Стендал — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
.
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 18: Ред 18:
| дела =
| дела =
}}
}}
'''Мари-Анри Бел''' ({{јез-фра|Marie-Henri Beyle}}; [[Гренобл]], [[23. јануар]] [[1783]] — [[Париз]], [[23. март]] [[1842]]), познатији под псеудонимом '''Стендал''',<ref>{{cite web|url=http://oxforddictionaries.com/us/definition/english/Stendhal|title=Stendhal: definition of Stendhal in Oxford dictionary (British & World English) (US)|date=2014-01-23|publisher=Oxforddictionaries.com|accessdate=2014-01-28}}</ref><ref>{{cite web|url=http://oxforddictionaries.com/us/definition/american_english/Stendhal|title=Stendhal: definition of Stendhal in Oxford dictionary (American English) (US)|date=2014-01-23|publisher=Oxforddictionaries.com|accessdate=2014-01-28}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.merriam-webster.com/dictionary/stendhal |title=Stendhal - Definition and More from the Free Merriam-Webster Dictionary |publisher=Merriam-webster.com |date=2012-08-31 |accessdate=2014-01-28}}</ref> био је [[Француска|француски]] писац чија се дела сматрају претечом [[književni realizam|реализма]].
'''Мари-Анри Бел''' ({{јез-фра|Marie-Henri Beyle}}; [[Гренобл]], [[23. јануар]] [[1783]] — [[Париз]], [[23. март]] [[1842]]), познатији под псеудонимом '''Стендал''',<ref>{{cite web|url=http://oxforddictionaries.com/us/definition/english/Stendhal|title=Stendhal: definition of Stendhal in Oxford dictionary (British & World English) (US)|date=23. 01. 2014|publisher=Oxforddictionaries.com|accessdate=28. 01. 2014}}</ref><ref>{{cite web|url=http://oxforddictionaries.com/us/definition/american_english/Stendhal|title=Stendhal: definition of Stendhal in Oxford dictionary (American English) (US)|date=23. 01. 2014|publisher=Oxforddictionaries.com|accessdate=28. 01. 2014}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.merriam-webster.com/dictionary/stendhal |title=Stendhal - Definition and More from the Free Merriam-Webster Dictionary |publisher=Merriam-webster.com |date=31. 08. 2012 |accessdate=28. 01. 2014}}</ref> био је [[Француска|француски]] писац чија се дела сматрају претечом [[književni realizam|реализма]].


== Биографија ==
== Биографија ==
Ред 29: Ред 29:
Из његове аутобиографије ''Живот Анрија Бријара'' се може сазнати да је његова мајка умрла на порођају када је имао седам година. Тај догађај не само да је одредио његово детињство, већ је одредио његов каснији живот. Отац му је био „побожани грађанин који је мислио само на зараду“. Одгајио га је деда Анри Гањон, лекар кога се Стендал сећа као „љубазног и забавног“. Деда му је био образован и посвећивао му је пажњу, читао му, утицао да заволи књижевност. Врло рано Стендал чита [[Молијер]]а, [[Волтер]]а, [[Хорације|Хорација]]…
Из његове аутобиографије ''Живот Анрија Бријара'' се може сазнати да је његова мајка умрла на порођају када је имао седам година. Тај догађај не само да је одредио његово детињство, већ је одредио његов каснији живот. Отац му је био „побожани грађанин који је мислио само на зараду“. Одгајио га је деда Анри Гањон, лекар кога се Стендал сећа као „љубазног и забавног“. Деда му је био образован и посвећивао му је пажњу, читао му, утицао да заволи књижевност. Врло рано Стендал чита [[Молијер]]а, [[Волтер]]а, [[Хорације|Хорација]]…


