Десрбизација — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 20. октобар 2019. у 00:45

Десрбизација или расрбљивање односно денационализација Срба је процес појединачног или колективног губљења етничког, односно националног идентитета Срба.^[1] Током историје, десрбизација је вршена у два основна облика: путем превођења појединаца или група из српског етничког корпуса у етнички корпус неког другог народа (на пример, десрбизација путем мађаризације), или у облику одвајања делова српског народа ради стварања посебних нација (на пример, десрбизација путем црногоризације).

Историја

Током османске владавине у српским земљама, од краја 14. до почетка 20. века, део православних Срба је, добровољно или принудно, преведен на ислам,^[2] чиме је отпочео процес њихове акултурације, која је започињала променом вере, а настављала се прихватањем обичаја својствених другој култури.^[3] Овај процес је био посебно изражен на подручју Косова и Метохије, где је упоредо са исламизацијом спровођена и албанизација.^[4] Иако је део исламизованих Срба задржао свест о српском пореклу и припадности српском етничком корпусу, вековна акултурација је током 19. и 20. века, у време успона националних покрета, довела до идентитетског отклона који је након аустроугарског запоседања Босне и Херцеговине (1878) употребљен као средство за спровођење посебног политичког пројекта у виду стварања "бошњачке" нације.^[5]

У јужним српским областима, након укидања Српске патријаршије (1766) дошло је до покушаја хеленизације српских црквених установа од стране фанариота који су управљали Цариградском патријаршијом, што је у раздобљу од друге половине 18. до почетка 20. века довело до многих лоших последица, првенствено након стварања Бугарске егзархије, која је постала средство за спровођење десрбизације и бугаризације.^[6] Интензивна десрбизација путем бугаризације спровођена је у источним и јужним српским областима за време бугарске окупације током Првог светског рата, у раздобљу од 1915. до 1918. године, а затим поново током Другог светског рата, у раздобљу од 1941. до 1944. године.^[7]

У исто време, на подручјима под хабзбуршком влашћу, десрбизација је од почетка 16. до почетка 20. века такође спровођена путем преверавања православних Срба и њиховог преобраћивања на римокатоличку веру, услед чега је долазило до њихове постепене акултурације и мађаризације (у областима Угарске), одосно хрватизације (у областима Хрватске и Славоније).^[8] Један од најизразитијих примера десрбизације путем унијаћења и хрватизације представља однарођивање жумберачких Срба.^[9]

Политика десрбизације, односно денационализације Срба попримила је геноцидне размере за време Другог светског рата (1941-1945), када је усташки режим на подручју Независне Државе Хрватске спроводио антисрпску политику по којој је једну трећину Срба требало побити, другу трећину протерати, а преосталу трећину покатоличити и похрватити.^[10] Ради што брже десрбизације и похрваћивања преосталих Срба, усташки режим је почетком 1942. године створио и такозвану Хрватску православну цркву.^[11] У исто време, на подручју Бачке и Барање,^[12] мађарске окупационе власти су спроводиле сличну политику денационализације Срба, путем мађаризације.^[13]

Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, након окупације у Другом светском рату (1941), када су сарадници окупатора, предвођени Секулом Дрљевићем, покушали да створе Независну Државу Црну Гору као квази-националну државу "црногорског" народа.^[14] Иста политика је настављена и за време комунистичке власти у Југославији. У раздобљу између два светска рата, Коминтерна се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње Краљевине Југославије и стварање посебне црногорске нације, тако да је истоветан став заузела и Комунистичка Партија Југославије.^[15] Главни заговорник десрбизације у Црној Гори био је црногорски комуниста Милован Ђилас, који је одлучно заступао став о самобитности црногорске нације, у чему су га отворено подржавали Едвард Кардељ и Јосип Броз Тито.^[16] Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања Народне Републике Црне Горе као федералне јединице у саставу нове Југославије (1945), комунистички режим је озваничио посебну црногорску нацију, чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и црногоризације.^[17] Идеолошку основу десрбизације у Црној Гори поставио је Милован Ђилас, који је у својим програмским чланцима из првих поратних година заступао тезу о историјској посебности "црногорске" нације.^[18]

