Корисник:Dusan R39-16/песак

Kратки преглед историје рударства

Рударство у време Римљана

До 1903.године када је Србија кренула у нови живот, врло се је мало радило на пољу рударства, и ако у њеној историји има много доказа од доласка Римљана са њиховима "procuratores metalloru" и "comes metalliorum prollirico" који су одмах приступили експлоатацији мајдана злата,сребра и гвожђа.

Рударство у време Немањића

Немањићи у 13.веку обнавлјају рударску индустрију, и она постаје једно од глевних богатства државе, али за кратко време, јер услед нових сукоба са Турцима опет била прекинута рударска делатност.

Рударство у време Турака

Многобројне су била колоније Дубровчана и Млечана које су са ових места слале богате товаре на запад. Турци су растерали ове колоније, али рушевине су биле школе за мештане, који су се мало по мало, на примитиван начин почели користити богадство своје земље задржавајући се својим примитивним средствима на површини и не улазећи дубље.

Почетак 19.века

Имамо најважније историјске доказе о врло активној рударској делатности у Србији. Разновсрност руда, њихова моћност, њихова одлична каквоћа и њихова пространост узбудили су ново интересовање. У Србију долази познати немачки геолог Барун Хердер, који се посвећује озбилјнијем испитивању већ искоришћаваник рудних налазишта. Као први почетак у овом новом периоду, оснива се Мајданпек 1847.године. На овим рудницима Србија је уложила велики капитале, па је рудник тако лепо напредовао, да се може рећи да је између 1850 и 1860 године био један од најбоље организованих рудника у источној Eвропи. Већ после првих напора, држава је увидела да она не може у овом руднику да постигне успех какав би имала радом једног приватног предузећа, пак је препустила екплоатацију Mајдампејка једној страној групи која се није дуго задржала. 1902 године овај објекат од 16 хиљада хектара уступпљен је једном анонимном белгијском друштву, које је приступило послу са много активности. Одмах су на руднику подигнуте пећи Water Jacket, помоћу којих су пржене гомиле бакарне руде, а у водењачама топљене, да би се добивао бакарни камен. Сам ваздушном железницом на ужету везан је рудник у дужини од 17 километара са Доњем Милановцу на Дунаву, како би се лакше превозио пирит, који саджи у себи малену количину бакра.

Литература

Јаша Гргашевић: Рударство у Србији