Јован Шевић

Јован Шевић
Граничар у Поморишкој крајини; 18. век
Лични подаци
Место рођења	, Хабзбуршка монархија
Датум смрти	око 1764.
Место смрти	Славеносрбија, Руска Империја
Војна каријера
Служба	1753-1764
Војска	Хабзбуршка монархија до 1750. Руско царство (1753-1764)
Род	коњица
Чин	потпуковник генерал-пуковник
Јединица	Српски Хусарски пук
Учешће у ратовима	Седмогодишњи рат

Јован Шевић (рус. Шевич, Иван Георгиевич) (умро око 1764.) је био српски официр који је половином 18. века предводио сеобу Срба у Русију. Колонисти који су дошли са Шевићем населили су се у области која ће по Шевићевом предлогу бити названа Славеносрбија. У служби Аустрије стигао до чина потпуковника у Војној крајини, вршио дужност заповедника Поморишке границе. Незадовољан третманом у Аустрији, 1750. напустио војску, добио одобрење и иселио у Украјину око 1.800 Срба, бивших граничара, и неколико млађих официра (укључујући и младог Симеона Пишчевића). Населио је област од Бахмута до Луганска, названу Славјано-Сербија. Од Срба досењеника формирао је под својим именом хусарски пук, а 1753. добио је чин генерал-мајора руске војске.

Његов унук, такође Иван Шевић, као генерал-потпуковник учествовао је у свим ратовима Русије крајем 18. и почетком 19. века. Нарочито се истакао као командант гардијских хусара у бици код Лајпцига 1813. против Француза. Од тада му се губи сваки траг.

Породица

Грб Шевића

Рођен је у српској племићкој породици која је у првој половини 16. века емигрирала из окупиране Србије на територије српских деспота у Мађарској. У неким књигама се помиње као Иван или Живан. Шевићев деда звао се Радослав, а отац Георгије, познатији као Ђурка Шевић, који је био оберкапетан у Српској милицији на Поморишкој војној граници (код Арада). Ђурка је наследио Јована Текелију у првој половини 18. века. Његов син је у то време био оберкапетан Чанада. Крајем 18. и почетком 19. века многи Шевићеви потомци постали су успешни официри у руској армији. Шевићев син Петар био је поручник у Моришкој бригади пре миграције у Русију. Тамо је стигао до чина потпуковника. Други Шевићев син, Иван, био је пуковник, а син Георгије је био генерал. Георгијев син Иван постао је и руски генерал. Награђен је 1812. године за заслуге у Бородинској бици током Наполеонове инвазије на Русију. Шевићева ћерка била је удата за Стевана Петровића који се из Подгорице преселио у Славеносрбију.

Каријера

Јован Шевић се супротстављао развојачењу Поморишке војне крајине. Када је постало јасно да ће Поморишка и Потиска крајина бити распуштене, одлучио је да емигрира у Русију. Био један од првих високих официра који је новембра 1750. године напустио Хабзбуршку монархију и прешао у Русију, чиме је покренут талас миграција. Затражио је од аустријских власти пасош за прелазак границе. Власти су га ухапсиле, али су на крају изгубили случај због недостатка доказа. Дана 19. октобра 1751. године издат му је пасош, али није отпутовао у Русију одмах након што га је примио. Постепено је продао сву своју имовину и тајно убеђивао друге официре да му се придруже. Како би спречила миграције, Марија Терезија је 19. јуна 1752. године издала посебну уредбу (немачки: Pönal-Patent). Одређене су казне за оне који врбују Србе да емигрирају у Русију. Јелисавета је Шевићу даровала чин генерала са правом да именује себи потчињене официре који би му се придружили у емиграцији. Септембра 1752. године, годину дана након што је добио пасош, Шевић је одвео групу миграната у Руско царство.

Нова Србија и Славеносрбија у данашњој Украјини.

Шевић је био начелу групе од 3000 Срба који су се населили у долини реке Северски Доњец. Група коју је Шевић предводио била је друга група српских емиграната у Русију. Прву је предводио Јован Хорват и она се населила на просторе који су једно време називани Новом Србијом. Друга група, на челу са Шевићем, успоставила је територију која је названа Славеносрбијом. Име је предложио Шевић. Мигранти су стигли у Кијев децембра 1752. године. Одбили су да се населе у "Новој Србији". Шевић је у пратњи Рајка Прерадовића, команданта славонског Хусарског пука, поднео захтев у Москви Сенату да им додели другу територију за насељавање. Јелисавета је 17. маја 1753. године потписала одлуку да се мигрантима из Поморишја под Шевићем и Прерадовићем дозволи да населе територију између Бахмута и Луганска. Поред Срба, са Шевићем су дошли и Бугари, Аромуни, Власи и Грци. Хорват је покушао да их убеди да се населе у Новој Србији, али његови покушаји нису успели.

Шевић и његови људи били су укључени у српски Хусарски пук. Команда Шевићевог пука била је у месту Луган, на истоименој реци. Борили су се у војсци Руског царства у ратном периоду, а у периоду мира обрађивали су земљу. Учествовали су у Седмогодишњем рату под командом Стјепана Фјодоровича Апраксина. Славеносрбија је укинута 1764. године, убрзо након Шевићеве смрти. Милош Црњански је описао миграцију у Русију 1752. године у роману Сеобе. Територија некадашње Славеносрбије данас је у саставу украјинске Луганске и Доњечке области. Александар Пишчевић у својим мемоарима детељно описује та насељавања и разлоге сукоба Хорвата и Шевића, око првенства.

Види још

• Симеон Пишчевић
• Славјаносербија

Извори

• Kostić, Mita; Lalić, Sredoje; Gavrilović, Slavko . Nova Srbija i Slavenosrbija. Srpsko-ukrajinsko društvo. 2001. ISBN 978-86-902499-1-6.
• Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (том 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 496.