Са 13 година уписује се у Централну школу у Греноблу, почиње да се дружи са вршњацима, стиче пријатељe и изузетно је успешан у математици. Захваљујући баш математици, добија стипендију и са 16 година уписује Политехничку школу у Паризу. Није очаран Паризом, доживљава „град светлости“ као “блатњав, без планина”, град врло заузетих људи које он не познаје. Разбољева се. После оздрављења, напушта студије, жели да буде заводник и „да пише комедије“. Међутим, запошљава се у Министарству рата. Када се Наполеон прогласио за цара, 1804. године именовао је Стендала за првог конзула у Италији. Две године касније враћа се у Париз и као официр Наполеонове армије и прати непосредно, на бојном пољу Бонапартине војне успехе у Немачкој, укидање [[Свето римско царство|Светог римског царства]], стварање [[Рајнска конфедерација|Рајнске конфедерације]].<ref>{{cite book| last= Talty| first= Stephan| title= The Illustrious Dead: The Terrifying Story of How Typhus Killed Napoleon's Greatest Army| publisher= Three Rivers Press (CA)| isbn= 9780307394057| page= 228|quote=...the novelist Stendhal, an officer in the commissariat, who was still among the luckiest men on the retreat, having preserved his carriage.}}</ref><ref>{{cite journal |last=Markham |first=J. David |date=April 1997 |title=Following in the Footsteps of Glory: Stendhal's Napoleonic Career |url=http://www.napoleon-series.org/ins/scholarship97/c_stendhal.html |journal=Napoleonic Scholarship: The Journal of the International Napoleonic Society |volume=1 |issue=1 |access-date=July 22, 2015}}</ref><ref>{{cite journal |last=Sartre |first=Jean-Paul |date= 2009 |title=War Diary |url=http://newleftreview.org/II/59/jean-paul-sartre-war-diary|journal=New Left Review |issue=59 |access-date=July 22, 2015}}</ref> У аутобиографији каже да је тим догађајем, официрским позивом „био потпуно опијен, луд од среће и радости.“
Са 13 година уписује се у Централну школу у Греноблу, почиње да се дружи са вршњацима, стиче пријатељe и изузетно је успешан у математици. Захваљујући баш математици, добија стипендију и са 16 година уписује Политехничку школу у Паризу. Није очаран Паризом, доживљава „град светлости“ као “блатњав, без планина”, град врло заузетих људи које он не познаје. Разбољева се. После оздрављења, напушта студије, жели да буде заводник и „да пише комедије“. Међутим, запошљава се у Министарству рата. Када се Наполеон прогласио за цара, 1804. године именовао је Стендала за првог конзула у Италији. Две године касније враћа се у Париз и као официр Наполеонове армије и прати непосредно, на бојном пољу Бонапартине војне успехе у Немачкој, укидање [[Свето римско царство|Светог римског царства]], стварање [[Рајнска конфедерација|Рајнске конфедерације]].<ref>{{Cite book|last=Talty| first= Stephan| title= The Illustrious Dead: The Terrifying Story of How Typhus Killed Napoleon's Greatest Army| publisher= Three Rivers Press (CA)|isbn=9780307394057|quote=...the novelist Stendhal, an officer in the commissariat, who was still among the luckiest men on the retreat, having preserved his carriage.|pages=228}}</ref><ref>{{cite journal|last=Markham |first=J. David |date=April 1997 |title=Following in the Footsteps of Glory: Stendhal's Napoleonic Career |url=http://www.napoleon-series.org/ins/scholarship97/c_stendhal.html |journal=Napoleonic Scholarship: The Journal of the International Napoleonic Society |volume=1 |issue=1 |accessdate=22. 7. 2015}}</ref><ref>{{cite journal|last=Sartre |first=Jean-Paul |date=2009 |title=War Diary |url=http://newleftreview.org/II/59/jean-paul-sartre-war-diary|journal=New Left Review |issue=59 |accessdate=22. 7. 2015}}</ref> У аутобиографији каже да је тим догађајем, официрским позивом „био потпуно опијен, луд од среће и радости.“


Истовремено боравећи у Немачкој открива [[Волфганг Амадеус Моцарт|Моцарта]], његову музику и фасциниран је, занесен њеном лепотом. Та опчињеност лепотом уметничког дела или неком природном лепотом, чему је био склон Стендал назива „[[Стендалов синдром]]“ у медицини и подразумева убрзан рад срца, гушење… Прикључиће се и Наполеоновом походу на Москву септембра 1812. године. Биће сведок [[битка код Бородина|победе код Бородина]], а касније 1815. године дефинитивног великог Наполеоновог пораза и предаје. Враћа се у Италију, у „нову и праву домовину“ како каже. У Италији је написао: ''Живот Хајднов'', ''Историју сликарства у Италији'' и путопис ''Рим, Напуљ, Фиренца''. Под сумњом да шурује са карбонарима, тајним групама које су се бориле против рестаурације монархије и које су се рашириле по Апенинском полуострву Стендал је протеран из Италије. Враћа се у Париз, град у коме је написао нека од најважнијих дела: студију ''Расин и Шекспир'', ''Живот Росинијев'' и своје капитално дело ''Црвено и црно''.
Истовремено боравећи у Немачкој открива [[Волфганг Амадеус Моцарт|Моцарта]], његову музику и фасциниран је, занесен њеном лепотом. Та опчињеност лепотом уметничког дела или неком природном лепотом, чему је био склон Стендал назива „[[Стендалов синдром]]“ у медицини и подразумева убрзан рад срца, гушење… Прикључиће се и Наполеоновом походу на Москву септембра 1812. године. Биће сведок [[битка код Бородина|победе код Бородина]], а касније 1815. године дефинитивног великог Наполеоновог пораза и предаје. Враћа се у Италију, у „нову и праву домовину“ како каже. У Италији је написао: ''Живот Хајднов'', ''Историју сликарства у Италији'' и путопис ''Рим, Напуљ, Фиренца''. Под сумњом да шурује са карбонарима, тајним групама које су се бориле против рестаурације монархије и које су се рашириле по Апенинском полуострву Стендал је протеран из Италије. Враћа се у Париз, град у коме је написао нека од најважнијих дела: студију ''Расин и Шекспир'', ''Живот Росинијев'' и своје капитално дело ''Црвено и црно''.
Ред 54: Ред 54:


