Историја Војводине

Историја Војводине почиње још у праисторијско доба.

Током историје, данашњом територијом А.П. Војводине су владале многе државе: Дакија, Римско царство, Хунско царство, Аварски каганат, Краљевство Гепида, Византија, Бугарска, Мађарска, Турско царство, Аустрија, Аустро-Угарска. Од 1918 године највећи део данашње А.П. Војводине је део прво Краљевине Србије , а потом и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Име "Војводина" на српском језику означава територију којом управља војвода. У српском језику се користе још две варијанте имена Војводине, а то су: војводовина и војводство. Задња реч је истоветна пољској речи wojewodztwo, што би се на српски могло превести као "покрајина" којом управља војвода.

Античко доба

Прва праисторијска насеља на територији Војводине су се појавила пре око 50.000 година. Пре римског освајања, Војводину су настањивала илирска, трачка и келтска племена. Од илирских племена треба поменути Панонце, по којима је добила име римска покрајина Панонија.

Римљани

Деције Трајан, римски цар (249-251), рођен у селу Будалија, у близини Сирмијума

Римљани су овладали овим подручјем у првом веку пре нове ере. Шесте године после Христа, илирска племена са овог подручја су подигла велики устанак против римске власти. Вође овог устанка били су Батон и Пинес. Сирмијум (данашња Сремска Митровица) је био веома важан римски град. Био је то економски центар римске покрајине Паноније и један од четири главна града Римског царства. У Сирмијуму или његовој околини рођено је шест римских царева: Деције Трајан (249-251), Аурелијан (270-275), Проб (276-282), Максимилијан Херкулије (285-310), Констанције II (337-361) и Грацијан (367-383). Ови цареви су највероватније по пореклу били романизовани Илири.

Словени

Датотека:Salan02.jpg

Саланова војводина у деветом веку

Словенска племена су населила територију Војводине у петом веку. Међу овом словенском масом налазили су се у највећем броју Срби, а остала словенска племена за која се зна да су живела на територији Војводине била су: Бодрићи, Северани и Браничевци.

У шестом веку је на територији Срема постојала византијска покрајина Панонија, чији је главни град био Сирмијум.

У деветом веку, територија Војводине је била део Бугарске. Бугарски војвода Салан је владао на територији Бачке, а главни град његове војводине је био Тител. Други бугарски војвода, који је владао Банатом, звао се Глад. Његова резиденција се налазила у граду Видину на територији данашње Бугарске. Гладов потомак је био банатски војвода Ахтум, последњи владар који се супротставио успостављању непосредне власти Мађарског краљевства. Ахтум је био православни хришћанин.

У једанаестом веку, на територији Срема је владао Сермон, вазал македонског цара Самуила. Сермон је ковао своје златнике на подручју данашње Сремске Митровице. Пошто је Самуилово царство поражено од Византије, Сермон бива ухваћен и убијен, јер се није хтео покорити новој власти.

Мађари

Мађарска осваја ово подручје почев од десетог века. Бачка пада под мађарску власт у десетом веку, пошто су Мађари поразили Салана. Банат долази под мађарску власт у једанаестом веку, после пораза Ахтума, а Срем тек у дванаестом веку, када га Мађарска осваја од Византије. Пре мађарског освајања, на територији Срема је постојала византијска покрајина названа Тема Сирмијум.

Стефан Драгутин, сремски краљ (1282-1316)

Између 1282. и 1316. године, српски краљ Стефан Драгутин је владао Сремском краљевином, која је обухватала Мачву, Усору и Соли. Драгутинова резиденција се налазила у граду Дебрцу у Мачви (између Београда и Шапца). У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак, а резиденција му се налазила у граду Илоку. Стефан Драгутин је умро 1316. године, а после његове смрти, Сремском краљевином је владао његов син, краљ Владислав II (1316-1325), док је Угрин Чак умро 1311. године.

Иако су Срби на територији Војводине били део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од четрнаестог века. Непосредно пред турско освајање ових простора, Срби су чинили готово половину становништва данашње Војводине.

У првој половини петнаестог века, неки градови и места на територији данашње Војводине били су у поседу српских деспота: Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића.

