бела, је био збачен од стране свог некадашњег савезника, и министра одбране, Хуарија Бумедијена, 1965. Алжир је потом био релативно стабилан наредних скоро 25 година, под једнопартијским социјализмом Бумедијена и његових наследника.

Током 1990-их, Алжир је запао у крвави грађански рат, пошто је војска спречила исламистичку политичку партију, Фронт исламског спаса, да преузме власт, после првих вишепартијских избора. више од 100.000 људи је побијено, често у ничим изазваним масакрима цивила, од стране герилских група попут Оружане исламске групе.

Политика

Главни чланак: Политика Алжира

На челу државе је председник републике чији мандат траје 5 година. Алжир има универзално право гласа. Председник је на челу Савета министара и Високог безбедносног савета. Он поставља премијера, који је на челу владе. Премијер поставља Савет министара.

Алжирски парламент је дводомни, састављен од доњег дома, Националног народног већа (APN), са 380 чланова и горњег дома, Националног савета, са 144 члана. APN се бира на сваких 5 година.

Административна подела

Главни чланак: Покрајине Алжира
Мапа Алжира са покрајинама

Алжир је подељен у 48 wilayas, или покрајина:

  1. Адрар (Adrar)
  2. Шлеф (Chlef)
  3. Лагуат (Laghouat)
  4. Ум ел Буаги (Oum el Bouaghi)
  5. Батна (Batna)
  6. Беџаја (Bejaia)
  7. Бискра (Biskra)
  8. Бешар (Bechar)
  9. Блида (Blida)
  10. Бујра (Bouira)
  11. Таманрасет (Tamanghasset)
  12. Тебеса (Tebessa)
  13. Тлемсен (Tlemcen)
  14. Тијарет (Tiaret)
  15. Тизи Узу (Tizi Ouzou)
  16. Алжир (Alger)
  17. Џелфа (Djelfa)
  18. Џиџел (Jijel)
  19. Сетиф (Setif)
  20. Сајида (Saida)
  21. Скикда (Skikda)
  22. Сиди Бел Абес (Sidi Bel Abbes)
  23. Анаба (Annaba)
  24. Гелма (Guelma)
  25. Константин (Constantine)
  26. Медеја (Medea)
  27. Мостаганем (Mostaganem)
  28. Мсила (M'Sila)
  29. Маскара (Muaskar)
  30. Варгла (Ouargla)
  31. Оран (Oran)
  32. Ел Бајад (El Bayadh)
  33. Илизи (Illizi)
  34. Борџ Бу Арериџ (Bordj Bou Arreridj)
  35. Бумердес (Boumerdes)
  36. Ел Тарф (El Taref)
  37. Тиндуф (Tindouf)
  38. Тисемсилт (Tissemsilt)
  39. Ел Ујед (El Oued)
  40. Хеншела (Khenchela)
  41. Сук Ахрас (Souk Ahras)
  42. Типаса (Tipaza)
  43. Мила (Mila)
  44. Ајн Дефла (Ain Defla)
  45. Нама (Naama)
  46. Ајн Темушент (Ain Temouchent)
  47. Гардаја (Ghardaia)
  48. Релизан (Relizane)

Привреда

Главни чланак: Ekonomija Alžira
Министарство финансија
Лука Беџаја

Сектор угљоводоника је основа привреде, учествујући са 60% у буџету, 30% у БДП-у и са преко 95% у заради из извоза. Алжир је пети у свету по резервама природног гаса и други је у свету по извозу гаса; 14. је по резервама нафте.

Од осталих значајњих извозних производа ту су стока (овце, волови и коњи) и сточни производи (вуна и кожа), вино, житарице (раж, јечам, зоб), воће (углавном смокве и грожђе) и поврће, семење, еспарто трава, уље и биљни екстракти (првенствено маслиново уље), руда гвожђа, цинк, фосфати, дрво, плута и дуван. Парадоксално је да Алжир упркос томе што извози вуну, такође вуну и увози, те да увоз вуне премашује извоз.

Алжир углавном увози машине, шећер, кафу, металне производе свих врста и одећу. Највише се увози из САД, чак 20,6 %.

