Емоционални развој

Емоционални развој је један од важних процеса у развоју личности који се одвија под утицајем фактора сазревања и социјалног учења. Можемо рећи да су емоционалне реакције психички процеси којим вреднујемо сазнато, изражавамо субјективни однос према догађајима, особама и властитим поступцима. Оне прате све наше доживљаје. Емоције се испољавају на физиолошком, доживљајном и понашајном плану. Поред субјективног (емоционалног) доживљаја, ове процесе одликују органске промене и емоционално понашање. Ове психолошке и физиолошке промене су у међусобној вези. Као диспозиције за устаљене начине реаговања, емоције чине сложену структуру личности која се назива темперамент. Поред тога, емоције су саставни део свих сложених динамичких диспозиција личности: мотива, ставова, вредности и интересовања.

Основни појмови

Могуће је разликовати више типова емоционалних реакција:

• Афективни тон - најједноставнија емоционална реакција изражена као доживљај пријатности или непријатности. Ово је основна емоционална реакција која прати све наше доживљаје (когнитивне, конативне), па и сложеније емоционалне реакције.
• Афекат - врло интензивно и релативно краткотрајно емоционално стање праћено изразитим телесним променама и бурним реакцијама (бес, панични страх). Афекат често доводи до ,,сужења свести" што има за последицу необуздано а понекад и неурачунљиво понашање.
• Осећања (емоције) - више издиференцирани субјективни актуелни доживљаји (радост, жалост, страх, љутња).
• Сентимент - сложена емоција, трајни афективни и конативни однос према нечему (другој особи, неком објекту, апстрактној идеји). То је сложена, стечена и релативно стабилна структура која обухвата различите емоције и ставове усмерене на одређени објекат (особу, догађај, појаву). Овде спадају, на пример, родитељска љубав (сентимент љубави мајке према детету изазива страх или љутњу у случају угрожености детета, зависно од тога да ли опасност још траје или је прошла), патриотизам. Од ставова га разликује природа и што, за разлику од ставова, сентимент не захтева рационално образложење. Сложеност сентимента илуструју осећања према другима.
• Расположење - пријатно или непријатно емоционално стање, које дуже траје и малог је интензитета. Постоје разлике међу људима у погледу склоности ка доживљавању појединих расположења које представљају део разлика у темпераменту.

Ток емоционалног развоја

Као што је познато, одрасли доживљавају страх, гнев, мржњу, љубав, љубомору, жалост, одушевљење. У другој деценији XX века вршена су систематска испитивања емоција новорођенчета. Њих је извео познати амерички психолог Џон Вотсон. У близини детета производио је јак звук или је извлачио подлогу на којој дете лежи - ове ситуације доводиле су до тога да је дете губило дах, трзало се, затварало очи, дрхтало и плакало. Овакво понашање Вотсон је протумачио као страх. Кад је детету спутавао покрете главе, односно руку, дете је млатарало ногама и рукама, односно само ногама, задржавало дах, плакало и вриштало. Овакво понашање протумачио је као гнев. Кад је експериментатор нежно миловао и пљескао дете и спуштао га у млаку воду, дете се протезало, гукало и ширило руке. Вотсон је у таквом понашању видео емоцију љубави. Дакле, јак звук и измицање подлоге изазивају страх, спутавање покрета доводи до гнева, а миловање до љувави. На основу овог експеримента Вотсон даје закључке да код новорођенчета постоје три урођене емоције: страх, гнев и љубав.

Од двадесетих година овог века па до данас многи психолози проверавали су тачност Вотсонових тврдњи. Они су поновили Вотсонове експерименте. Показало се да дражи које је Вотсон применио нису увек и код све новорођене деце доводиле до реакција које је овај научник описао. При томе су нашли да је Вотсон неоправдано приписивао деци емоције одраслих.