Слична политика је након Другог светског рата спровођена и на подручју новостворене Народне Републике Македоније, где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну Македонску православну цркву.^[19]

У савременом добу, индивидуална десрбизација је присутна у српској дијаспори, а огледа се у постепеном губљењу етничког, односно националног идентитета путем акултурације, односно постепеног прихватања страних културних и идентитетских обележја. Постепена десрбизација је у савременом друштву додатно подстакнута процесом свеопште глобализације.^[20]

Терминологија

У литератури и публицистици на српском језику, поред појма десрбизација (или десрбизирање,^[21] односно десрбизовање),^[22] у истоветном значењу се употребљава и појмам расрбљивање^[1] (или расрбљавање),^[23] као и израз однарођивање Срба^[9] (или однарођавање Срба),^[24] односно израз денационализација Срба^[7] (или денационализирање Срба,^[25] односно денационализовање Срба).^[26]

У литератури и публицистици на страним језицима, поред енглеског појма deserbisation, односно deserbization, такође се уоптребљавају: на немачком језику - појам deserbisierung,^[27] на француском језику - појам deserbisation,^[28] на италијанском језику - појам deserbizzazione,^[29] на шпанском језику - појам deserbización,^[30] на руском језику - појам: десербизация,^[31] на бугарском језику - појам: десърбизация,^[32] на хрватском језику - појам desrbizacija,^[33] а слични појмови се употребљавају и у литератури на другим језицима.

Види још

Црногорски државник Мило Ђукановић, главни политички покровитељ десрбизације у Црној Гори након 1997. године

Референце

^ ^а ^б Чавошки 2011.
^ Селимовић 2001, стр. 163-181.
^ Селимовић 2017, стр. 119-138.
^ Радовановић 1998, стр. 3-38.
^ Kraljačić 1987.
^ Шешум 2013, стр. 73-103.
^ ^а ^б Ракић 1988, стр. 55-59.
^ Гавриловић 1996b, стр. 111-126.
^ ^а ^б Vukšić 2015.
^ Lukač 1988, стр. 53-85.
^ Ђурић 1989.
^ Mirnić 1967, стр. 143-153.
^ Голубовић 1987, стр. 91-129.
^ Терзић 2000, стр. 181-198. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFТерзић2000 (help)
^ Димић 2001, стр. 285.
^ Бојковић 2012, стр. 109-111.
^ Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба
^ Ђилас 1945, стр. 3.
^ Пузовић 1999, стр. 155-173.
^ Анђелковић 2018, стр. 87-106.
^ Костић 1961, стр. 11.
^ Бошковић 2013, стр. 53.
^ Брборић 2001, стр. 122-123.
^ Dedijer 1987, стр. 240.
^ Јовановић 1938, стр. 94.
^ Стојанчевић 1978, стр. 56.
^ Transit: Europäische Revue, VII-VIII, 1994, 84.
^ L'évolution de l'espace yougoslave
^ La Questione del Kosovo: Tesi di laurea di Storia Contemporanea - Università di Bergamo 2015, 8.
^ Voces peregrinas: Los ciudadanos como constructores de paz, Bogota 1996, 334.
^ Алексей Тимофеев, Истоки косовской драмы, Москва 1999, pp. 65.
^ Български език: Орган на Института за български език при Българската академия на науките, т. 30 (1980), pp. 128.
^ Mira Šuvar, "Vladimir Velebit - svjedok historije", Zagreb 2001, 407.