Кроз историју, алжирско еконимија је пролазила раздобље планске економије (од 1962. до 1978.), затим раздобље кризе и реструктуирања (1978—1987.]]) да би након приватизацијске кризе (1988—1993.]]) уследило раздобље транзиције на тржишну економију (1994—2000.]]). Током планске еконимије, Алжир је национализовао кључне секторе националне привреде (нафтна индустрија, рудници, стране осигуравајуће куће). Такође, извршена је и аграрна реформа.[20] Разлог раздобља кризе крајем 1970-их и током 1980-их био је нафтни шок због којег су цене нафте пале за 40 %.[21] То је уништило алжирске планове да земља развије јаку индустрију у различитим сегментима те је показало колико је рањив једини снажни индустријски сектор у Алжиру, индустрија нафте.[22] Током транзицијског раздобља дошло је до либерализације цена и спољашње трговине те репрограмирања спољашњег дуга.

Алжир има велике спољне дугове. Финансијски и економски индикатори су се поправили средином 1990-их, делом због политике реформи подржаних од стране ММФ-а, и репрограма дуга Париском клубу. Алжирске финансије су имале користи током 2000. и 2001. од привременог скока цена нафте, и чврсте државне фискалне политике, што је довело до великог раста трговинског суфицита, рекордно високих девизних резерви, и редукције спољног дуга. Константни владини напори да развије разноврсност привреде привлачењем страних и домаћих инвестиција изван енергетског сектора су имали малог успеха у смањивању високе незапослености, и унапређењу животног стандарда. 2001, влада је потписала споразум са Европском унијом, који би требало да снизи таксе, и повећа трговину. БДП по становнику 2012. године је био $7500, што Алжир сврстава у богатије земље у Африци.

Алжир тренутачно има једну берзу вредносних папира, која је лоцирана у главном граду Алжиру.[23]

Становништво

Главни чланак: Демографија Алжира
Главни град Алжир

Око 90% Алжираца живи у северним, приобалним деловима Алжира, али око 1,5 милиона Бедуина живи на југу у пустињи. Мешана берберска и арапска популација је углавном исламске вероисповести (99%); остале религије су заступљене само у екстремно малим групама, углавном сачињеним од странаца.

Језик

Званични језик је Арапски, матерњи језик за око 80% популације, која користи дијалекатску форму „Дарџа“ („Darja“); осталих отприлике 20% говори берберске језике попут Кабиле, (Kabyle), Чауиа (Chaouia), Тамахака (Tamahaq) (осим једне оазе, Табелбала, где се говори дијалекат језика Сонгај (Songhay).) Доста људи говори француски, али то је језик који се махом учи у школама, а врло ретко је матерњи језик.[24]

Религија

Базилика Мајке Божје Афричке у граду Алгеру.
Главни чланак: Религија у Алжиру

Вероисповест готово свих Алжираца је сунитски Ислам који је и државна религија. Службене статистике говоре да од свих Алжирца, 99% су муслимани. Несунитски муслимани у Алжиру су ибади, којих је 200 хиљада, а живе у долини Мзаб у покрајини Гардаја.[25] Атеисти и остали без вере нису урачунати у статистикама.

Такође у Алжиру живи око 150 хиљада хришћана, од којих је 10 хиљада римокатолика, од 50 до 100 хиљада евангеличких протестаната, углавном пентекосталаца), према податцима во]е Алжирске протестантске Цркве, Мустафе Крима[тражи се извор][26]. Процењује се да је почетком 1980-их у Алжиру живело 45 хиљада римокатолика који су углавном били странци (Европљани, Африканци, верници с Блиског истока и Јужне Америке) или туземци у браку са особама досељеним из Француске или Италије. Туземаца је врло мали број.[тражи се извор]

Алжир је некада имао важну јеврејску заједницу све до 1960-их. Скоро цела заједница је иселила након што се Алжир осамосталио.[27]

Култура

Главни чланак: Култура Алжира
Тројезични знак на арапском, берберском и француском језику

Раи, локално развијена форма поп музике, је врло популарна у Алжиру, а ужива и популарност у иностранству, махом у Француској где живи велики број Алжираца. Традиционалније форме укључују Чааби музику (Chaabi music) (алжирска фолк музика), и Андалузијску музику (Andalusi music), „класичну“ музику Алжира, која је проистекла из дворске традиције маварске Шпаније.

