Ђуро Јелачић — разлика између измена
мНема описа измене |
ознака: поништење |
||
| Ред 25: | Ред 25: | ||
| потпис = |
| потпис = |
||
}} |
}} |
||
'''Ђуро Јелачић''' (25. мај 1805—20. јул 1901.) је био хрватски подмаршал, млађи брат бана [[Јосип Јелачић|Јосипа Јелачића]]. |
'''Ђуро Јелачић''' (25. мај 1805—20. јул 1901.) је био хрватски подмаршал, млађи брат бана [[Јосип Јелачић|Јосипа Јелачића]]. |
||
Верзија на датум 3. април 2019. у 15:30
| Ђуро Јелачић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. мај 1805. |
| Место рођења | Загреб, Краљевина Хрватска |
| Датум смрти | 20. јул 1901. (96 год.) |
| Место смрти | Запрешић, Краљевина Хрватска |
| Породица | |
| Супружник | Хермина Христалниг |
| Деца | Јурица, Марко, Јела, Вера, Ана |
| Родитељи | Фрањо Јелачић Ана Портнер |
| Војна каријера | |
| Служба | 1824-1861 |
| Војска | Аустријско царство |
| Род | пешадија |
| Учешће у ратовима | Сиријски рат Кримски рат Први рат за уједињење Италије Други рат за уједињење Италије |
Ђуро Јелачић (25. мај 1805—20. јул 1901.) је био хрватски подмаршал, млађи брат бана Јосипа Јелачића.
Биографија
Ђуро је био син Фрање Јелачића и Ане Портнер, унуке Мартина Кнежевића. Школовао се у бечком Терезанијуму и као кадет је 1824. године ступио у 13. граничарски пешадијски пук, а потом у 4. драгунски коњанички пук. Потпоручник је постао 1830. године, натпоручник 1832, сатник друге класе 1834, а сатник 1. класе 1839. године. Под заповедништво надвојводе Фридриха учествује у експедицији у Сирији 1839—40. године на месту заповедника првог банског граничарског пешадијског пука. Учествује 1848—9. године у опсадама Пескјера и у бици код Новаре, као и у опсади Венеције 1849. године. Учествује у окупацији подунавских кнежевина у Кримском рату. Именован је подмаршалом и заповедником дивизије у Кракову, а потом у Бечу. Учествује 1859. године у биткама код Палетра и Мађенте. Након рата је заповедник дивизија у Падови и Венецији, а 1860. године постаје пуковник 69. линијског пешадијског пука. Именован је 1861. године подкапетаном Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације. Због критике германизације Хрватске је пензионисан. Са Штросмајером преговара око преноса банових посмртних остатака из капеле Светог Јосипа. На свом поседу је створио, између осталог, прву хрватску сушионицу воћа и поврћа. Године 1873. именован је председником Хрватско-славонског господарског друштва. Председавао је њиме до краја живота. Истакао се у унапређењу узгоја винове лозе у Хрватској. Од 1879. године је члан Љубљанског господарског друштва.