Литература

Алексић, Будимир (2002). Црвено-Црна Гора: О унијаћењу и кроатизацији Црне Горе некад и сад. Никшић: Омладински интелектуални центар.
Анђелковић, Петар М. (2018). „Расрбљавање српског народа и промена идентитета у глобализирајућем друштву” (PDF). Зборник радова Филозофског факултета у Приштини. 48 (2): 87—106.
Бојковић, Душан (2012). „Милован Ђилас о националном и државном питању Црне Горе” (PDF). Токови историје: Часопис Института за новију историју Србије (1): 106—134.
Бошковић, Драган Б. (2013). „Културне последице и идеолошко-политичко залеђе идеје југословенске књижевности у (јужно)словенском контексту: Интеркултурни и интерлитерарни одговор” (PDF). Зборник Матице српске за славистику (83): 49—59.
Брборић, Бранислав (2001). С језика на језик: Социолингвистички огледи. Београд: Центар за примењену лингвистику.
Војиновић, Рајо, ур. (2007). Уставни геноцид над Србима: Српски народ у новом Уставу Црне Горе: Зборник радова. Подгорица: Српско народно вијеће Црне Горе.
Војиновић, Рајо, ур. (2008). Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори: Зборник радова (PDF). Подгорица: Књижевна задруга Српског народног вијећа.
Вуксановић, Момчило, ур. (2012). Заштита идентитета српског народа у Црној Гори: Зборник радова. Подгорица: Књижевна задруга Српског народног вијећа.
Vukšić, Dragan (2015). Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje. Zagreb: Srpsko narodno vijeće.
Гавриловић, Славко (1976). „Срби у Угарској и питање мађаризације у првој половини XIX века”. Историјски часопис. 23: 89—104.
Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44.
Гавриловић, Славко (1996а). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47.
Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126.
Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије. 3: 207—218.
Голубовић, Звонимир (1987). „Денационализаторска политика мађарског фашистичког окупатора у Бачкој - присилно исељавање и логорисање - насељавање Бачке Мађарима из других крајева”. Зборник Матице српске за историју. 36: 91—129.
Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Ђилас, Милован (1945). „О црногорском националном питању”. Борба. 10 (106): 3.
Ђурић, Вељко Ђ. (1989). Усташе и православље: Хрватска православна црква. Београд.
Јовановић, Батрић (2003). Расрбљивање Црногораца: Стаљинов и Титов злочин. Београд: Српска школска књига.
Јовановић, Батрић (2005). Расрбљивање Црногораца од Стаљина и Тита до Дукљана: Духовни геноцид. Подгорица: Вијеће народних скупштина Црне Горе.
Јовановић, Слободан (1938). Дипломатска историја Нове Европе 1918-1938. Књ. 1. Београд: Планета.
Костић, Лазо М. (1961). О српском карактеру Боке Которске. Цирих.
Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
Лилић, Борислава (1993). „Бугарска егзархија у Нишавској епархији”. Лесковачки зборник (33): 181—187.
Lukač, Dušan (1988). „Denacionalizacija, iseljavanje i genocid na Balkanu u toku Drugog svetskog rata” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 6 (1-2): 53—85.
Лутовац, Зоран (2015). Српски идентитет у Црној Гори (PDF). Београд: Институт друштвених наука.
Милосављевић, Петар (2004). „Енциклопедијско расрбљивање Срема”. Летопис Матице српске. 473 (6): 998—1008.
Mirnić, Josip (1967). „Denacionalizatorska politika mađarskog okupatora u jugoslovenskim zemljama 1941”. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. 10: 143—153.
Недељковић, Славиша (2013). „Косово и Метохија у плановима бугарске пропаганде (1870-1878)” (PDF). Српске студије. 4: 61—72.
Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање”. Вардарски зборник. 1: 155—173.
Радовановић, Милован (1998). „Десрбизација и албанизација косово-метохијске Старе Србије”. Архив за правне и друштвене науке. 84 (3): 3—38.
Ракић, Хранислав (1988). „Бугарски програм денационализације српског живља у првом и Другом светском рату”. Лесковачки зборник. 28: 55—59.
Селимовић, Салих (2001). „Срби муслимани и њихова денационализација” (PDF). Гласник Завичајног музеја. Пљевља. 2: 163—181.
Селимовић, Салих (2017). „Муслимани српског порекла и њихова денационализација”. Српска слободарска мисао. 18 (102): 119—138.
Степић, Миломир (2005). „Косовско-метохијска карика расрбљивања Балкана: Могући епилог и његове геополитичке последице”. Гласник Српског географског друштва. 85 (1): 187—198.
Степић, Миломир (2014). „Век расрбљивања Балкана - геополитички узроци и последице” (PDF). Политичка ревија. 41 (3): 1—23.
Стојанчевић, Владимир (1978). „Односи између Србије и Бугарске од Санстефанског до Берлинског уговора: Проблеми, контроверзе, међусобне претензије”. Зборник Матице српске за историју. 18: 51—64.
Суботић, Момчило (2009). „Отимање Космета у процесу расрбљивања Балкана” (PDF). Национални интерес: Часопис за национална и државна питања. 5 (3): 49—71.
Терзић, Славенко (2000). „Идеолошки корени црногорске нације и настанак црногорског сепаратизма”. Српска слободарска мисао. 1 (1): 181—198.
Чавошки, Коста (2011). Расрбљивање. Нови Сад: Orpheus.
Шешум, Урош (2013). „Друштво против Срба 1897-1902: Методи и мере бугарске дипломатије, Егзархије и Бугарско-македонско-одринске револуционарне организације против ширења српског утицаја у Јужној Старој Србији и Македонији 1897-1902” (PDF). Српске студије. 4: 73—103.
Wachtel, Andrew B. (2004). „How to Use a Classic: Petar Petrović-Njegoš in the Twentieth Century”. Ideologies and National Identities: The Case of Twentieth-Century Southeastern Europe. Budapest: Central European University Press. стр. 131—153.