Референце

  1. ^ „Constitution of Algeria, Art. 11” (на језику: Arabic). El-mouradia.dz. Архивирано из оригинала 18. 7. 2012. г. Приступљено 17. 1. 2013. 
  2. ^ „Constitution of Algeria; Art. 11”. Apn-dz.org. 28. 11. 1996. Архивирано из оригинала 25. 7. 2013. г. Приступљено 17. 1. 2013. 
  3. ^ „Constitution of Algeria; Art. 3”. Apn-dz.org. 28. 11. 1996. Архивирано из оригинала 25. 7. 2013. г. Приступљено 17. 1. 2013. 
  4. ^ „APS” (PDF). Algeria Press Service. 6. 1. 2016. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 5. 2016. г. Приступљено 6. 1. 2016. 
  5. ^ „Démographie (ONS)”. ONS. 19. 1. 2016. Приступљено 19. 1. 2014. 
  6. ^ Algeria. International Monetary Fund
  7. ^ Staff. „Distribution of Family Income – Gini Index”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 23. 7. 2010. г. Приступљено 1. 9. 2009. 
  8. ^ al-Idrisi, Muhammad (12th century) Nuzhat al-Mushtaq
  9. ^ Abderahman, Abderrahman (1377). History of Ibn Khaldun – Volume 6. 
  10. ^ Демократска Народна Република Алжир
  11. ^ „Country Comparison: Area”. CIA World Factbook. Приступљено 17. 1. 2013. 
  12. ^ „Algeria buying military equipment”. UPI.com. Приступљено 24. 12. 2013. 
  13. ^ „The Nuclear Vault: The Algerian Nuclear Problem”. Gwu.edu. Приступљено 14. 3. 2013. 
  14. ^ „3.3-million-year-old stone tools from Lomekwi 3, West Turkana, Kenya”. 
  15. ^ „Background Note: Algeria”. U.S. Department of State. 
  16. ^ Horne 2006, стр. 29–30.
  17. ^ Ricoux 1880, стр. 260–261
  18. ^ Randell 1986.
  19. ^ Makdisi & Silverstein 2006, стр. 160.
  20. ^ Algérie : chronologie historique
  21. ^ Benbouziane, Mohamed; Benhabib, Abderrezak. „Poverty and Macroeconomic Development in Algeria: What is the contribution of Oil Revenues?”. Center for Islamic Economics and Finance, Qatar Faculty of Islamic Studies, Qatar Foundation. Архивирано из оригинала 11. 11. 2013. г. Приступљено 14. 1. 2013. 
  22. ^ ECONOMIE ALGERIENNE 1986—1998. : Les réseaux aux commandes de l'Etat
  23. ^ Bourse d’Algerie
  24. ^ „The World Factbook – Algeria”. Central Intelligence Agency. 4. 12. 2013. Архивирано из оригинала 13. 10. 2012. г. Приступљено 24. 12. 2013. 
  25. ^ Ibadis and Kharijis
  26. ^ „Vodeo TV”. Архивирано из оригинала 7. 1. 2010. г. Приступљено 17. 3. 2017. 
  27. ^ U.S. Department of State

