Војислављевићи

Војислављевићи
Држава	Рашка Дукља
Владарска титула	краљ кнез жупан
Оснивач	Стефан Војислав
Посљедњи владар	Михаило Војислављевић
Владавина	1018—1186.
Националност	српска
Вјера	православна

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1018. до 1186. године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Краљ Михајло - црква Светог Михајла у Стону

Порекло имена

Војислављевићи носе име по Травунском племићу по имену Стефан Војислав, који је био синовац владара Дукље Светог Јована Владимира. Он је такође био и унук Љутимира, последњег кнеза Рашке.

Када је поново Византија окупирала Рашку, кнез Војислав и његов син Михаило, рођен након 1042. који је постао Велики жупан Зете 1050/1055, обновили су кнежевину и задржали независност од Византије. Након Михаила постављен је његов син Петрислав за великог кнеза Дукље.

Икона краља Михајла са круном се и даље чува у Цркви Светог Михајла у Стону, на полуострву Пељешац.

Наследио га је његов син Константин Бодин, који је владао од 1080. до 1101.

Вукан и Марко, нови кнезови Рашке су вероватно били синови поменутог Петрислава. Вукан (1083—1115) је био Велики жупан док није Марку предао управљање Дукљом. Византијски цар Алексије I Комнин касније је приморао Вукана да призна врховну власт Византије 1094. године.

Након Бодинове смрти 1101. године непрестане борбе за власт између његових наследника ослабиле су државу. Бодин је претходно прогнанао Доброслава, његовог млађег брата, заједно са својим рођаком Кочапаром. 1101. године они су се вратили и наставили борбе за власт у Дукљи.

Године 1114. Ђорђе, син Константина Бодина, преузео је власт у Дукљи. Следеће године Вукана замењује синовац Урош I Вукановић (око 1115—1131) у Рашкој. Ђорђева владавина је трајала до 1118. године.

Један од синова Уроша I био је Завида, кнез Захумља. Његова четири сина ће на крају довести до тога да власт над Рашком преузме династија Немањићии.

Владари

Дукља

• Кнез Стефан Војислав (1018/9 — око 1043)
• Кнегиња Неда (око 1043 — око 1046)
• Кнез Гојислав (око 1043 — око 1046)
• Краљ Михаило Војислављевић (око 1046—1081)
• Краљ Константин Бодин (1081—1099)
• Краљ Михаило II Војислављевић (1099—1102)
• Краљ Доброслав II (1099—1102, 1102)
• Краљ Кочапар (1102—1103)
• Краљ Владимир Војислављевић (1103—1114)
• Краљ Ђорђе Бодиновић (1114—1118, 1125—1131)
• Кнез Грубеша (1118—1125)
• Краљ Градихна (1131—1148)
• Кнез Радослав Градишнић (1146—1148, 1162)
• Жупан Деса (1148—1163)
• Кнез Михаило III Војислављевић (1162—1186)
• Кнегиња Десислава (1186—1189)

Рашка

• Жупан Петрислав (око 1050—1083)
• Велики жупан Вукан (1083—1115)
• Жупан Марко (1083—1115)
• Велики жупан Урош I Вукановић (око 1115/1120—1131)
• Велики жупан Урош II Примислав (око 1140—1161)
• Жупан Деса (1161—1165)

Босна

• Кнез Стефан (око 1082 - око 1100)

Извори и литература

Извори

• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга. 
• Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт. 
• Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1971). Византијски извори за историју народа Југославије. 4. Београд: Византолошки институт. 
• Thurn, Hans, ур. (1973). Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum. Berlin-New York: De Gruyter. 
• Flusin, Bernard; Cheynet, Jean-Claude, ур. (2003). John Scylitzès: Empereurs de Constantinople. Paris: Lethielleux. 
• Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија. 
• Wortley, John, ур. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. New York: Cambridge University Press. 

Литература

• Благојевић, Милош (2011). „Немањићи и државност Дукље-Зете-Црне Горе” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 83: 7—24. 
• Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Божић, Иван (1950). „О положају Зете у држави Немањића”. Историски гласник. 3 (1-2): 97—122. 
• Бубало, Ђорђе (2011). „Титуле Вукана Немањића и традиција Дукљанског краљевства”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 79—93. 
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум. 
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2005). „Два питања из времена владавине краља Бодина”. Зборник радова Византолошког института. 42: 45—59. 
• Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Живковић, Тибор (2006). „Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века”. Зборник радова Византолошког института. 43: 451—466. 
• Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History. 
• Калић, Јованка (1981). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211. 
• Ковачевић, Јован (1955). „Традиција о Дукљанском краљевству код Немањића”. Историски часопис. 5: 291—294. 
• Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека”. Историја Црне Горе (PDF). 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444. 
• Коматина, Предраг (2011). „Византијска титула Константина Бодина”. Зборник радова Византолошког института. 48: 61—76. 
• Коматина, Предраг (2012). „Србија и Дукља у делу Јована Скилице”. Зборник радова Византолошког института. 49: 159—186. 
• Коматина, Предраг (2014). „Идентитет Дукљана према De administrando imperio”. Зборник радова Византолошког института. 51: 33—46. 
• Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића”. Историја Црне Горе (PDF). књ. 2, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93. 
• Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.