Илија Округић Сремац — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
мНема описа измене
Ред 17: Ред 17:
| држава_смрти = [[Аустроугарска]]
| држава_смрти = [[Аустроугарска]]
}}
}}
'''Илија Округић Сремац''' ([[Сремски Карловци]], [[30. април]]/[[12. мај]] [[1827]] — [[Петроварадин]], [[18. мај|18]]/[[30. мај]] [[1897]]) је био [[Срби католици|католички свештеник]] и књижевник, пореклом из [[Срем]]а.
'''Илија Округић Сремац''' ([[Сремски Карловци]], [[30. април]]/[[12. мај]] [[1827]] — [[Петроварадин]], [[18. мај|18]]/[[30. мај]] [[1897]]) је био Србин [[Срби католици|католички свештеник]]<ref>Тодор Стефановић Вилоски: "Светли и тамни дани", Београд 1985., стр. 57</ref> и књижевник, пореклом из [[Срем]]а.


== Биографија ==
== Биографија ==

Верзија на датум 3. септембар 2019. у 11:55

Илија Округић
Илија Округић Сремац, жупник петроварадински (РОМС).
Датум рођења(1827-05-12)12. мај 1827.
Место рођењаСремски Карловци
 Аустријско царство
Датум смрти30. мај 1897.(1897-05-30) (70 год.)
Место смртиПетроварадин
 Аустроугарска

Илија Округић Сремац (Сремски Карловци, 30. април/12. мај 1827Петроварадин, 18/30. мај 1897) је био Србин католички свештеник[1] и књижевник, пореклом из Срема.

Биографија

Илустрација Илије Округића Сремца са својеручним потписом из Албума заслужних Хрвата 19. стољећа.

Родио се у Сремским Карловцима 30. априла/12. маја 1827. године. Основну школу и гимназију учио је у месту свог рођења. Школски другови у гимназији били су му Бранко Радичевић, Милош Димитријевић (доцније председник Матице српске) и Јулије Радишић. Богословију је изучио у католичком семинару у Ђакову, и у Загребу. Заређен је за свештеника у Ђакову 1850. године. Био је капелан и жупник у различитим местима ђаковачке бискупије. Прву службу служио је у Сремским Карловцима, где је на дуже време остао капелан. Године 1859. постао је парох (жупник) у Сарвашу код Осијека, а после тога у Левањској вароши код Ђакова. Године 1867. дошао је за пароха у Петроварадину, и на том месту остао све до своје смрти. Дана 10/23. августа 1885. године, Краљевом повељом, постављен је за првог опата Св. Димитрија Сремског.

Округић је писао стихове већ у раним годинама (1844), а написао је на стотине пригодница, драма, расправа сонета, од чега је штампано мало тога. Штампао је књиге песама: Сријемска вила (1863), Гласинке-срчанице (1874), Посестринство (1888), Свети Иван Капистран (1893), драме: Саћурица и шубара (1864),[2] Шокица (1884).[3] Поред тога штампао је стихове у Зори далматинској, Даници, Славонцу,[4] Драгољубу, Подунавци, Наше горе листу,[5] Гласоноши, Невену, Вијенцу и др.

Писао је и за Кукуљевићев „Аркив за повесницу југословенску“,[6] у којем је објавио Повјесничке цртице из Сријема и О сријемским старинама.

Уопште, Округић се интересовао за све што тицало његовог краја. Округић је стихотворац старог кова, који је радо писао стихове, без нарочите унутрашње потребе. Постао је популаран с пучком драмом Шокица у којој је изнео мисао о сношљивости између католика и православних. Волели су га због толерантности и Хрвати и Срби. Нештампана драма Грабанцијаш ђак писана је за позориште у Новом Саду, а Варадинка Мара за позориште у Београду.

Искомпоновао неколико мелодија за песме, које је сам спевао.[7] Био је један од утемељитеља „Книнског старинарског друштва“ које је основано 3. јула 1887. (по Драгутину Франићу, путописна књига С ђацима... ,стр. 296.) а касније, 1893. г. добија ново име, „Хрватско старинарско друштво у Книну“. [8]

Преминуо је 18/31. маја у Петроварадину, и сахрањен је код цркве Текије на путу између између Петроварадина и Сремских Карловаца.

