Тибетански будизам

Оснивач нјингма школе, Гуру Ринпоче - Падмасамбхава.

Тибетански будизам (познат и као ламаизам) је посебан облик будистичког учења, карактеристичан за Тибет и подручје Хималаја, укључујући и Непал, Бутан, северну Индију, Монголију, североисточну Кину и Русију (Калмикија, Бурјатија и Тува). Укључује учења три велика "возила" будизма: хинајану, махајану и вађрајану, као и елементе тибетанске пребудистичке религије у виду локалних божанстава примљених у будистички пантеон. Будисти на Тибету броје око пола милиона од око три милиона становника.

Након што је Народна Република Кина окупирала Тибет 1950-их година, тибетанске избеглице и дијаспора су прошириле утицај тибетанског будизма и у многе западне земље. Од 1959. године је Далај-лама живео у изгнанству, да би се недавно вратио на Тибет.

Историја

Историју тибетанског будизма се дели у два главна периода: први који се протеже од 7. до 12. века, када је ова религија као новина донесена из лндије и Непала, и други од 13. до 20. века, током којег се у потпуности стопила с тибетанским друштвеним животом.

Тибетански монаси и учењаци су редовно посећивали будистичке манастире средњовековне Индије све до времена њиховог уништења за време муслиманских освајачких похода крајем 12. века. Тако су Тибетанци, постали главни баштиници познијих облика индијског будизма, махајане и вађрајане. Управо нам тибетански извори пружају могућност стицања увида у разноврсност и обиље индијских будистичких учења и пракси од 8. до 12. века. Тибетански преводи из тог периода потврђују да су велике филозофске традиције махајанског будизма биле још увек увелико живе у Бихару и Бенгалу под Пала краљевима (од 8. до 12. века). Све до 12. века индијски будистички учитељи, од којих су најпознатији били Атиша и Шакја-шри, посећивали су Тибет, а висок стандард превода са санскрита на тибетански представља довољан доказ о виталности будистичке филозофије и религије током тог периода, који се често погрешно описује као "сумрак" будизма у Индији.

На Тибету је, у Ласи и њеној околини, подигнуто неколико будистичких капелица за време владавине краља Сронг-бртсан-сгампоа (умро 650. г. н. е.), кога су касније историчари тибетанског будизма прогласили првим тибетанским краљем "велике религије" тј. будизма. За време владавине његовог наследника, краља Кхри-сронг-Иде-бртсана, који је владао током читаве друге половине 8. века, утемељен је први тибетански манастир у бСам-јасу, а првих седам тибетанских монаха приступило је Реду (сангхи). Први утемељитељ био је чувени индијски учитељ Шантаракшита. Око 792. године у бСам-јасу је одржана велика расправа у циљу просуђивања врлина индијских и кинеских облика будизма. Превагу је однела индијска струја, коју је предводио учитељ Камаласила, Шантаракшитин ученик.

Два наследника Кхри-сронг-лде-бртсана, то јест Садна-легс а нарочито Рал-па-цан, који се сматра трећим великим побожним краљем, помагали су нову доктрину. Изграђено је још капела, систематизовани су методи превођења. Будистички монаси су почели, премда још увек ретко, да наступају и као свештеници. Убиство Рал-па-цана (836) изазвало је оштру реакцију против будизма којег је помагала држава, те је у превирању политичких нереда будизам нестао са Тибета до 978. године. Те године неколицина будистичких учитеља вратило се са источног Тибета, где су се по свој прилици склониле присталице будизма. Приближно у исто време једна благонаклоно настројена лоза будистичких краљева западног Тибета, наследника старе краљевске лозе из Ласе, почела је да потпомаже оснивање храмова и манастира, школовање учењака и преводилаца текстова широм своје краљевине, која се протезала од планине Кајлаш на запад све до Ладака, а на југ до индијске границе. Најближи извори будистичких учитеља и списа били су Кулу и Кашмир, у којима је будизам још увек цветао. Најчувенији тибетански учењак и преводилац из овог периода био је Рин-чен-бзанг-по (958-1055). Од тог доба тибетански монаси и путујући учењаци са средишњег Тибета почињу да одлазе у Индију у све већем броју. Нарочито су вредни помена 'Брог-ми (922-1072) и Мар-па (1012-1096), који су постали оснивачки поглавари Са-скја и бКа-ргјуд-па редова тибетанског будизма.

