Манастир Ораховица — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Враћене измене 89.164.122.250 (разговор) на последњу измену корисника Жељко Тодоровић
ознака: враћање
Нема описа измене
Ред 5: Ред 5:
| опис_слике = Манастир Ораховица
| опис_слике = Манастир Ораховица
| држава = {{застава|Хрватска}}
| држава = {{застава|Хрватска}}
| година оснивања = [[15. век]]
| година оснивања = [[15. вијек]]
| ктитор =
| ктитор =
| локација = [[Дузлук]]
| локација = [[Дузлук]]
Ред 14: Ред 14:
| longd = 17 | longm = 52 | longs = 40.7 | longEW = E
| longd = 17 | longm = 52 | longs = 40.7 | longEW = E
}}
}}
'''Манастир Ораховица''' је српски [[Православље|православни]] [[манастир]] на простору [[Епархија славонска|Славонске епархије]] [[Српска православна црква|Српске православне цркве]], у подножју планине [[Крндија|Крндије]]. У историјским изворима помиње се још и под називом '''Ремета''' и '''Дузлук'''.<ref name=autogenerated1>[http://www.skdprosvjeta.com/page.php?id=27 Skd Prosvjeta], Приступљено 12. 4. 2013.</ref>
'''Манастир Ораховица''' је српски [[Православље|православни]] [[манастир]] на простору [[Епархија славонска|Славонске епархије]] [[Српска православна црква|Српске православне цркве]], у подножју планине [[Крндија|Крндије]]. У изворима помиње се још и под називом '''Ремета''' и '''Дузлук'''.<ref name=autogenerated1>[http://www.skdprosvjeta.com/page.php?id=27 Skd Prosvjeta], Приступљено 12. 4. 2013.</ref>


== Прошлост ==
== Прошлост ==
Први помени манастира под називом [[Ремета]] (што значи - пустиња монашка) потичу из краја [[15. век]]а. Наводно је тај српски манастир из 11. века, а чинило га је неколико конака.<ref name=automatski_generisano1>"Време", Београд 1938. године</ref> Потоње име је добио по истоименом оближњем селу осам километара удаљеном, а које је никло тек након градње "цркве са кубетом". Налазио се далеко у шуми, у једној ували усред Папука. Саборни [[храм]] манастира посвећен је [[Свети Никола|Светом Николи]], који је подигнут на мјесту старије [[Црква брвнара|цркве брвнаре]], у 15. веку. У прошлости манастир је био значајан преписивачки центар.<ref>[http://www.atlantaserbs.com/learnmore/monasteries_and_towns/Slavonija-manastiri.htm Manastiri u Slavoniji], Приступљено 12. 4. 2013.</ref>
Први помени манастира под називом [[Ремета]] (што значи - пустиња монашка) потичу из краја [[15. вијек]]а. Наводно је тај српски манастир из 11. вијека, а чинило га је неколико конака.<ref name=automatski_generisano1>"Време", Београд 1938. године</ref> Потоње име је добио по истоименом оближњем селу осам километара удаљеном, а које је никло тек након градње "цркве са кубетом". Налазио се далеко у шуми, у једној ували усред Папука. Саборни [[храм]] манастира посвећен је [[Свети Никола|Светом Николи]], који је подигнут на мјесту старије [[Црква брвнара|цркве брвнаре]], у 15. вијеку. У прошлости манастир је био значајан преписивачки центар.<ref>[http://www.atlantaserbs.com/learnmore/monasteries_and_towns/Slavonija-manastiri.htm Manastiri u Slavoniji], Приступљено 12. 4. 2013.</ref>


У вријеме обновљења [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]], [[1557]]. године, за патријарха Макарија Соколовића, у манастиру Ораховици је сједиште Пожешке митрополије, првог српског православног владичанства на подручју Славоније.
У вријеме обновљења [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]], [[1557]]. године, за патријарха Макарија Соколовића, у манастиру Ораховици је сједиште Пожешког владичанства, првог српског православног владичанства на подручју Славоније.
При повлачењу крајем [[17. век|17. вијека]] Турци су запалиле манастир Ораховицу и околна српска села, а калуђере и српски народ убијали и прогонили. Недуго послије тога на рушевине светониколајевског манастира долазе [[калуђер]]и из [[Манастир Липље|манастира Липље]] и [[Манастир Ступље|Ступље]] из [[Босна|Босне]] који га обнављају. Послије повлачења турских хорди нову опасност по српски православни живаљ у Славонији чини [[Католичка црква|Римокатоличка црква]] са својим програмом уније. Пријетила је опасност и манастиру Ораховици, али [[1693]]. године манастир посјећује српски патријарх [[Арсеније Чарнојевић]]. Виђен је 1938. године у манастирској ризници, велики златни крст који је даровао манастиру Патријарх током тог боравка.<ref name=automatski_generisano1 />
При повлачењу крајем [[17. век|17. вијека]] Турци су запалиле манастир Ораховицу и околна српска села, а калуђере и српски народ убијали и прогонили. Недуго послије тога на рушевине светониколајевског манастира долазе [[калуђер]]и из [[Манастир Липље|манастира Липље]] и [[Манастир Ступље|Ступље]] из [[Босна|Босне]] који га обнављају. Послије повлачења турских хорди нову опасност по српски православни живаљ у Славонији чини [[Католичка црква|Римокатоличка црква]] са својим програмом уније. Пријетила је опасност и манастиру Ораховици, али [[1693]]. године манастир посјећује српски патријарх [[Арсеније Чарнојевић]]. Виђен је 1938. године у манастирској књигохранилници, велики златни крст који је даровао манастиру Патријарх током тог боравка.<ref name=automatski_generisano1 />


