Џорџ Елиот — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 44: Ред 44:


=== Поезија ===
=== Поезија ===
* Агата, 1869.
* ''Агата'', 1869.
* Брат и сестра, 1869.
* ''Брат и сестра'', 1869.
* Aрион, 1874.
* ''Aрион'', 1874.
* Мојсијева смрт, 1879.
* ''Мојсијева смрт'', 1879.


== Референце ==
== Референце ==

Верзија на датум 8. март 2019. у 15:44

Мери Ен Еванс
портрет Џорџ Елиот са 30 година
Лични подаци
Датум рођења(1819-11-22)22. новембар 1819.
Место рођењаВилкшир, Уједињено Краљевство
Датум смрти22. децембар 1880.(1880-12-22) (61 год.)
Место смртиЧелси, Лондон, Уједињено Краљевство

Џорџ Елиот (енгл. George Eliot; Вилкшир, 22. новембар 1819 — Челси, Лондон, 22. децембар 1880) била је енглеска књижевница. Џорџ Елиот је псеудоним под којим је Енглескиња Мери Ен Еванс објављивала своја дела. Писала је под мушким именом како би лакше изградила каријеру писца.[1]

Биографија

Рођена је 1819. године у Енглеској. Одрастала је у време када је индустријализација нагло мењала село.[2] Са 17 година се преселила у Ковентри који ће јој послужити као инспирација за измишљени град Мидлмарч.[2] Ту се дружила са слободоумним интелектуалцима који су толико утицали на њу да је почела да преиспитује хришћанство и престала да иде у цркву што је изазвало размирице са њеним оцем.[3] Пошто је њен отац умро, најпре је неко време путовала док се није запослила као уредница у лево оријентисаном часопису Вестминистерска ревија (Westminster Review).[2] Често је као инспирацију за своја дјела користила догађаје из личног живота. Ту се упознала са Хербертом Спенсером,[3] а затим и са филозофом и критичарем [Џорџ Хенри Луис|Џорџом Хенријем Луисом]] који је у то време био ожењен иако се раставио од своје жене, и њихова веза је због тога наишла на неодобравање. Луис је подржавао њене књижевне аспирације. Године 1880, две године након његове смрти, Мери Ен се удала за 20 година млађег банкара Џона Кроса,[2] који је прве ноћи меденог месеца у Венецији са терасе њиховог апартмана пао у канал. Сумња се да је иначе нестабилни Крос покушао самоубиство.[4] Преживео је, а пар се вратио у Енглеску, где су се уселили у нову кућу у Челсију у Лондону. Мери Ен (сада Крос) је међутим оболела од инфекције грла што је, заједно са болешћу бубрега од које је патила више година, довело до њене смрти 22. децембра 1880. године у 61. години.

Насловна страна Сајлес Марнера, 1907, илустровао Хју Томсон

Дело

Почела је да објављује под псеудонимом и зато да би избегла утицај оних који су је осуђивали због неозваничене везе са Луисом.[2] Псеудоним је сковала према Луисовом имену.[4] Њене прве приче су се појавиле у Блеквуд магазину 1857. Објавила их је потом под насловом Сцене из свештеничког живота 1858. и инспирисане су њеним раним животом на селу.[4] Уследио је роман Адам Беде 1859, који је описала као сеоску причу - пуну крављег даха и мириса сена пуну хумора и минуциозног реалистичког приповедања.[5] Потом је објавила Воденица на Флоси 1860, а 1861. Сајлес Марнер. Објављивала је и поезију, мада је углавном позната као прозни писац, нарочито ван енглеског говорног подручја. Њена најпознатија песма је Ох могу ли да се невидљива приближим хору.[3]. Роман Мидлмарч: студија провинцијског живота је објављиван у деловима, њих осам, од 1871 до 1872.[2] Написала је и роман Данијел Деронда 1876. У њеном делу се осећа филозофки и религиозни утицај мислилаца које је преводила на енглески - Фојербаха и Спинозе,[4] а затим и Огиста Конта.[5] Теме о којима је писала су музика, уметност, положај жене у друштву 19. века.[3] Иако се сматра реалистичким писцем, у свом делу је развила психолошку анализу ликова и у томе је претходница модерног романа.[5]


Рецепција

Вирџинија Вулф је Мидлмарч назвала прекрасном књигом која је упркос својим недостацима један од ретких романа писаних за одрасле на енглеском језику.[4] И савремени писци попут Џулијана Барнса и других деле то мишљење.[4]

Занимљивости

Џорџ Елиот је изумела реч поп која се односи на популарну музику. У писму из 1862. писала је пријатељу о концерту који јој се није допао зато што је имао превише попа.[4]

Изабрана библиографија

Проза

  • Сцене из свештеничког живота, 1858.
  • Адам Беде, 1859.
  • Воденица на Флоси, 1860.
  • Сајлес Марнер, 1861.
  • Ромола, 1863.
  • Феликс Холт, радикал, 1866.
  • Мидлмарч, 1871–72.
  • Данијел Деронда, 1876.

Поезија

  • Агата, 1869.
  • Брат и сестра, 1869.
  • Aрион, 1874.
  • Мојсијева смрт, 1879.

Референце

  1. ^ „Биографија : писац Џорџ Елиот - Енглескиња Мери Ен Еванс”. Опуштено. Приступљено 24. 1. 2018. 
  2. ^ а б в г д ђ „George Eliot”. British Library. Приступљено 8. 3. 2019. 
  3. ^ а б в г „George Eliot”. Poetry Foundation. Приступљено 8. 3. 2019. 
  4. ^ а б в г д ђ е Raga, Suzanne. „15 Intriguing Facts About George Eliot”. MENTAL FLOSS. Приступљено 8. 3. 2019. 
  5. ^ а б в Haight, Gordon S. „George Eliot”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 8. 3. 2019. 

Спољашње везе

Џорџ Елиот на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џорџ_Елиот&oldid=21716697”