Ламајуру манастир.

Године 1042. велики индијски учитељ Алиша, који је претходно посетио чак и Суматру на позив тамошњих будистицких владара, стигао је на Тибет на захтев краљева западног Тибета. Продужио је, потом, и ка средишњем Тибету, где је остао до своје смрти у Ње-тхангу, 1054. године. Његов лични утицај био је огроман: малобројне су тибетанске верске вође оног доба на које није деловао као узор. Најдражи ученик му је био 'Бром-стон (1008-1064), који је утемељио манастир Рва-сгренг (1056) и верски ред бКа'-гдамс-па (дословно "Ред оних који су везани заповешћу"). Строгост његових прописаних обичаја била је ипак одбојна већини Тибетанаца, који су се радије приклањали слободнијим и живописнијим облицима религије. Један 'Брог-мијев ученик је 1053. г. утемељио манастир Са-скја, који је убрзо постао средиште новог и моћног религиозног реда. Поглавар Мар-паових ученика био је благи аскета Ми-лас Рас-Па (Миларепа), чувен подједнако по својим песмама, као и по чудотворним моћима. Пренео је своје учење сГам-по-пау (1079- 1153.), чији су непосредни ученици основали шест чувених школа, које су се заснивале на његовим учењима и потпадале под општи религиозни ред бКа'-ргјуд-па (дословно "пренесена реч"). Тих шест школа биле су Пфаг-мо-гру, Карма-па, мТсхал, 'Бри-кхунг-па, сТаг-лунг-па и 'Бруг-па. Неке од тих школа бирале су своје ламе (поглаваре) системом реинкарнисања, што је доцније усвојено и приликом избора Далај-ламе. Оснивањем ових школа тибетански будизам је почео да се устаљује, а обиље индијске будистичке литературе било је преведено на тибетански. Житељи села, као и номадски пастири били су до тада већ спремни да прихвате службе будистичких монаха подједнако као оне које су држали њима ближи свештеници Бона, па су будисти и бонпои често, у потпуно пријатељском духу, држали службе једни уз друге. С друге стране, између различитих будистичких редова често су се јављала огорчена непријатељства и то не из доктринарних, већ из политичких разлога. Многи од тих редова и поједини манастири који су им припадали били су уско повезани са племићким породицама, па су бивали умешани и у њихове супарничке амбиције.

Тибетански бескрајни чвор

Док су муслимански освајачи пустошили светилишта северне Индије, Монголи су, под вођством Џингис-кана, који је постао њихов поглавар 1206. године, кренули у покоравања Азијског царства. Тако су тибетански монаси и ламе, пошто је Индија за њих била изгубљена као верска матица, убрзо почели да налазе простор за мисионарску делатност међу Монголима, што им је донело велике користи, нарочито када је Кублај-кан постао кинески цар. Велики лама из Са-скја је тада постао нека врста вазалног владара Тибета и такво уређењеје потрајало до 1354. године, кадаје Бјанг-чуб рГјал-мтсхан из Пхаг-мо-груа истиснуо Са-скју и стекао монголско признање. После сто тридесет година владавине, Пхаг-мо-груа су потиснули принчеви Рин-спунгс, а њих, опет, владари гТсана. Све ове породице заступале су супарничке религиозне интересе, па је током целог овог бурног периода уочљиво сложено прожимање савеза између племићких породица и монашких средишта. Будизам се до тада у потпуности стопио са тибетанским друштвом и унутрашњом политиком. Као реакција на исквареност постојећих облика будизма, јавила се нова школа, чији су почеци везани за живот и учења велике религиозне фигуре Тсонг-кха-пе (1357-1419), позната као дГе-лугс-па (досл. "Узор врлине"), а њена популарност и утицај расли су невероватном брзином.