Један од тих психолога, Шерман, закључио је да дечје емоције одмах после рођења нису издиференциране и да новорођенче не осећа ни страх, ни гнев ни љубав. Из понашања новорођенчета, може се установити једино то да ли му је пријатно или непријатно. У свом експерименту Шерман је боцкао новорођенче иглом, одлагао им храњење, измицао подлогу на којој леже и спутавао покрете. Понашање деце снимао је камером. Онда је на филмовима избацивао делове који приказују како су деца дражена, па их је пројектовао неговатељицама, психолозима и медицинарима, или је иза завесе дражио децу поменутим дражима, а посматрачима дозволио само да гледају детиње реакције. Ни у првом, ни у другом експерименту, посматрачи нису могли да се сложе у томе о којој се емоцији код деце ради, нити у томе чиме је одређено понашање изазвано. Тек онда, када су могли да виде и деловање дражи и реакције, посматрачи су могли да погоде која емоција је посреди.

Интересујући се за емоције новорођенчета, неколико америчких психолога испитивало је реаговање детета на јак звук. Да би могли боље анализирати реакције, они су децу снимали камером, и то урзано. Захваљујући томе, они су установили да јак звук изазива ,,реакцију трзања". Та реакција, према њиховом тврђењу, није емоција него нека врста преемоционалног стања. Њу не треба бркати са страхом. Поменути психолози сматрају да једино та реакција има везе са оним што се касније назива емоцијама. Из ње настају све емоције, не само страх, него и радост, изненађење, гнев и тако даље.

Закључак који се намеће иза свих наведених истраживања јесте да новорођенче нема издиференциране емоције и да се оне тек касније развијају. Изучавајући емоције у првим годинама живота, психолози су запазили да се оне код све деце јављају сличним редоследом. Гнев се уочава нешто пре страха, љубомора после ове две емоције и тако даље. Током времена емоционалне реакције се мењају и усавршавају, постају одређеније.

Катарина Бриџес, канадски психолог, налази да су емоције новорођенчета потпуно неиздиференциране, па је тешко рећи да ли је беба преплашена или љута, или можда, чак и пријатно узбуђена. Она сматра да се дете непосредно после рођења налази у једно неодређеном емоционалном стању, које назива општа узбуђеност. То стање траје кратко, из њега се касније постепено диференцирају разне емоције.

Да би утврдила редослед и време јављања појединих емоција, Катарина Бриџис је посматрала велики број деце. На основу тог испитивања, она долази до налаза да се из почетне, неиздиференциране емоције - опште узбуђености, поједине емоције издвајају следећим редом:

• отприлике до три месеца развијају се: најпре узнемиреност, као негативна емоција, а затим задовољство - као позитивна.
• између трећег и шестог месеца - из негативног стабла настају гнев, гађење и страх.
• од шестог до дванаестог месеца - из позитивног стабла издвајају се одушевљење и наклоност према одраслима.
• од дванаестог до осамнаестог месеца - развијају се наклоност за децу (из позитивног стабла) и љубомора (из негативног).
• од осамнаестог до двадесет четвртог радост (из позитивног).

Први плач код деце није емоционално обојен, али се он брзо везује за емоције. Већ у току прве године деца овом реакцијом изражавају негативна стања, као што су: гнев, страх, љубомора.

У току развоја, ова реакција се мења, усавршава. Дете тек крајем другог месеца плаче са сузама. Плач се све више диференцира, тако да искусна мајка често може познати да ли је код детета посреди глад, страх или нека друга нелагодност.

Плач је у првим месецима моћно средство помоћу кога дете успоставља власт над одраслима. Оно ће брзо научити да плачем привлачи пажњу на себе и спроводи своју вољу. У коликој мери ће га оно користити у те сврхе, свакако, зависи од одраслих који дете гаје. Оно га користи онда кад зна да неко са њим саосећа. Кад је дете само, па падне, оно обично устаје и наставља да се игра. Али, ако је у близини мајка или било ко од одраслих који са њим саосећају, оно ће бризнути у плач.

Фактори емоционалног развоја

Емоције се развијају под утицајем сазревања и учења и развојни психолози данас више истражују узајамно дејство оба фактора, него што трагају за одговором који од њих значајније утиче.

Раније је већ поменуто да приликом рођења дете нема јасно издиференциране емоције. Како се оне развијају? Ако се јаве касније, а не одмах по рођењу то може значити да су настале као резултат учења. Али, оне се могу јавити касније и под утицајем сазревања. Учење и сазревање у развоју емоција веома су испреплетани, па је тешко одредити шта је код емоција резултат учења, а шта резултат сазревања.