После турског освајања Србије (1459. године), српски деспоти су наставили да владају на територији Војводине као вазали мађарских краљева. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново) у Срему, а ово су имена тих деспота: Вук Гргуревић (1471-1485), Ђорђе Бранковић (1486-1496), Јован Бранковић (1496-1502), Иваниш Берислав (1504-1514) и Стеван Берислав (1520-1535). Последњи деспоти Србије, Радич Божић (1527-1528), Павле Бакић (1537) и Стефан Штиљановић (1537-1540), нису владали на територији Војводине, већ су имали поседе на територији данашње Румуније, Мађарске и Хрватске. Чињеница да су деспоти Србије владали на територији Војводине, као и присуство бројног српског становништва на овом подручју, разлог су што се у многим историјским изворима и мапама насталим између петнаестог и осамнаестог века територија данашње Војводине помиње под именом Расција (Рашка, Србија) и Мала Рашка (Мала Србија).

Турци

Датотека:Serbian empire07.png

Српско царство Јована Ненада

После Мохачке битке (1526. године) и пада Баната (1552. године), целокупна територија данашње Војводине потпада под турску власт. Убрзо после Мохачке битке, на историјску сцену излази самозвани српски цар, Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Мађарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили српску војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: "Твоја је мисао победила" (Његова мисао је данашња Војводина).

Током турске владавине, више од 90% становништва Војводине чинили су Срби. У то време, у селима су претежно живели Срби, док су градове настањивали Срби и Муслимани (већином Турци, али такође и остали, међу којима је било и исламизованих Срба). Северне делове региона настањивали су Буњевци. На територији Баната постојала је турска покрајина названа Темишварски елајет, док су се на територији Срема и Бачке налазили Сремски санџак и Сегедински санџак. Срби у Банату су подигли велики устанак против турске власти 1594. године.

Аустријанци

Датотека:Stevan Supljikac.gif

Стеван Шупљикац (1786-1848), први војвода Српске Војводине 1848. године

После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718), територија Војводине долази под аустријску власт. Јужни делови данашње Војводине су укључени у војну границу, док је Банат био засебна аустријска покрајина између 1718. и 1778. године. Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у Аустријску царевину (1690. и 1739. године). Срби су тада признати за једну од државних нација Аустрије и признато им је право на једно посебно војводство, односно територијалну аутономију. Ово право је, међутим, остварено тек у револуцији 1848-1849. године.

Током Ракоцијевог устанка (између 1703. и 1711. године), Војводина је била поприште крвавог рата између мађарских устаника и Срба, који су се борили на страни Аустријског царства. У овом рату су нарочито страдали Срби у Бачкој. Ракоцијеви устаници су спаљивали српска села, а Србе терали у прогонство. Дарваш, главни заповедник војних одреда који су се борили против Срба у Бачкој, је записао: "Сва велика места Расције и с ове и с оне стране Дунава и Тисе попалили смо".

Током аустријске владавине, на територију Војводине су се населили многи колонисти, највише Немци и Мађари, али такође и Словаци, Хрвати, Русини, Румуни и други. Због ове колонизације Срби су изгубили апсолутну етничку већину, а Војводина је постала једно од етнички најмешовитијих региона Европе. Међутим, било је и одсељавања из Војводине; после укидања потиско-поморишке војне границе, Срби из бачког Потисја су се одселили у Русију (1752. године), а на то подручје се досељавају Мађари. Нарочито много Мађара се доселило после 1867. године, када је Угарска добила аутономију у оквиру Хабзбуршког царства. Срби су, међутим, и даље остали појединачно најбројнија етничка група у Војводини, све до друге половине двадесетог века, када су поново постали апсолутна већина.

Између шеснаестог и деветнаестог века, Војводина је била културно средиште српског народа. Посебно значајни културни центри били су: Сремски Карловци, Нови Сад и фрушкогорски манастири. У првој половини деветнаестог века Нови Сад је био највећи српски град (Око 1820. године, овај град је имао око 20.000 становника, од којих су две трећине били Срби).

Револуције

Главни чланак: Српска револуција 1848—1849.

Желећи да остваре своја национална права, Срби су прогласили Српску Војводину на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, 1848. године. Српска Војводина се састојала од Срема, Бачке, Баната и Барање. За војводу је изабран Стеван Шупљикац, Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а тадашњи митрополит, Јосиф Рајачић, проглашен је за српског патријарха. Изабран је народни одбор као привремена влада Војводине.