Монголску (Јиан) кинеску династију наследила је национална династија Минг, али су тибетанске ламе успоставили везе са одређеним монголским клановима. Ламе поглавари реда дГе-лугс-па су се повезали с једним од њих, добивши титулу Та-ле, коју западњаци пишу као далај. Захваљујући монголском поглавару Гу-шри Кану, пети Далај-лама је 1642. године савладао своје супарнике и од тог доба на Тибету преовладава ред дГе-лугс-па (прозван "жути шешири"), док су сви остали редови претрпели политички пораз, премда су неки од њих успели да одрже религиозни живот у изворном облику све до данашњих дана.

Монголско и кинеско уплитање на Тибету у време Шестог Далај-ламе исходило је од 1721. године неком врстом кинеског покровитељства над Тибетом, које су верски великодостојници прихватили, пошто су Манчу цареви (до краја своје династије 1911.) остали великодушни покровитељи тибетанског будизма. 1950-их година је Народна Република Кина окупирала Тибет, а 1959. године је Далај-лама напустио земљу.

Лама

Гендун Друп, први Далај лама.

Израз лама из тибетанског језика значи „учитељ". То је име за свештеника највишег ранга у постојећој хијерархији. Тибетом влада далај-лама као истовремено световни и духовни поглавар земље.

Од 13. века наовамо одређене школе, превасходно Карма-па, почеле су да проналазе своје ламе још у дечјем узрасту, водећи се будистичком теоријом о препорађању. Верује се да се после смрти поглавара, далај-ламе, душа покојника реинкарнира у телу неког мушког детета. За одређивање наследника постоји више метода. Бира се дете које има неко карактеристично обележје или које “препознаје” предмете преминулог ламе. Изабрано дете се потом одводи у Лхасу, где га до одрасле доби поучавају остали високи ламе. Овај систем усвојила је школа Жутих шешира крајем 15. века по питању сопственог великог ламе, па је тако отпочело наслеђивање Далај-ламе (Далај је монголска реч која значи "океан"). Ово схватање се проширило и на многе друге школе, па је до 20. века на Тибету број лама који су откривени као реинкарнације у детињству премашио две стотине.

Друге школе које се нису определиле за овај систем, наставиле су да бирају своје старешине према њиховим личним заслугама. У случају реда Са-скја наслеђивање се одвијало преношењем звања, обично са стрица на нећака.

Школе

Старије школе тибетанског будизма потичу од славне осамдесет четворице чаробњака (махасидха), чија су многа дела сачувана у тантричком одељку тибетанског канона.

Школа Жутих шешира (дГе-лугс-па) се често схвата као реформистички покрет, пошто су њен оснивач и његов наследник устрајавали на строжој монашкој дисциплини и проучавању списа, окрећући се тиме од слободнијих начина живота који су били допуштени следбеницима тантричке јоге.

Литература

• Conze, Edward (1993). A Short History of Buddhism. Oneworld. ISBN 1851680667.
• Ringu Tulku. The Ri-Me Philosophy of Jamgon Kongtrul the Great: A Study of the Buddhist Lineages of Tibet. Shambhala. ISBN 1-59030-286-9.
• L A. Waddell, The Buddhism of Tibet" (1958);
• Yeshe, Lama Thubten (2001). "The Essence of Tibetan Buddhism". Lama Yeshe Wisdom Archive. ISBN 1-891868-08-X

Види још

• Тантрички будизам
• Тибетански канон
• Далај лама

Спољашње везе

• (језик: хрватски) Tibetski budizam
• (језик: енглески) The Tibetan Buddhist Resource Center
• (језик: енглески) Tibetan Buddhism: History and the Four Traditions
• (језик: енглески) Lotsawa House | Tibetan Buddhist Texts | Translations