Спољашње везе

[FOOTNOTEЧавошки2011-1] а ^б Чавошки 2011.

[FOOTNOTEСелимовић2001163-181-2] Селимовић 2001, стр. 163-181.

[FOOTNOTEСелимовић2017119-138-3] Селимовић 2017, стр. 119-138.

[FOOTNOTEРадовановић19983-38-4] Радовановић 1998, стр. 3-38.

[FOOTNOTEKraljačić1987-5] Kraljačić 1987.

[FOOTNOTEШешум201373-103-6] Шешум 2013, стр. 73-103.

[FOOTNOTEРакић198855-59-7] а ^б Ракић 1988, стр. 55-59.

[FOOTNOTEГавриловић1996b111-126-8] Гавриловић 1996b, стр. 111-126.

[FOOTNOTEVukšić2015-9] а ^б Vukšić 2015.

[FOOTNOTELukač198853-85-10] Lukač 1988, стр. 53-85.

[FOOTNOTEЂурић1989-11] Ђурић 1989.

[FOOTNOTEMirnić1967143-153-12] Mirnić 1967, стр. 143-153.

[FOOTNOTEГолубовић198791-129-13] Голубовић 1987, стр. 91-129.

[FOOTNOTEТерзић2000181-198-14] Терзић 2000, стр. 181-198. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFТерзић2000 (help)

[FOOTNOTEДимић2001285-15] Димић 2001, стр. 285.

[FOOTNOTEБојковић2012109-111-16] Бојковић 2012, стр. 109-111.

[17] Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба

[FOOTNOTEЂилас19453-18] Ђилас 1945, стр. 3.

[FOOTNOTEПузовић1999155-173-19] Пузовић 1999, стр. 155-173.

[FOOTNOTEАнђелковић201887-106-20] Анђелковић 2018, стр. 87-106.

[FOOTNOTEКостић196111-21] Костић 1961, стр. 11.

[FOOTNOTEБошковић201353-22] Бошковић 2013, стр. 53.

[FOOTNOTEБрборић2001122-123-23] Брборић 2001, стр. 122-123.