Литература

  • Makdisi, Ussama Samir; Silverstein, Paul A. (2006). Memory and Violence in the Middle East and North Africa. Indiana University Press. стр. 160. ISBN 978-0-253-34655-1. 
  • Randell, Keith (1986). France: Monarchy, Republic and Empire, 1814–70. Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-51805-2. 
  • Ricoux, René (1880). La démographie figurée de l'Algérie: étude statistique des... [The figurative demographics of Algeria]. G. Masson. стр. 260—261. Приступљено 14. 2. 2013. 
  • Horne, Alistair (2006). A Savage War of Peace: Algeria 1954–1962. 1755 Broadway, New York, NY 10019: NYRB Classics. стр. 29—30. ISBN 978-1-59017-218-6. 
  • Khaldūn, Ibn (1852). Histoire des Berbères et des dynasties musulmanes de l'Afrique Septentrionale Par Ibn Khaldūn, William MacGuckin Slane [History of the Berbers and the Muslim dynasties of northern Africa] (на језику: French). стр. XV. 
  • Brett, Michael; Fentress, Elizabeth (1997). „Berbers in Antiquity”. The Berbers. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-631-20767-2. 
  • Abderahman, Abderrahman (1377). History of Ibn Khaldun – Volume 6. 
  • {{Cite book|ref=harv|author = Ageron, Charles-Robert | title = Modern Algeria – A History from 1830 to the Present| location = Translated from French and edited by Michael Brett. London| publisher = [[C. Hurst & Co.]|year=1991|isbn=978-0-86543-266-6|pages=}}
  • Aghrout, Ahmed; Bougherira, Redha M. (2004). Algeria in Transition – Reforms and Development Prospects. Routledge. ISBN 978-0-415-34848-5. 
  • Bennoune, Mahfoud (1988). The Making of Contemporary Algeria – Colonial Upheavals and Post-Independence Development, 1830–1987. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-30150-3. 
  • Fanon, Frantz (1966; 2005 paperback). The Wretched of the Earth. Grove Press. ASIN B0007FW4AW. ISBN 978-0-8021-4132-3. 
  • Horne, Alistair (1977). A Savage War of Peace: Algeria 1954–1962. Viking Adult. ISBN 978-0-670-61964-1. . ISBN 978-1-59017-218-6. (2006 reprint)
  • Laouisset, Djamel (2009). A Retrospective Study of the Algerian Iron and Steel Industry. New York City: Nova Publishers. ISBN 978-1-61761-190-2. 
  • Roberts, Hugh (2003). The Battlefield – Algeria, 1988–2002. Studies in a Broken Polity. London: Verso Books. ISBN 978-1-85984-684-1. 
  • Ruedy, John (1992). Modern Algeria – The Origins and Development of a Nation. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34998-9. 
  • Stora, Benjamin (2001). Algeria, 1830–2000 – A Short History. Ithaca, New York: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3715-1. 
  • Lane, Jan-Erik; Redissi, Hamadi; Ṣaydāwī, Riyāḍ (2009). Religion and Politics: Islam and Muslim Civilization. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0-7546-7418-4. 
  • Rachid Tlemçani: Algeria Under Bouteflika: Civil Strife and National Reconciliation; Carnegie Endowment Paper, March 2008
  • Library of Congress – Federal Research Division Country Profile: Algeria, May 2008; LC (PDF; 191 kB)
  • Hans Strelocke: Algerien: Kunst, Kultur und Landschaft. Von den Stätten der Römer zu den Touaregs der zentralen Sahara. DuMont Schauberg, Köln. 1974. ISBN 978-3-7701-0721-6.
  • Ursula und Wolfgang Eckert: Algerische Sahara. Ein Reisehandbuch, zweite überarbeitete und erweiterte Auflage. DuMont Buchverlag, Köln. 1984. ISBN 978-3-7701-1317-0.
  • Sabine Kebir: Algerien. Zwischen Traum und Alptraum., Mai 342 Seiten. 1998. ISBN 978-3-612-26194-6.
  • AG Friedensforschung an der Universität Kassel: Algerien-Berichte; Algerien (Friedensratschlag).
  • Amnesty International: Algerien.
  • Bernhard Schmid: Algerien – Frontstaat im globalen Krieg? Neoliberalismus, soziale Bewegungen und islamistische Ideologie in einem nordafrikanischen Land. Münster. 2005. ISBN 978-3-89771-019-1.
  • Bernhard Schmid : Das koloniale Algerien. Münster. 2006. ISBN 978-3-89771-027-6.
  • Thomas Hasel: Machtkonflikt in Algerien (Nahost-Studien 3, hrsg. von Friedemann Büttner), 284 S, Verlag Hans Schiler, Berlin. 2002. ISBN 978-3-89930-190-8.
  • Bertelsmann Stiftung: Bertelsmann Transformationsindex 2003, Algerien.
  • Eva Dingel: Der algerische Bürgerkrieg 1992–2002: Hintergründe eines Krieges ohne Namen, 2004.
  • Romain Leick: Algerien: Salafisten und GIA-Kämpfer; SPIEGEL special 2/2004 vom 29. Juni 2004; SPIEGEL ONLINE.
  • Habib Souaidia: Schmutziger Krieg in Algerien – Bericht eines Ex-Offiziers der Spezialkräfte der Armee (1992–2000), Chronos-Verlag. 2001. ISBN 978-3-0340-0537-1.
  • William Quandt: Société et pouvoir en Algérie, 1999, édité par Casbah.
  • Severine Labat: Les islamistes algeriens: Entre les urnes et les maquis. Paris, Edition du Seuil, 1995.
  • Fabio Maniscalco (ed.), Protection of cultural property in Algerie, monographic series „Mediterraneum. Protection and valorization of cultural heritage“, vol 3, Naples . 2003. ISBN 978-88-87835-41-0.
  • Werner Ruf: Die algerische Tragödie: vom Zerbrechen des Staates einer zerrissenen Gesellschaft. Münster, Agenda Verlag, 1997.
  • Khadija Katja Wöhler-Khalfallah: Der islamische Fundamentalismus, der Islam und die Demokratie. Algerien und Tunesien: Das Scheitern postkolonialer „Entwicklungsmodelle” und das Streben nach einem ethischen Leitfaden für Politik und Gesellschaft. Wiesbaden, VS Verlag für Sozialwissenschaften, 2004.

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алжир&oldid=21298260”