Ћилибар — разлика између измена
→Распрострањеност: Исправио сам грешке ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
||
| Ред 12: | Ред 12: | ||
== Распрострањеност == |
== Распрострањеност == |
||
Н |
|||
Има га код @Нарихтавање |
Има га код @Нарихтавање |
||
Верзија на датум 22. новембар 2019. у 05:04
| Ћилибар | |
|---|---|
 | |
| Опште информације | |
| Категорија | минералоид |
| Формула | C10H16O |
| Кристалне системе | аморфна |
| Идентификација | |
| Молекулска маса | 152,2 |
| Тврдоћа по Мосу | 2 - 2,5 |
Ћилибар или јантар је фосилна смола, која се употребљава за израду накита и лакирање. Иако није минерал, јер нема кристалну структуру, сматра се драгим камењем. Грчки назив за ћилибар је електрон, те одатле потиче и назив за електрицитет (приликом трљања, ћилибар се наелектрише). Ћилибар се добијао из четинарског дрвета Pinus succinifera, које је изумрло. То је тврди ломљиви материјал, ароматичан, растворљив у киселинама. Обично је полутранспарентан са сјајном површином. Могуће га је полирати. Садржи сукцинатну киселину у комплексираном облику. Синтетички ћилибар је фенол-формалдехидна (или друга) смола. Јантарно уље је смеса терпена и користи се за лакирање.[1]
Распрострањеност
Има га код @Нарихтавање
Порекло ћилибара
Почетком 19. века сматрало се да ћилибар потиче искључиво из области Балтика. Пруски хемичар Ото Хелм, полазећи од чињенице да балтички ћилибар садржи висок степен сукцинатне киселине, закључио је да балтички карактерише најмање 3% ове супстанце. Годинама је проценат сукцинатске киселине био тест за утврђивање порекла ћилибара.
Анализа ћилибара, првенствено инфрацрвена спектрографија, може бити јасан показатељ културних преображаја праисторијских заједница. Ћилибар је пронађен у микенским гробовима и на медитеранским налазиштима која датирају из бронзаног и гвозденог доба.
Осим методе инфрацрвене спектрографије, за утврђивање састава ћилибара користе се још и гасна хроматографија, хроматографија танког слоја, спектрометрија масе, нуклеарно магнетна резонанца, неутронска активизација. Ове методе дају углавном сличне резултате и могу да послуже за проверу резултата инфрацрвене спектрофрафије, која је најједноставнија, најбржа и најекономичнија, за утврђивање порекла ћилибара.[2]
Референце
- ^ J. A. Vaccari:Materials Handbook, McGraw Hill. 2002. ISBN 978-0-07-136076-0.
- ^ Александар Палавестра, Анализе ћилибара и модел праисторијске трговине, САНУ, Београд, 1992.