Године 1900. у новосадском листу Позориште, бр. 13-20 изашло је Округићево посмрче, које је писац предао свом пријатељу Т. Хаџићу. У овим списима се Округић јавља као искрени српски родољуб, свештеник просвећеног ума и широког срца.

Дела

  • Сремска вила, Осек 1863.
  • Шаћурица и Шубара, Загреб 1874.
  • Грабанцијаши или батине и женидба, Нови Сад 1874.
  • Шокица, Загреб 1884.
  • Уњкава комедија
  • Пишчева кубура
  • Љуба-Дојчин Петра
  • Мара Варадинка
  • Срчанице[9]

Друштво књижевника Војводине је 2010. установило награду за најбољу књигу на хрватском језику у покрајини, која носи име Илије Округића Сремца.[10]

Референце

  1. ^ Тодор Стефановић Вилоски: "Светли и тамни дани", Београд 1985., стр. 57
  2. ^ „Давно је то, како је поп-Илија Округић написао ‘Саћурицу и шубару’, драму из сеоског живота. Та је драма била дуго време једина своје врсте, једина оригинална, и згодно приказани типови и сретно изнесене прилике чине, да та драма има још и данас своје позитивно право на опстанак. ‘Саћурица и шубара’ остаје млада и занимљивам, нама мила и разонодљива, као на пример Мађарима ‘Peleskei notarius’“. Из: Милан Савић, „Л. Мргуд. Под новим слеменом“, Летопис Матице српске, књ. 237, св. 3 (1906), стр. 113. COBISS.SR 154084615
  3. ^ „Илија Округић, писац ‘Саћурице и шубаре’ и ‘Шокице’ хоће поново да штампа оба та добро позната позоришна дјела и то ћирилицом“. Из: „Књижевне и културне биљешке“, Босанска вила, X, бр. 19, 1895, стр. 303.
  4. ^ Овде вреди истаћи Округићеву песму „Св. Велеграду“ у част хиљадугодишњице Свете Браће, у којој се, као пандам Змајевој песми о Прерадовићу, каже да ће Словени наћи свето тело Методијево истом онда „кад сви вјером и слогом се споје“. (Илија Мамузић, „Народни дух Краљевићева ‘Славонца’“, Српски књижевни гласник, књ. LXI, бр. 3, 1. октобар 1940, стр. 186.)
  5. ^ Илија Округић, Сриемац жели издати струк својих пјесамах под насловом‘ Сриемска Вила’ и позивље славно обћинство на предплату. Из: Naše gore list. Zabavno poučni časopis, III, 5. veljača 1863, br. 4, pp. 32.
  6. ^ Đuro Šurmin, Povjest književnosti hrvatske i srpske. S 21 ispravom i sa 70 portreta, Zagreb 1898, pp. 189. COBISS.SR 58561031
  7. ^ Franjo Kuhač, „Glazba u djakovačkoj biskupiji“, u: Spomen-cvieće iz hrvatskih i slovenskih dubrava, Zagreb 1900, pp. 306
  8. ^ „Imenik članova Hrvatskoga starinarskoga družtva u Kninu godine 1901.“, u: Starohrvatska prosvjeta. Glasilo Hrvatskoga starinarskog družtva u Kninu, god. VI, sv. 1-2, 1901, pp. 109.
  9. ^ Реч је о збирци 300 љубавних сонета већином посвећених Милки, којој песник пева као љубавник, као младић, весело, тужно и очајно. Збирку ових песама писац је штампао још 1874. године али не под својим именом (Милан Савић, „Илија Округић Сремац. Спомен-говор у свечаној седници Књижевног Одељења Матице српске на дан св. Саве 1900.“, Бранково коло, књ. VI, 27. јануар/8. фебруар 1900, бр. 4, стр. 122).
  10. ^ Сајт РТВ 8. фебруар 2011.

Литература