== Референце ==
== Референце ==
{{reflist}}
{{reflist|30em}}


== Литература ==
== Литература ==
{{refbegin}}
{{refbegin|30em}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Talty| first= Stephan| title= The Illustrious Dead: The Terrifying Story of How Typhus Killed Napoleon's Greatest Army| publisher= Three Rivers Press (CA)|isbn=9780307394057|quote=...the novelist Stendhal, an officer in the commissariat, who was still among the luckiest men on the retreat, having preserved his carriage.|pages=228}}
* [[George Maurevert]] (1922) ''Le livre des plagiats''
* [[George Maurevert]] (1922) ''Le livre des plagiats''
* Stendhal and Del Litto, Victor and Abravanel, Ernest (1986) [https://books.google.com/books?id=xolcAAAAMAAJ ''Oeuvres complètes: Vies de Haydn, de Mozart et de Métastase''], volume 41
* Stendhal and Del Litto, Victor and Abravanel, Ernest (1986) [https://books.google.com/books?id=xolcAAAAMAAJ ''Oeuvres complètes: Vies de Haydn, de Mozart et de Métastase''], volume 41

Верзија на датум 23. март 2019. у 05:08

Стендал
Стендалов портрет, Јохан Олаф Зодермарк
Лични подаци
Пуно имеМари-Анри Бел
Датум рођења(1783-01-23)23. јануар 1783.
Место рођењаГренобл, Француска
Датум смрти23. март 1842.(1842-03-23) (59 год.)
Место смртиПариз, Француска

Мари-Анри Бел (франц. Marie-Henri Beyle; Гренобл, 23. јануар 1783Париз, 23. март 1842), познатији под псеудонимом Стендал,[1][2][3] био је француски писац чија се дела сматрају претечом реализма.

Биографија

Стендал је рођен у Греноблу 23. јануара 1783. године. Имао је тешко детињство. Касније је успео да пропутује Немачком, али је био више везан за Италију где је постао конзул. Већину својих дела је написао у Италији и објавио под псеудонимом Стендал. Његов роман Црвено и црно заснован је на истинитом догађају објављеном у новинској хроници. Најпознатија Стендалова дела су романи Црвено и црно, Пармски картузијански манастир и Расправа о љубави.

По општем мишљењу, Пармски картузијански манастир је један од најузбудљивијих љубавних романа у француској и европској књижевности.[4] С обзиром да је живео у периоду романтизма, његова реалистичарска дела нису била цењена у то време. Свој рад је посветио „неколицини срећника“, мислећи притом на оне који су, после његове смрти, почетком XX века „открили“ његов таленат.

Детињство и младост

Из његове аутобиографије Живот Анрија Бријара се може сазнати да је његова мајка умрла на порођају када је имао седам година. Тај догађај не само да је одредио његово детињство, већ је одредио његов каснији живот. Отац му је био „побожани грађанин који је мислио само на зараду“. Одгајио га је деда Анри Гањон, лекар кога се Стендал сећа као „љубазног и забавног“. Деда му је био образован и посвећивао му је пажњу, читао му, утицао да заволи књижевност. Врло рано Стендал чита Молијера, Волтера, Хорација

Са 13 година уписује се у Централну школу у Греноблу, почиње да се дружи са вршњацима, стиче пријатељe и изузетно је успешан у математици. Захваљујући баш математици, добија стипендију и са 16 година уписује Политехничку школу у Паризу. Није очаран Паризом, доживљава „град светлости“ као “блатњав, без планина”, град врло заузетих људи које он не познаје. Разбољева се. После оздрављења, напушта студије, жели да буде заводник и „да пише комедије“. Међутим, запошљава се у Министарству рата. Када се Наполеон прогласио за цара, 1804. године именовао је Стендала за првог конзула у Италији. Две године касније враћа се у Париз и као официр Наполеонове армије и прати непосредно, на бојном пољу Бонапартине војне успехе у Немачкој, укидање Светог римског царства, стварање Рајнске конфедерације.[5][6][7] У аутобиографији каже да је тим догађајем, официрским позивом „био потпуно опијен, луд од среће и радости.“