Сазревање емоција

Примећено је да се емоције код деце јављају током времена и без икаквог учења. На узрасту од шест до осам месеци дете почиње да се плаши страних лица. Ово знају све мајке. Чим се појави непозната особа, дете почиње да плаче, привија се уз мајку или позната лица. Овај страх се јавља изненада, неочекивано, а нема никаквих доказа да је научен. Психолози такво понашање објашњавају сазревањем детета, то јест у њему виде резултат пораста детињих способности за уочавање разлика. Дете на поменутом узрасту разликује страна од домаћих лица, што раније није био случај. Оно чак и наслућује опасност коју за њега можда представља непознато лице.

Као доказ о сазревању емоција, у дечјој психологији често се наводи експеримент са безопасном змијом. Наиме, психолози су се интересовали како деца разних узраста реагују на први сусрет са змијом, које се одрасли, као што је познато, плаше. Деца укључена у експеримент нису ништа знала о змији. Резултати овог експеримента били су следећи:

• деца од две године нису уопште показала страх од змије, слободно су прилазила и додиривала руком;
• деца од две до четири године обраћала су већу пажњу на покрете змије, а устручавала су се да је дотакну;
• деца од четири године јасно су испољила страх од змије;

Пошто ову децу нико није учио да се плаче змије, а у току експеримента су се по први пут са њом срела, закључено је да је тај страх резултат сазревања. Тек око четврте године, захваљујући општем физичком и интелектуалном развоју и бољем опажању, дете наслућује потенцијалну опасност од необичног створа који се креће на чудан начин.

Када би се дете одмах по рођењу могло изоловати од утицаја средине, психологија би била у стању да одговори на питање шта је у развоју емоција резултат учења, а шта резултат сазревања. Из хуманих разлога, деца се не могу изоловати и лишити утицаја средине. Нека од њих - она која су рођена слепа и глува - лишена су утицаја средине у великој мери. Ако се код њих јаве извесни облици емоционалног понашања, можемо са сигурношћу тврдити да су они резултат сазревања. Глуви и слепи не могу да уче гледањем и слушањем, а познато је да се изражавање емоција може учити готово искључиво помоћу слуха и вида.

Систематска посматрања изражавања емоција код деце која су слепа и глува од рођења, и код оних која чују и виде, открила су код обе групе велике сличности. Једна слепа и глува девојчица, на пример, изражавала је задовољство игром, иако је игри нико није учио. Кад је била задовољна, она се смејала. У гневу, понашала се као и деца која виде и чују. Те реакције јављају се, значи, без учења.

Гудинаф је на девојчици која је од рођења била слепа и глува установила исти редослед јављања и изражавања примарних емоција, као код нормалне деце. Ово потврђује улогу сазревања, пошто је овде искључен фактор учења. И налази да се емоције развијају истим редоследом у различитим социјалним срединама указују на њихову зависност од процеса сазревања (К. Бриџес).

Учење емоција

Већ је констатовано да се дете не рађа са емоцијама. Под утицајем сазревања оно све потпуније опажа своју околину. Неке ствари, лица и ситуације, према којима је дете раније било равнодушно, почињу да изазивају његове емоционалне реакције. Сем тога, оно још и учи да реагује на све већи број дражи.

Вотсон је показао како се најпростијим обликом учења - класичним условљавањем - стичу емоције. Познат је његов експеримент са детотом у првој години његовог живота, коме је Вотсон условљавањем створио страх. Дете се првобитно плашило јаког звука. Њему су показиване разне животиње. Дете се није плашило ниједне од њих. Касније је код њега створен страх од белог пацова и то на следећи начин: када му је показан бели пацов, и када је дете покушало да га дохвати, у близини је произведен јак звук. Дете се тргло и заплакало. Овај експеримент поновљен је у више махова. Дете би сваки пут заплакало. На крају је на тај начин реаговало већ и на саму појаву белог пацова - без пропратног јаког звука. После овог експеримента примећено је да се дете плашило не само велог пацова него и свега што је на њега подсећало - зеца, пса, крзненог капута, памука, вуне, браде.