Мађарска влада је цео овај покрет српског народа прогласила бунтовничким и решила да га сломи војнички. Срби су пружили енергичан отпор и у данашњој Војводини је беснео прави рат. Војвођанским Србима дошли су у помоћ добровољци из Кнежевине Србије, на челу са војводом Стеваном Книћанином. Непопустљивост мађарске владе искористило је српско вођство, на челу са патријархом Рајачићем. Кад је аустријски цар прогласио Мађаре за бунтовнике, српске трупе из Војводине укључиле су се у царску војску и учествовале су у гушењу револуције у Мађарској.

Датотека:GRB Vojvodine iz 1848.JPG

Асигнат из 1848. године, са грбом Српске Војводине

Датотека:Serbia.jpg

Северна и јужна Србија 1849. године

После пораза мађарске револуције, одлуком аустријског цара, у новембру 1849. године, формирана је једна засебна аустријска покрајина названа Војводство Србија и Тамишки Банат (Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која се састојала од Баната, Бачке и Срема. Покрајином је управљао аустријски гувернер, чије се седиште налазило у Темишвару, а титула војводе је припадала аустријском цару. Службени језици Војводине били су немачки и илирски (српски). Ова покрајина је укинута 1860. године и прикључена Угарској. Међутим, стварна мађарска власт у Војводини почиње тек од 1867. године, када Угарска добија аутономију у оквиру Хабзбуршког царства.

После укидања Војводства Србије, на политичку сцену Војводине излази Светозар Милетић, политички вођа војвођанских Срба, који је због своје борбе за права српског и других немађарских народа тадашње Угарске ухапшен и послат на робију.

Јужни Словени

После пропасти Аустро-Угарске, 1918. године, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и других народа Војводине, проглашава прикључење Војводине Краљевини Србији. Од тада је Војводина део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, касније названог Краљевина Југославија.

Између 1929. и 1941. године, постојала је Дунавска бановина, као једна од покрајина Краљевине Југославије. Главни град Дунавске бановине био је Нови Сад, а покрајина се састојала од Срема, Баната, Бачке, Барање и Шумадије. Етнички састав покрајине био је следећи: Срби и Хрвати (56,9%), Мађари (18,2%), Немци (16,3%) и други.

Регион је окупиран од стране Сила Осовине 1941. године. Бачка и Барања су прикључене Хортијевој Мађарској, док је Срем прикључен такозваној Независној Држави Хрватској. Крња Дунавска бановина (укључујући Банат и Шумадију) постојала је као део Недићеве Србије између 1941. и 1944. године, а управни центар бановине је било Смедерево. Међутим, Банат је представљао посебну аутономну област којом је управљала немачка национална мањина. Окупатори су починили бројне злочине на територији Војводине, а нарочито је много страдало српско и јеврејско становништво.

Војводина је ослобођена 1944. године, а регион је политички обновљен 1945. године као аутономна покрајина у саставу Србије.

Уместо ранијег имена (Дунавска бановина), покрајини је враћено историјско име – Војводина. Главни град покрајине је остао Нови Сад, а покрајина је добила данашње границе, које укључују Срем, Банат, Бачку и веома мали део Мачве, на десној обали реке Саве.

У почетку је Војводина имала само ограничени степен аутономије, али је уставом из 1974. године Војводина добила статус Социјалистичке Аутономне Покрајине у оквиру Социјалистичке Републике Србије са готово једнаким правима која је имала и Србија.

Доласком на власт Слободана Милошевића, Војводина губи дотадашњи високи аутономни статус и постаје покрајина са малим степеном аутономије.

После демократских промена у Србији, Војводини је враћен део аутономних надлежности Омнибус законом из 2002. године.

Рекли су о Војводини

Место славних Немања
И цара Душана
Бог нам сада поклања
Војводу Стевана
Да се под њим рукују
Банат, Срем и Бачка,
да Војводство оснују
Браћа нам јуначка...

— Милица Стојадиновић Српкиња

Литература

1. Др Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929.
2. Милан Туторов, Мала Рашка а у Банату, Зрењанин, 1991.
3. Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
4. Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.
5. Радмило Петровић, Војводина, Београд, 2003.
6. Предраг Медовић, Праисторија на тлу Војводине, Нови Сад, 2001.
7. Јован М. Пејин, Из прошлости Кикинде, Кикинда, 2000.

Види још

• Војводина
• Демографска историја Војводине
• Владари са подручја Војводине
• Престонице Војводине
• Историја Србије
• Српске земље у историји