Латинизација српског језика — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 29. март 2019. у 22:36

Латинизација српског језика или романизација српског језика представља увођење латиничног писма у српски језик. Данашњи српски језик се пише помоћу два писма, српским ћириличним писмом, које је варијација ћириличног алфабета и српским латиничним писмом, које је варијација латиничког писма. Српски језик је добар примјер дијаграфије.

Међутим, Гајева латиница се такође веома широко користи у Србији као друго писмо. Оба писма су скоро једнако примјенљива. Романизација може да се уради без грешке, али у неким случајевима се захтијева правилно знање српског језика како би се превод са латинице на ћирилицу урадио правилно. Стандардни српски језик се тренутно пише равноправном употребом оба писма. Анкета из 2014. године показала је да се 47% становника Србије служи латиницом, док се 36% залаже за ћирилицу.

Поред српског језика, Гајева латиница се користи и у бошњачкој и хрватској варијанти српско-хрватског језика.

Употреба латинице

Српско-хрватски је предвиђен као један језик, почев од Бечког књижевног Договора 1850, који би био писан у двије форме: једна (српска) са примијењеном српском ћирилицом и другом (хрватском) која би се писала хрватском латиницом односно Гајевим латинским алфабетом.

Након што је у 19. веку Србија постала независна, латиница се није учила у школама. Након низа напора српских писаца Љубомира Стојановића и Јована Скерлића, постала је део школског програма након 1914. године.

Током Првог светског рата, Аустро-Угарска је у Босни забранила ћирилицу, а било је забрањено и њено коришћење у школама, у окупираној Србији. Ћирилица је током Другог свјетског рата била забрањена и у Независној држави Хрватској. У надолазећем времену је све више расла употреба латинице међу Србима.

Године 1993. власт Републике Српске под руководством предсједника др Радована Караџића и Момчила Крајишника одлучују да уведу екавицу и српску ћирилицу као званично писмо Републике Српске. То тамошњи српски писци и народ генерално нису са одушевљењем прихватили, па је ова одлука повучена током 1994. године. Међутим, ова идеја је поново обновљена 1996. године, али у блажој форми и у Републици Српској се све до данас задржала првенствена употреба ћирилице над латиницом иако су по Уставу Републике Српске оба писма равноправна

Члан 10 Устава Србије усвојен на референдуму 2006. године дефинише ћирилицу као званично писмо у Србији, док је латиници додијељен нижи статус "писма за службену употребу".

Данас се српски латиницом знатно чешће пише у Црној Гори него у Србији. Латиница се најчешће налази на интернет страницама, гдје употреба латинице више "одговара", а све се чешће може видјети и у новинама и таблоидима, као што су „Блиц”, „Данас” и „Свет”. Новине и медији, као што су „Политика” и Радио телевизија Србије, као и страни сервиси попут Гугла, „Гласа Русије” и Фејсбука користе ћирилицу. Неке веб странице нуде садржај у оба писма, користе ћирилицу као изворно писмо и аутоматско креирање латиничног писма.

Године 2013. су у Хрватској били масовни протести против употребе ћирилице у Вуковару.

Латинизација имена

Имена српских насеља

Имена насеља се обиљежавају помоћу оба писма тако што се по одређеном правилу слова исписана ћирилицом преводе у латиницу.

Лична имена код Срба

Српска лична имена се обично латинизују на исти начин као што се то ради с именима насеља. То се реализује употребом слова која су слична и код других словенских писама, употребом слова: "Č", "Ć", "Š", "Ž", "Dž" и "Đ".

Проблем се јавља код слова "Đ" односно "đ" које је настало од гласа "dʑ", а које се понекад пише као "Dj". Слово "Đ" не припада оригиналној Гајевој латиници, него га је у 19. вијеку у латинични алфабет уврстио Ђуро Даничић.

Страна имена

У Србији се страна имена могу писати помоћу оба писма, на начин да се име пише онако како се изговара, за разлику од хрватског и бошњачког језика у којима се страна имена пишу онако како га и сами странци пишу. На примјер, на српском језику се може написати "Винстон Черчил" или "Vinston Čerčil", док се на хрватском и бошњачком језику пише "Winston Churchill".

