Даринка Јандрић — разлика између измена
Нема описа измене |
|||
| Ред 15: | Ред 15: | ||
| место_смрти = [[Београд]] |
| место_смрти = [[Београд]] |
||
| држава_смрти = {{застава|Србија}} |
| држава_смрти = {{застава|Србија}} |
||
|чин=[[старији водник I класе]] |
|||
|професија=болничарка дивизије, војно лице |
|||
|рат=[[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачка борба]] |
|||
|служба=[[Народноослободилачка војска Југославије|НОВ и ПО Југославије]] |
|||
| одликовања= |
| одликовања= |
||
{{{!}} style="background:transparent" |
{{{!}} style="background:transparent" |
||
Верзија на датум 13. фебруар 2019. у 15:07
Даринка Јандрић | |||||
|---|---|---|---|---|---|
| Датум рођења | 17. децембар 1910. | ||||
| Место рођења | Аранђелово Аустроугарска | ||||
| Датум смрти | 4. фебруар 2019. (108 год.) | ||||
| Место смрти | Београд Србија | ||||
| Професија | болничарка дивизије, војно лице | ||||
| Чин | старији водник I класе | ||||
| Одликовања |
| ||||
Даринка Јандрић (Аранђелово, 17. децембар 1910 — Београд, 4. фебруар 2019) била је жена из Београда која је у тренутку смрти била најстарија особа у Србији.
Биографија
Даринка је рођена под именом Даринка Кривокапић, 17. децембра 1910. године у селу Аранђелово, недалеко од Требиња у данашњој Босни и Херцеговини. Била је једна од петоро деце и цео живот је памтила своје родно место. Са само четри године, под утицајем Првог светског рата, Даринка се са породицом преселила у Пећ, а недуго након тога у Никшић. Сећала се трагедије која је задесила њезину породицу када су им запалили кућу и прогнали их. Родитељи су хтели да се дјеца образују, па је Даринка завршила основну школу, а касније и школу за болничарку. Познавала је Владу Шегрта, народног хероја Југославије. Када се присећала рата, о Сави Коваћевићу и Влади Шегрту, Даринка је говорила: “Били су добри борци и јунаци”.
Премда је из Аранђелова кренула са Десетом херцеговачком бригадом, током ратног периода је прелазила из бригаде у бригаду, те се нашла и у Трећој и Петој пролетерској бригади, а напослетку и у дивизији Данила Комненовића. Била је носилац партизанске споменице од 1941. године, те ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, орденa братства и јединства са сребрним венцем, ордена за храброст и још др. Као болничарка била је учесник у биткама на Неретви и Сутјесци. Након рата, упознала је Душана Јандрића, такође носилац партизанске споменице од 1941.године. Изродила је двоје деце, Рајка и Вукосаву. Поред двоје деце које су Душан и Даринка добили, подигла је и његову децу из ранијих бракова.[1] Била је члан Удружења Требињаца у Београду.[2]
Године 2017., током гостовања на Херцег ТВ-у, говорила је да се рата није плашила, те да се водила паролом: “Ако погинем, погинем!”. Последње године живота провела је у Београд-у, живећи са ћерком и својим зетом Небојшом. Даринка је преминула 4. фебруара 2019. године у Београду. Преминула је у доби од 109 година. Покопана је 7. фебруара 2019. године уз војне почасти [3] на београдском Новом гробљу.
Референце
- ^ „PREMINULA NAJSTARIJA SRPKINJA Životni put je vodio od Trebinja do Beograda”. Blic.rs. Приступљено 4. 2. 2019.
- ^ „Darinka Jandrić otišla u legendu: Najstarija Srpkinja bila je član Udruženja Trebinjaca u Beogradu”. slobodnahercegovina.com. 6. 2. 2019.
- ^ " „NAŠ GOST: Sjećanje na Darinku Jandrić”. herceg.tv. 8. 2. 2019.