У манастиру је остала као драгоценост, митра почившег епископа Василија Рајића, који је умро 1714. године. Аустријски цар Карло VI је 1726. године "под притиском масе верника" признао манастиру законска права, давањем повеље. Католичка црква и њен заштитник држава су покушавали да поунијате православно становништво у том крају. Давајући српским народним вођама грофовске титуле и огромне поседе, радили су преко њих. Али грофови Срби, породице Јанковић, Пејачевић, Артуковић, Михаљевић прешли су у католичку веру, али и остали идејом уз српски род још стотине године. Тако су два члана грофовске породице Михаљевић, чији су очеви постали католици, ипак били сахрањени у поду манастирске цркве.
У манастиру је остала као драгоцјеност, митра почившег владике Василија Рајића, који је умро 1714. године. Аустријски цар Карло VI је 1726. године "под притиском масе вјерника" признао манастиру законска права, давањем повеље. Католичка црква и њен заштитник држава су покушавали да поунијате православно становништво у том крају. Давајући српским народним вођама грофовске титуле и огромне посједе, радили су преко њих. Али грофови Срби, породице Јанковић, Пејачевић, Артуковић, Михаљевић прешли су у католичку вјеру, али и остали мишљем уз српски род још стотине године. Тако су два члана грофовске породице Михаљевић, чији су очеви постали католици, ипак били сахрањени у поду манастирске цркве.


Године 1758, манастир Ораховица је обновљен. У времену од [[1775]]. до [[1777]]. године, са јужне стране подигнут је нови [[Конак (манастир)|конак]]. Манастир је оштећен [[1804]]. године, приликом [[земљотрес]]а, а обновљен је тек [[1835]]. године у вријеме игумана Александра Личинића. Између два рата, [[1938]]. године, манастир је генерално обновљен.
Године 1758, манастир Ораховица је обновљен. У времену од [[1775]]. до [[1777]]. године, са јужне стране подигнут је нови [[Конак (манастир)|конак]]. Манастир је оштећен [[1804]]. године, приликом [[земљотрес]]а, а обновљен је тек [[1835]]. године у вријеме игумана Александра Личинића. Између два рата, [[1938]]. године, манастир је генерално обновљен.
У [[Други светски рат|Другом свјетском рату]] манастирско братство због опасности и притиска напушта своје обитавалиште. Теофан Драгутиновић, манастирски настојатељ, прије одласка сакрива највредније драгоцјености манастирске ризнице. У току љета [[1941]]. године група музеалаца из [[Загреб]]а проналази их и односи у Загреб гдје су биле све до [[1983]]. године, када су враћене Епархији славонској. Током рата у манастирским конацима смјењују се [[усташе]] и [[домобрани]]. [[Партизани]] су [[1943]]. године запалили конаке манастира Ораховице.
У [[Други светски рат|Другом свјетском рату]] манастирско братство због опасности и притиска напушта своје обитавалиште. Теофан Драгутиновић, манастирски настојатељ, прије одласка сакрива највредније драгоцјености манастирске ризнице. У току љета [[1941]]. године група музеалаца из [[Загреб]]а проналази их и односи у Загреб гдје су биле све до [[1983]]. године, када су враћене владичанству славонском. Током рата у манастирским конацима смјењују се [[усташе]] и [[домобрани]]. [[Партизани]] су [[1943]]. године запалили конаке манастира Ораховице.


