Кирил Александријски

Свети Кирил Александријски

Кирил Александријски (око 376 — 444.) је био архиепископ Александрије од 412. до 444.

Пореклом је био племић и близак сродник Теофила Александријског, патријарха александријског, после чије смрти је изабран за патријарха. Водио је три борбе за време живота: са јеретицима Новацијанима, са јеретиком Несторијем и са Јеврејима у Александрији.

Христологија

На епископску столицу је дошао када је град био на врхунцу снаге и утицаја у Римском царству. Био је водећи протагониста Христолошких контроверзи касног 4. и 5. века.

Његову христолошку формулу: „Једна Оваплоћена природа Бога Логоса“, којом је желео да објасни јединство ипостаси Христове, прихватили су монофизити, али на Халкидонском Сабору (451) није прихваћена као потпуно Православна. То не значи да Христологија Светог Кирила скреће од Православне Традиције начелно, јер у његовој концепцији појам природа (φυσις) сасвим одговара појму ипостаси (persona), лица, а тај појам је доцније нашао своје место у Христологији. Кирилова формула не подразумева Евтихијево Монофизитство. А Пети Васељенски Сабор 553. године осуђује списе Теодорита Кирског у којима напада Кирилове Анатематизме. Исто тако, цар Зенон, у Енотикону (482), проглашава Анатематизме као правило Православног учења.

Трећи васељенски сабор

Био је централна фигура Трећег васељенског сабора одржаног у Ефесу 431. године која је довела до уклањања Несторија као васељенског патријарха.

Несторије је одбио да придода девици Марији име „Богородица“. Године 430. Кирило председава Сабором у Александрији на којем саставља своје чувено Треће Писмо Несторију које су оци Ефеског Сабора наредне године одобрили као текст са догматским значајем. У том писму се од Несторија тражи да анатемише своја учења која је Кирило изложио ставку по ставку и оповргао у виду Дванаест Поглавља или Анатема приложених на крају писма. Кирило опомиње Несторија да Христа не треба поимати као надахнутог човека попут пророка на коме обитава Божија благодат, него као самог Бога Логоса у свом сопственом телу. Две природе, људска и божанска, су се у Христовој личности сјединиле "ипостасно" тј. истински због чега је један и исти и Бог и човек. Несторијанци су Кирила због оваквог говора оптуживали да две природе помућује и да се тиме имплицира страдалност Бога или пак испаравање људске природе, али Кирило је ова становишта одлучно одбацио. Тело и Божанство у Христу нису помућени у некакву природу треће врсте која није ни сасвим људска ни сасвим божанска, него су сједињени у једној егзистенцији као што душа и тело образују природу појединачног човека. Ипостасно сједињење које Кирило још назива и "природним" јесте, дакле аутентично и истинито. Он види аналогију не само између жртве на крсту и Евхаристије, кроз коју постајемо причасници Тела и крви Христове, него и између христологије и сотириологије, будући да смрт на крсту има спасоносни смисао једино ако је она смрт Оваплоћеног Сина Божијег.

Кирил се убројава међу Црквене оце и Црквене учитеље, премда га је Теодосије II, римски цар, осуђвао да се понаша као „поносни фараон“. Несторијански епископи, који су у Ефесу 431. године одржали Сабор паралелан са Кириловим Сабором, називали су га јеретиком описавши га као „чудовиште, рођен и школован за рушење цркве“.

Борбе

Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по презвитеру Новацијану, њиховом вођи. У хришћанској традицији помиње се да су се они гордили својом врлином, ишли обучени у бело одело, забрањивали су други брак и сматрали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, ма колико се они кајали. Кирил их је победио и истерао из Александрије заједно са њиховим епископом.

Другу борбу са Јеврејима је имао јер су они убијали хришћане. После дуге и тешке борбе Кирил је успео да наговори цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу. Том Сабору председавао је сам Кирил, заступајући у исто време и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије је осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, где је и умро. После завршетка размирица Кирил је живео мирно управљајући Црквом. Кирил је преминуо 444. године. Претпоставља се да је саставио молитву „Богородице Дјево радујсја“.

Слава

Кирил је контроверзан због свог учешћа у прогоњењу Новацијанаца и Јевреја из Александрије и због убиста хеленске филозофкиње Хипатије. Историчари се не слажу око његовог учешћа у овим догађајима. Римокатоличка црква не прославља светог Кирила у Тридентском календару. Додат је међу прославе 1882. да се слави 9. фебруара, али ревизијом 1969. померен је на 27. јун, када се сматра да је умро као што се слави у Коптској цркви. Исти дан је изабран и у Лутеранском календару.

Православне цркве слави га 9. јуна по црквеном, а 22. јуна по грегоријанском календару.

Литература

• Лурје, Вадим (2010). Историја византијске философије: Формативни период. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић. 
• Пападопулос, Стилијан (2000). „Богословље Светог Кирила Александријског и дохалкидонци” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 44 (1-2): 74—82. 

Спољашње везе

• Охридски пролог за 9. јун (22. јун) (језик: српски)