У свакодневном животу може се наићи на велики број примера емоција створених путем условљавања. Нека наша испитивања (Чолановић) показала су да се код деце, страх од лекара и свих оних који на њега подсећају, стиче, углавном, условљавањем. Сва деца плаше се бола. Сусрети са лекаром, уз болне инјекције, доводе до тога да деца плачу и чим виде лекара. Овај страх се, даље, преноси на особе које личе на лекара, то јест све људе у белим мантилима. Једна трогодишња девојчица бледела је и црвенела кад је мајка покушала да је поведе у дечји ресторан где су служили људи у белим мантилима, а кад су ушле она је почела да вришти. Четворогодишњи дечак је из истих разлога у таквом ресторану попио на највећу брзину шољу млека и одмах истрчао на улицу. Један трогодишњи дечак, кога су покушавали да одведу код фризера (одевеног у бело), побегао је из радње вриштећи.

Сем условљавања, постоји и други начин стицања емоција. Оне се могу научити идентификацијом (поистовећивањем) и подражавањем (имитацијом), било одраслих, било деце. Утврђено је да се деца често плаше истих ствари којих се плаше и њихови родитељи, чак и онда када родитељи покушавају да тај страх од деце прикрију. Ако мајка страхује од грмљавине, дете ће тај исти страх од ње научити. Према неким психолозима, дете у првим месецима доживљава мајчине емоције. Дете, наводно, може одбити да сиса због тога што је мајка нервозна. Чак и кад пређе на чврсту храну, оно неће да једе кад је у нервној напетости, а добро једе кад га храни без нервозе.

Карактеристике дечјих емоција

Већ је поменуто да се дечје емоције разликују од емоција одраслих. Те разлике односе се на начин њиховог изражавања, на њихову учесталост и дужину трајања.

Прва карактеристика дечјих емоција јесте да су површинске (по начину изражавања). Оне су спонтане и лако се могу открити из детињег понашања, јер дете плаче, млатара рукама и ногама, или се необуздано смеје. Те емоције могу се утврдити чак и онда кад дете покушава да их сакрије.

Под утицајем васпитања дете почиње да контролише своје емоције. Мање их изражава површински и спонтано, услед чега су ангажовани унутрашњи органи (срце брже ради, желудац се грчи, мења се крвни притисак).

У погледу учесталости дечје емоције се знатно разликују од емоција одраслих - код деце она избијају чешће него код одраслих. Деца се чешће љуте, плаше, радују.

Дечје емоције су краткотрајне: јављају се неочекивано и брзо нестају (док код одраслих трају дуго). Уз то, оне се брзо смењују - деца за час пређу са смеха на сузе, са љубоморе на љубав.

Због ових карактеристика дечјих емоција, одрасли се каткад питају нису ли деца неспособна за дубока осећања. Дечје емоције су, упркос свему, снажне, нарочито кад су посреди страх, гнев и радост.

Врсте емоција

Примарне (базичне) емоције

У примарне емоције убрајају се:

1. гнев;
2. страх;
3. радост;
4. туга;
5. гађење;

Датотека:Trening-upravljanje-emocijama.jpg

Емоције

Њихове најбитније карактеристике су:

• рано се јављају током онтогенезе - то су емоције које се прве диференцирају;
• заједничке су људима и неким животињским врстама;
• универзалне су (јављају се у свим културама) - оне се јављају код деце свих култура и одржавају током читавог живота, али се начин њиховог јављања и испољавања мења под утицајем учења;
• имају специфичну физиолошку основу;

Прве три (гнев, страх и радост) повећавају тензију и подстичу на активност, док је туга емоција ниске тензије и активитета. Гнев и радост садрже тежњу ка циљу, док је страх емоција избегавања, бежања од опасности.

Секундарне емоције

Са узрастом долази до стабилнијег повезивања емоција са другим психичким процесима: когнитивним и конативним и на тај начин настају и сложене емоције. Њихов развој је повезан са процесом социјализације и интериоризацијом стандарда вредновања. Оне се често, као саставне компоненте, могу везивати за интересовања, ставове, вредности или поједине црте личности. У ову групу спадају:

1. емоције које се односе на друге људе: љубав, љубомора, мржња, презир, завист, сажаљење, дивљење, страхопоштовање;
2. емоције које се односе на самооцену: осећања успеха и неуспеха, поноса, срама, кривице и кајања.
3. емоције везане за процењивање, као што су естетска осећања. Естетском емоцијом је обухваћен комплекс емоционалних доживљаја лепог које изазива објект или ситуација коју посматрамо или смо посматрали.