Такође, постоје варијације у називима страних мјеста, па се тако престоница Аустрије на српском језику зове "Беч", на хрватском и бошњачком се такође зове "Beč", иако тај град на њемачком језику има назив "Wien", а на енглеском "Vienna".

Занимљиво

Такође је веома интересантно то што се на хрватском и бошњачком језику јавља двоструки стандард када су у питању лична имена и имена географских појмова. Познато је да се на хрватском и бошњачком језику страна лична имена, као и имена географских појмова пишу онако како се пишу и на матерњем језику. Тако се, на примјер, Њујорк пише "New York", Вашингтон се пише "Washington" итд. Међутим, када су у питању називи нпр. руских појмова, ту долази до занимљиве ситуације гдје се нпр. главни град Русије не пише на начин на који се пишу имена страних појмова, па тако Москва није "Москва", него "Moskva", док се Нижњи Новгород (рус. "Нижний Новгород") на хрватском и бошњачком пише у облику: "Nizhny Novgorod", на исти начин на који се пише на енглеском језику.

Постоји још један непремостив проблем у хрватском и бошњачком језику, а он се најбоље може описати једним примјером. Назив америчке савезне државе Јуте (Utah) се без проблема може провући кроз падеже на српском језику. Међутим, на начин на који се назив те државе пише на хрватском и бошњачком језику настаје проблем, када се ријеч "Utah" провуче кроз падеже.

ХРВ. / БОШ.: Н: "Utah" Г: "Utaha" Д: "Utahu" А: "Utahа" В: И: "Utahom" Л: "Utahu"

СРП: Н: Јута Г: Јуте Д: Јути А: Јуту В: Јуто И: Јутом Л: Јути

Референце

Литература

Greenberg, Robert D. (2004). Language and Identity in the Balkans: Serbo-Croatian and Its Disintegration. Oxford University Press. стр. 82–83. ISBN 978-0-19-151455-5. Приступљено 18. 4. 2012.
Naimark, Norman M.; Case, Holly (2003). Yugoslavia and Its Historians: Understanding the Balkan Wars of the 1990s. Stanford University Press. стр. 95–96. ISBN 978-0-8047-4594-9. Приступљено 18. 4. 2012.

@@ Ред 22: / Ред 22: @@
 Током Првог светског рата, [[Аустроугарска|Аустро-Угарска]] је у Босни забранила ћирилицу, а било је забрањено и њено коришћење у школама, у окупираној Србији. Ћирилица је током Другог свјетског рата била забрањена и у [[Независна Држава Хрватска|Независној држави Хрватској]]. У надолазећем времену је све више расла употреба латинице међу Србима.
-Године 1993. власт [[Република Српска|Републике Српске]] под руководством предсједника [[Радован Караџић|др Радована Караџића]] и [[Момчило Крајишник|Момчила Крајишника]] одлучују да уведу [[Штокавско наречје|екавицу]] и [[Српска ћирилица|српску ћирилицу]] као званично писмо [[Република Српска|Републике Српске]]. То тамошњи српски писци и народ генерално нису са одушевљењем прихватили, па је ова одлука повучена током 1994. године. Међутим, ова идеја је поново обновљена 1996. године, али у блажој форми и у Републици Српској се све до данас задржала првенствена употреба ћицилице над латиницом иако су по Уставу Републике Српске оба писма равноправна
+Године 1993. власт [[Република Српска|Републике Српске]] под руководством предсједника [[Радован Караџић|др Радована Караџића]] и [[Момчило Крајишник|Момчила Крајишника]] одлучују да уведу [[Штокавско наречје|екавицу]] и [[Српска ћирилица|српску ћирилицу]] као званично писмо [[Република Српска|Републике Српске]]. То тамошњи српски писци и народ генерално нису са одушевљењем прихватили, па је ова одлука повучена током 1994. године. Међутим, ова идеја је поново обновљена 1996. године, али у блажој форми и у Републици Српској се све до данас задржала првенствена употреба ћирилице над латиницом иако су по Уставу Републике Српске оба писма равноправна
 Члан 10 [[Устави Србије|Устава Србије]] усвојен на референдуму 2006. године дефинише ћирилицу као званично писмо у [[Србија|Србији]], док је латиници додијељен нижи статус "писма за службену употребу".