Јован Илић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Враћене измене 37.19.110.153 (разговор) на последњу измену корисника MareBG
ознака: враћање
Поништена измена 21782238 корисника MareBG (разговор)
ознака: поништење
Ред 34: Ред 34:
'''Јован Илић''' ([[Ресник (Раковица)|Ресник]], [[15. август]] [[1824]] — [[Београд]], [[12. март]] [[1901]]) је био српски књижевник, министар правде и државни саветник.
'''Јован Илић''' ([[Ресник (Раковица)|Ресник]], [[15. август]] [[1824]] — [[Београд]], [[12. март]] [[1901]]) је био српски књижевник, министар правде и државни саветник.


== Биографија ==
== Животопис ==
Рођен је [[1824]]. године у [[Ресник (Раковица)|Реснику]] код Београда. Гимназију је учио у [[Крагујевац|Крагујевцу]], лицеј у Београду, а филозофију у [[Прешов|Еперјешу]] и [[Беч]]у. Још као ђак, Илић се истакао у слободоумним и словенофилским омладинским круговима. Побратим је [[Бранко Радичевић|Бранка Радичевића]], пријатељ [[Сима Милутиновић Сарајлија|Симе Милутиновића Сарајлије]], активан је члан као члан напредне омладине, а [[1848]]. са добровољцима [[Стеван Книћанин|Стевана Петровића Книћанина]] учествовао у борби против Мађара.<ref>"Политика", Београд 1924. године</ref> Члан је Либералне странке, борбен на [[Светоандрејска скупштина|Светоандрејској скупштини]] када је биран за секретара. Илић је био "прави" Шумадинац: "отворен, одлучан, смео и поносит заступник и бранич свега што је својина народа српскога".<ref>"Нова искра", Београд 1902. године</ref>
Рођен је [[1824]]. године у [[Ресник (Раковица)|Реснику]] код Београда. Гимназију је учио у [[Крагујевац|Крагујевцу]], лицеј у Београду, а филозофију у [[Прешов|Еперјешу]] и [[Беч]]у. Још као ђак, Илић се истакао у слободоумним и словенофилским омладинским круговима. Побратим је [[Бранко Радичевић|Бранка Радичевића]], пријатељ [[Сима Милутиновић Сарајлија|Симе Милутиновића Сарајлије]], активан је члан као члан напредне омладине, а [[1848]]. са добровољцима [[Стеван Книћанин|Стевана Петровића Книћанина]] учествовао у борби против Мађара.<ref>"Политика", Београд 1924. године</ref> Члан је Либералне странке, борбен на [[Светоандрејска скупштина|Светоандрејској скупштини]] када је биран за секретара. Илић је био "прави" Шумадинац: "отворен, одлучан, смео и поносит заступник и бранич свега што је својина народа српскога".<ref>"Нова искра", Београд 1902. године</ref>


Верзија на датум 3. април 2019. у 15:24

Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Јован Илић (вишезначна одредница).
Јован Илић
Јован Илић
Лични подаци
Датум рођења(1824-08-15)15. август 1824.
Место рођењаРесник,
Датум смрти12. март 1901.(1901-03-12) (76 год.)
Место смртиБеоград,

Јован Илић (Ресник, 15. август 1824 — Београд, 12. март 1901) је био српски књижевник, министар правде и државни саветник.

Животопис

Рођен је 1824. године у Реснику код Београда. Гимназију је учио у Крагујевцу, лицеј у Београду, а филозофију у Еперјешу и Бечу. Још као ђак, Илић се истакао у слободоумним и словенофилским омладинским круговима. Побратим је Бранка Радичевића, пријатељ Симе Милутиновића Сарајлије, активан је члан као члан напредне омладине, а 1848. са добровољцима Стевана Петровића Книћанина учествовао у борби против Мађара.[1] Члан је Либералне странке, борбен на Светоандрејској скупштини када је биран за секретара. Илић је био "прави" Шумадинац: "отворен, одлучан, смео и поносит заступник и бранич свега што је својина народа српскога".[2]

Био је писар Државног савета (од 1847), коректор Српских новина, професор у Неготину, Шапцу и Београду, члан Великог суда (од 1859), министар правде (1869—1871) и државни саветник (1873—1882).

Умро је 1901. године у Београду. Његови синови су књижевник Драгутин Илић и песник Војислав Илић.

Књижевни рад и критички осврт

Илић је објавио три збирке лирских песама и романтично-идилични спев Пастири. У рукопису је оставио збирку Слијепац.

Прва збирка његових песама испевана је у духу псеудокласичне, поучне и безличне лирике четрдесетих година. У другој збирци се ослобађа ранијих утицаја, прима Вукове идеје и пише сасвим у духу народне песме. Он толико подражава и тон и облик народне песме, да су многе његове песме ушле у народ и тешко их је разликовати од народних. Нарочито је с успехом подражавао босанске севдалинке и дао је целу једну збирку источњачких песама Дахире.

Романтично-идилични спев „Пастири“ испеван је по једној народној легенди, сасвим у народном духу, просто и неусиљено.

Спада у певане песнике српске књижевности, на чије стихове су компоновали Стеван Мокрањац (Пембе Ајша, Прва Руковет), Станислав Бинички (Кад ја видех очи твоје), Даворин Јенко (Двори Даворови), Владимир Ђорђевић (Дилбер-Ана).

Јован Илић најбоље представља оне српске романтичарске песнике који су се трудили да у духу и руху народне поезије створе уметничку поезију. Од свих њих коначно је успео само Његош, али се и Илић ипак одваја од обичних подражавалаца. Он је, сем тога, створио приличан број добрих оријенталских песама. Иако не иде у ред великих песника, Илић је један од оних који су изграђивали наш нови књижевни језик и књижевност на националним основама.

Живећи повучено и скромно, на старински традиционалан начин, у малој кући на Дорћолу, коју је Антун Густав Матош сугестивно описао. Целог живота је на глави носио фес, писао јужним наречјем, обожавао народну поезију. Илић је са своја четири сина, створио од свог дома мали књижевни центар у коме су се окупљали најистакнутији представници књижевног, уметничког и позоришног света (Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Антун Густав Матош, Тоша Станковић и др.)ради плодне измене мисли и пријатељског разговора.

Библиографија

  • Збирке песама:
Песме - Београд 1854,
Песме (II) - Нови Сад 1858,
Пастири (еп) - Београд 1868,
Дахире - Београд 1891,
Песме (III) - Београд 1894,
  • Стручне расправе:
Кратка историја Грка и Турака за младеж - Београд 1853
Поглед на садашње стање наше - Београд 1859,
Српска писменица, Нови Сад 1860

Референце

  1. ^ "Политика", Београд 1924. године
  2. ^ "Нова искра", Београд 1902. године

Литература

- Љубомир Недић: Из новије српске лирике - Београд 1893,
- Љубомир Стојановић: Предговор у књизи Песме (III) - Београд 1894,
- Љубомир Стојановић: Јован Илић, српски песник - Босанска вила 1895,
- А. Г. Матош: Јован Илић, Личне успомене, - Бранково коло 1901.
- Јаша Продановић: Јован Илић СКГ 1901 књига 2 св. 2,
- Јаша Продановић: Предговор целокупним делима - Београд 1929.
- Енциклопедија Југославије ЈЛЗ - Загреб 1988, текст др. Уроша Џонића проф Филозофског фак. у Београду

Види још

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Илић&oldid=21782243”