Истовремено боравећи у Немачкој открива Моцарта, његову музику и фасциниран је, занесен њеном лепотом. Та опчињеност лепотом уметничког дела или неком природном лепотом, чему је био склон Стендал назива „Стендалов синдром“ у медицини и подразумева убрзан рад срца, гушење… Прикључиће се и Наполеоновом походу на Москву септембра 1812. године. Биће сведок победе код Бородина, а касније 1815. године дефинитивног великог Наполеоновог пораза и предаје. Враћа се у Италију, у „нову и праву домовину“ како каже. У Италији је написао: Живот Хајднов, Историју сликарства у Италији и путопис Рим, Напуљ, Фиренца. Под сумњом да шурује са карбонарима, тајним групама које су се бориле против рестаурације монархије и које су се рашириле по Апенинском полуострву Стендал је протеран из Италије. Враћа се у Париз, град у коме је написао нека од најважнијих дела: студију Расин и Шекспир, Живот Росинијев и своје капитално дело Црвено и црно.

Каснији живот и смрт

Од 1831. године поново је у Италији. Опет је конзул у Ћивитавекији, малом градићу близу Рима. Чита старе италијанске хронике и у њима налази мотиве за многобројне новеле, као и за свој други велики роман Пармски картузијански манастир. Пред крај живота, враћа се у Париз 1841. године пошто је предходно остао без положај, прилично болестан. Пише под псеудонимима: Луиз Александар, Бомбе, Анастас де Сарпијер.

Умро је у пролеће 1842. године. Постхумно су објављена многобројна његова дела, међу којима још један роман, Лисјан Левен.

Дела

  • Црвено и црно (1830),
  • Пармски картузијански мананстир (1839)
  • Расправа о љубави
  • Лисјан Левен
  • Живот Хајднов
  • Историја сликарства у Италији
  • Рим, Напуљ, Фиренца
  • Расин и Шекспир
  • Живот Росинијев

Недовршена аутобиографска дела

  • Мемоари једног егоисте (1892),
  • Живот Анрија Брилара (1890).

Референце

  1. ^ „Stendhal: definition of Stendhal in Oxford dictionary (British & World English) (US)”. Oxforddictionaries.com. 23. 01. 2014. Приступљено 28. 01. 2014. 
  2. ^ „Stendhal: definition of Stendhal in Oxford dictionary (American English) (US)”. Oxforddictionaries.com. 23. 01. 2014. Приступљено 28. 01. 2014. 
  3. ^ „Stendhal - Definition and More from the Free Merriam-Webster Dictionary”. Merriam-webster.com. 31. 08. 2012. Приступљено 28. 01. 2014. 
  4. ^ Пармски картузијански манастир, О аутору, Новости - Златни Французи, Београд. 2010. ISBN 978-86-7706-303-0.
  5. ^ Talty, Stephan. The Illustrious Dead: The Terrifying Story of How Typhus Killed Napoleon's Greatest Army. Three Rivers Press (CA). стр. 228. ISBN 9780307394057. „...the novelist Stendhal, an officer in the commissariat, who was still among the luckiest men on the retreat, having preserved his carriage. 
  6. ^ Markham, J. David (април 1997). „Following in the Footsteps of Glory: Stendhal's Napoleonic Career”. Napoleonic Scholarship: The Journal of the International Napoleonic Society. 1 (1). Приступљено 22. 7. 2015. 
  7. ^ Sartre, Jean-Paul (2009). „War Diary”. New Left Review (59). Приступљено 22. 7. 2015. 

Литература

  • Talty, Stephan. The Illustrious Dead: The Terrifying Story of How Typhus Killed Napoleon's Greatest Army. Three Rivers Press (CA). стр. 228. ISBN 9780307394057. „...the novelist Stendhal, an officer in the commissariat, who was still among the luckiest men on the retreat, having preserved his carriage. 
  • George Maurevert (1922) Le livre des plagiats
  • Stendhal and Del Litto, Victor and Abravanel, Ernest (1986) Oeuvres complètes: Vies de Haydn, de Mozart et de Métastase, volume 41
  • Jefferson, Ann. Reading Realism in Stendhal (Cambridge Studies in French), Cambridge, UK: Cambridge University Press, 1988.

Спољашње везе