Виктор Новак у Магнум Кримену пише да је [[Алојзије Степинац|Степинац]] од [[Анте Павелић|Павелића]] тражио овај манастир, јер је по њему он некада био католички. Наравно, ради се о језуитској мегаломанији, јер не постоје подаци о томе да је ова света обитељ икада била католички [[самостан]].
Виктор Новак у Магнум Кримену пише да је [[Алојзије Степинац|Степинац]] од [[Анте Павелић|Павелића]] тражио овај манастир, јер је по њему он некада био католички. Наравно, ради се о језуитској мегаломанији, јер не постоје подаци о томе да је ова света обитељ икада била католички [[самостан]].
Ред 34: Ред 34:
У послијератним данима манастир је био у јадном стању све док није дошао за настојатеља Милутин Амиџић, који је у тешким поратним данима без државне помоћи враћа живот овој славонској светињи.
У послијератним данима манастир је био у јадном стању све док није дошао за настојатеља Милутин Амиџић, који је у тешким поратним данима без државне помоћи враћа живот овој славонској светињи.


У вријеме Другог светског рата манастир је опустошен. Током [[Рат у Хрватској|ратова на територији бивше СФРЈ]] поново је страдао [[1991]]. године када су га напустила посљедња два монаха. Манастир је од тада без монаштва.<ref name=autogenerated1 />
У вријеме Другог свјетског рата манастир је опустошен. Током [[Рат у Хрватској|ратова на територији бивше СФРЈ]] поново је страдао [[1991]]. године када су га напустила посљедња два монаха. Манастир је од тада без монаштва.<ref name=autogenerated1 />


Два велика сабора одржавају се сваке године у манастиру Ораховици, на дан Преноса моштију светитеља Николаја (22. маја), и на Преображење (19. августа). У манастиру се и данас чувају мошти свете Анастасије.
Два велика сабора одржавају се сваке године у манастиру Ораховици, на дан Преноса моштију светитеља Николаја (22. маја), и на Преображење (19. августа). У манастиру се и данас чувају мошти свете Анастасије.


== Манастир Ораховица као логор за Србе ==
== Светиња као логор за Србе ==


И у другим местима Србе су затварали у цркве и у њима злостављали, неке православне цркве биле су за извесно време претворене у усташке логоре, као што је био случај са манастиром Ораховица у Славонији.<ref name="automatski generisano1">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. p. 170-171</ref>
И у другим мјестима Србе су затварали у богомоље и у њима злостављали, неке православне богомоље биле су за извјесно вријеме претворене у усташке логоре, као што је био случај са Ораховицом у Славонији.<ref name="automatski generisano1">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. p. 170-171</ref>


У цркви манастира Ораховица у Славонији било је затворено више Срба из околних села.<ref name="automatski generisano1" />
У богомољи манастира Ораховица у Славонији било је затворено више Срба из околних села.<ref name="automatski generisano1" />


== Види још ==
== Види још ==
* [[Списак манастира Српске православне цркве]]
* [[Списак манастира Српске православне цркве]]


== Референце ==
== Извори ==
{{Портал|Православље}}
{{Портал|Православље}}
{{reflist}}
{{reflist}}


== Спољашње везе ==
== Литература ==
* [http://www.skdprosvjeta.com/page.php?id=27]
* [http://www.skdprosvjeta.com/page.php?id=27]
* [https://www.zapadnisrbi.com/pravoslavlje/manastiri-i-crkve/147-manastir-orahovica]


== Књижевни помен ==
== Литература ==
* Владимир Красић, Опис манастира Ораховице, Нови Сад 1885.
* Владимир Красић, Опис манастира Ораховице, Нови Сад 1885.
* Радослав Грујић, "Старине манастира Ораховице у Славонији", Старинар, III / 14, Београд 1939, 7-62.
* Радослав Грујић, "Старине манастира Ораховице у Славонији", Старинар, III / 14, Београд 1939, 7-62.
Ред 62: Ред 63:


{{Манастири Епархије пакрачко-славонске}}
{{Манастири Епархије пакрачко-славонске}}

[[Категорија:Манастири Епархије пакрачко-славонске|Ораховица]]
[[Категорија:Манастири Епархије пакрачко-славонске|Ораховица]]
[[Категорија:Српски православни манастири у Хрватској|Ораховица]]
[[Категорија:Српски православни манастири у Хрватској|Ораховица]]

Верзија на датум 11. јул 2019. у 11:39

За истоимени манастир из средњег вијека, погледајте чланак Ораховица.
Манастир Ораховица
Манастир Ораховица
Основни подаци
ЈурисдикцијаСрпска православна црква
ЕпархијаЕпархија славонска
Оснивање15. вијек
Локација
МестоДузлук
Држава Хрватска
Координате45° 29′ 16.3″ N 17° 52′ 40.7″ E / 45.487861° С; 17.877972° И / 45.487861; 17.877972
Манастир Ораховица на карти Хрватске
Манастир Ораховица
Манастир Ораховица
Манастир Ораховица на карти Хрватске