[FOOTNOTEDedijer1987240-24] Dedijer 1987, стр. 240.

[FOOTNOTEЈовановић193894-25] Јовановић 1938, стр. 94.

[FOOTNOTEСтојанчевић197856-26] Стојанчевић 1978, стр. 56.

[27] Transit: Europäische Revue, VII-VIII, 1994, 84.

[28] L'évolution de l'espace yougoslave

[29] La Questione del Kosovo: Tesi di laurea di Storia Contemporanea - Università di Bergamo 2015, 8.

[30] Voces peregrinas: Los ciudadanos como constructores de paz, Bogota 1996, 334.

[31] Алексей Тимофеев, Истоки косовской драмы, Москва 1999, pp. 65.

[32] Български език: Орган на Института за български език при Българската академия на науките, т. 30 (1980), pp. 128.

[33] Mira Šuvar, "Vladimir Velebit - svjedok historije", Zagreb 2001, 407.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

@@ Ред 17: / Ред 17: @@
 Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, након окупације у Другом светском рату (1941), када су сарадници окупатора, предвођени [[Секула Дрљевић|Секулом Дрљевићем]], покушали да створе [[Независна Држава Црна Гора|Независну Државу Црну Гору]] као квази-националну државу "црногорског" народа.{{sfn|Терзић|2000|p=181-198}} Иста политика је настављена и за време комунистичке власти у [[СФРЈ|Југославији]]. У раздобљу између два светска рата, [[Коминтерна]] се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] и стварање посебне ''црногорске нације'', тако да је истоветан став заузела и [[Комунистичка Партија Југославије]].{{sfn|Димић|2001|p=285}} Главни заговорник десрбизације у Црној Гори био је црногорски комуниста [[Милован Ђилас]], који је одлучно заступао став о самобитности ''црногорске нације'', у чему су га отворено подржавали [[Едвард Кардељ]] и [[Јосип Броз Тито]].{{sfn|Бојковић|2012|p=109-111}} Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања [[Народна Република Црна Гора|Народне Републике Црне Горе]] као федералне јединице у саставу нове [[Федеративна Народна Република Југославија|Југославије]] (1945), комунистички режим је озваничио посебну [[Црногорци (народ)|црногорску нацију]], чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и [[црногоризација|црногоризације]].<ref>[http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/rasrbljavanje-crne-gore-i-crnogorcenje-srba.html Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба]</ref> Идеолошку основу десрбизације у Црној Гори поставио је Милован Ђилас, који је у својим програмским чланцима из првих поратних година заступао тезу о историјској посебности "црногорске" нације.{{sfn|Ђилас|1945|p=3}}
-Слична политика је након [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]] спровођена и на подручју новостворене [[Народна Република Македонија|Народне Републике Македоније]], где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну ''[[Македонска православна црква|Македонску православну цркву]]''.{{sfn|Пузовић|1999|p=155-173}}
+Слична политика је након [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]] спровођена и на подручју новостворене [[Народна Република Македонија|Народне Републике Македоније]], где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну ''[[Македонска православна црква (1967)|Македонску православну цркву]]''.{{sfn|Пузовић|1999|p=155-173}}
 У савременом добу, индивидуална десрбизација је присутна у [[Српска дијаспора|српској дијаспори]], а огледа се у постепеном губљењу етничког, односно националног идентитета путем акултурације, односно постепеног прихватања страних културних и идентитетских обележја. Постепена десрбизација је у савременом друштву додатно подстакнута процесом свеопште [[глобализација|глобализације]].{{sfn|Анђелковић|2018|p=87-106}}
@@ Ред 49: / Ред 49: @@
 * [[Бугарска егзархија]]
 * [[Хрватска православна црква]]
-* [[Македонска православна црква]]
+* [[Македонска православна црква (1967)]]
 * [[Црногорска православна црква (1993)]]
 * [[Црногорска православна црква (2018)]]