Манастир Ораховица је српски православни манастир на простору Славонске епархије Српске православне цркве, у подножју планине Крндије. У изворима помиње се још и под називом Ремета и Дузлук.[1]

Прошлост

Први помени манастира под називом Ремета (што значи - пустиња монашка) потичу из краја 15. вијека. Наводно је тај српски манастир из 11. вијека, а чинило га је неколико конака.[2] Потоње име је добио по истоименом оближњем селу осам километара удаљеном, а које је никло тек након градње "цркве са кубетом". Налазио се далеко у шуми, у једној ували усред Папука. Саборни храм манастира посвећен је Светом Николи, који је подигнут на мјесту старије цркве брвнаре, у 15. вијеку. У прошлости манастир је био значајан преписивачки центар.[3]

У вријеме обновљења Пећке патријаршије, 1557. године, за патријарха Макарија Соколовића, у манастиру Ораховици је сједиште Пожешког владичанства, првог српског православног владичанства на подручју Славоније.

При повлачењу крајем 17. вијека Турци су запалиле манастир Ораховицу и околна српска села, а калуђере и српски народ убијали и прогонили. Недуго послије тога на рушевине светониколајевског манастира долазе калуђери из манастира Липље и Ступље из Босне који га обнављају. Послије повлачења турских хорди нову опасност по српски православни живаљ у Славонији чини Римокатоличка црква са својим програмом уније. Пријетила је опасност и манастиру Ораховици, али 1693. године манастир посјећује српски патријарх Арсеније Чарнојевић. Виђен је 1938. године у манастирској књигохранилници, велики златни крст који је даровао манастиру Патријарх током тог боравка.[2]

У манастиру је остала као драгоцјеност, митра почившег владике Василија Рајића, који је умро 1714. године. Аустријски цар Карло VI је 1726. године "под притиском масе вјерника" признао манастиру законска права, давањем повеље. Католичка црква и њен заштитник држава су покушавали да поунијате православно становништво у том крају. Давајући српским народним вођама грофовске титуле и огромне посједе, радили су преко њих. Али грофови Срби, породице Јанковић, Пејачевић, Артуковић, Михаљевић прешли су у католичку вјеру, али и остали мишљем уз српски род још стотине године. Тако су два члана грофовске породице Михаљевић, чији су очеви постали католици, ипак били сахрањени у поду манастирске цркве.

Године 1758, манастир Ораховица је обновљен. У времену од 1775. до 1777. године, са јужне стране подигнут је нови конак. Манастир је оштећен 1804. године, приликом земљотреса, а обновљен је тек 1835. године у вријеме игумана Александра Личинића. Између два рата, 1938. године, манастир је генерално обновљен.

У Другом свјетском рату манастирско братство због опасности и притиска напушта своје обитавалиште. Теофан Драгутиновић, манастирски настојатељ, прије одласка сакрива највредније драгоцјености манастирске ризнице. У току љета 1941. године група музеалаца из Загреба проналази их и односи у Загреб гдје су биле све до 1983. године, када су враћене владичанству славонском. Током рата у манастирским конацима смјењују се усташе и домобрани. Партизани су 1943. године запалили конаке манастира Ораховице.

Виктор Новак у Магнум Кримену пише да је Степинац од Павелића тражио овај манастир, јер је по њему он некада био католички. Наравно, ради се о језуитској мегаломанији, јер не постоје подаци о томе да је ова света обитељ икада била католички самостан.

Садашњост

У послијератним данима манастир је био у јадном стању све док није дошао за настојатеља Милутин Амиџић, који је у тешким поратним данима без државне помоћи враћа живот овој славонској светињи.

У вријеме Другог свјетског рата манастир је опустошен. Током ратова на територији бивше СФРЈ поново је страдао 1991. године када су га напустила посљедња два монаха. Манастир је од тада без монаштва.[1]

Два велика сабора одржавају се сваке године у манастиру Ораховици, на дан Преноса моштију светитеља Николаја (22. маја), и на Преображење (19. августа). У манастиру се и данас чувају мошти свете Анастасије.

Светиња као логор за Србе

И у другим мјестима Србе су затварали у богомоље и у њима злостављали, неке православне богомоље биле су за извјесно вријеме претворене у усташке логоре, као што је био случај са Ораховицом у Славонији.[4]

У богомољи манастира Ораховица у Славонији било је затворено више Срба из околних села.[4]

Види још

Извори

  1. ^ а б Skd Prosvjeta, Приступљено 12. 4. 2013.
  2. ^ а б "Време", Београд 1938. године
  3. ^ Manastiri u Slavoniji, Приступљено 12. 4. 2013.
  4. ^ а б Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. p. 170-171

Спољашње везе

Књижевни помен

Шаблон:Манастири Епархије пакрачко-славонске

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Ораховица&oldid=22016111”