Анастасија Николајевна — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 86: Ред 86:
Могуће преживљавање Анастазије је једна од највећих мистерија 20. века. Ана Андерсон се 1922. појавила у Немачкој и тврдила је да је она Анастазија. Неки рођаци Романових су веровали да је она Анастазија, док други нису веровали. Пунила је наслове новина и она је учинила Анастазију још славнијом, иако је била контроверзна особа. Она је започела службену битку за свој идентитет и то је био један од најдужих спорова у немачким судовима. Започела је спор 1938., а коначна пресуда није донешена до 1970. Коначна пресуда је била да Ана Андерсон није дала довољно доказа да би се потврдило да је она велика кнегиња Анастазија.<ref>-{Kurth (1983), pp. 289-358}-</ref>
Могуће преживљавање Анастазије је једна од највећих мистерија 20. века. Ана Андерсон се 1922. појавила у Немачкој и тврдила је да је она Анастазија. Неки рођаци Романових су веровали да је она Анастазија, док други нису веровали. Пунила је наслове новина и она је учинила Анастазију још славнијом, иако је била контроверзна особа. Она је започела службену битку за свој идентитет и то је био један од најдужих спорова у немачким судовима. Започела је спор 1938., а коначна пресуда није донешена до 1970. Коначна пресуда је била да Ана Андерсон није дала довољно доказа да би се потврдило да је она велика кнегиња Анастазија.<ref>-{Kurth (1983), pp. 289-358}-</ref>


Ана Андерсон је умрла 1984, а тело јој је кремирано. На узорцима њених остатака урађени су 1994. [[ДНК тестови]]. Провером са крвљу најближих сродника Романових доказано је да је занемариво мала вероватност да је Ана Андерсон Анастазија.<ref>-{Massie (1995), pp. 194-229}-</ref>
Ана Андерсон је умрла 1984, а тело јој је кремирано. На узорцима њених остатака урађени су 1994. [[ДНК тестови]]. Провером са крвљу најближих сродника Романових доказано је да је занемариво мала вероватност да је Ана Андерсон Анастазија.<ref>-{Massie (1995), pp. 194-229}-</ref>


==Гроб Романових==
==Гроб Романових==

Верзија на датум 20. март 2009. у 19:44

Анастазија Николајевна Романов
Датотека:Anastasiateen.jpg
Службени портрет Велике кнегиње Анастазије Николајевне Романов, око августа 1916.
Датум рођења(1901-06-18)18. јун 1901.
Место рођењаПетерхоф, Русија
Датум смрти17. јул 1918.(1918-07-17) (17 год.)
Место смртиЕкатеринбург, Русија

Анастазија Николајевна Романов (рус. Великая Княжна Анастасия Николаевна Романова), (18. јун 1901. — 17. јул 1918), је била најмлађа кћерка цара Николаја II Романова, последњег цара Русије. Њена пуна титула је била Велика кнегиња Анастасија Николајевна Романов.

Анастасија је била млађа сестра Велике кнегиње Олге, Велике кнегиње Татјане и Велике кнегиње Марије. Старија је сестра престолонаследника Алексеја Николајевића. Претпоставља се да су је убили бољшевици 17. јула 1918. заједно са њеном породицом. Ипак непрекидно су кружиле гласине да је успела побећи 1918. Неколико жена је тврдило да оне представљају Анастазију. Најчувенија од њих је била Ана Андерсон, чије тело је кремирано 1984. Неколико људи, који су познавали праву Анастазију подржали су тврдњу Ане Андерсон да је она права Анастазија. Тестирањем ДНК остатака Ане Андерсон 1994. показало се да она није Анастазија.[1]

Живот и детињство

Када се родила Анастазија била је четврта ћерка, па су њени родитељи и рођаци били разочарани, јер очекивао се престолонаследник. Цар Николај II Романов је пре прве посете новорођеној ћерци направио дугу шетњу да се смири.[2] Деца цара Русије су подизана на најједноставнији могући начин. Спавали су на тврдим креветима без јастука, сем када су била болесна. Деца су се ујутро купала и умивала хладном водом. Очекивало се од њих да сами чисте своје собе и да плету џемпере, који би се продавали на добротворним приредбама. Већина у домаћинству, укључујући слуге називала је велику кнегињу именом и именом оца, нпр Анастасија Николајевна. Чак ни слуге нису користиле титулу „ваше краљевско величанство“. Повремено би је звали француском верзијом имена или руским надимком „Наста“. Млада Анастазија је израсла у енергично и живахно дете, описивана је као ниска. Имала је плаве очи[3] и црвенкасто смеђу косу. Гувернанта Маргарета Егер је рекла да је Анастазија била најшармантније дете које је она познавала.[4] Често су је описивали као надарену и паметну, али њени тутори су нагласили да није показивала занимање у условима школског ограничења.

Са лева на десно Велике кнегиње Олга, Татјана, Марија и Анастазија, 1906.

Анастазија се усуђивала да повремено пређе границе дозвољеног понашања. Син дворског лечника Глеб Боткин је рекао да је она правила највише несташлука од све царске деце. [5]Подметала је ноге слугама и збијала несташлуке са туторима. Као дете пењала би се на дрво и одбијала да сиђе. Током једнога грудвања у снегу Анастазија је умотала камен у грудву и њоме је оборила старију сестру Татјану на земљу. Даља рођака Нина Георгијева је касније сећала да је Анастасија била непријатна до границе злобе. Затим да је варала, ударала и гребала саиграче током игре. Била је увређена јер је млађа Нина била виша од ње.[6] Била је мање заинтересована за свој изглед од осталих сестара. Жена једног америчког дипломате описивала је како је Анастазија јела чоколаду, а да није скидала дуге беле оперске рукавице. [7] Анастазија и њена старија сестра Марија биле су познате као „Мали пар“. Делиле су исту собу, често су носиле варијације исте хаљине и провеле су много времена заједно. Старије сестре Олга и Татјана су такође делиле собу и биле су познате као „Велики пар“. Четири девојке су потписивале писма почетним словима својих имена „ОТМА“.[8]

Иако је била енергична Анастазија је понекад била лошег здравља. Патила је од буниона, који су јој нападали оба палца.[9] Имала је лоше леђне мишиће, па је било прописано да два пута седмично иде на масажу.[10] Међутим, она би се сакривала под креветом или у ормару, да би избегла да иде на масажу. Анастазијина старија сестра Марија је много крварила, када су јој 1914. били оперисани крајници. Анастазијина тетка са очеве стране, Велика кнегиња Олга Александровна, веровала је да су све четири њене нећаке много крвариле и да су носиле ген хемофилије, као и њихова мајка.[11]

Повезаност са Григоријем Распућином

Велика кнегиња Анастазија Николајевна са својим оцем, царем Николајем II, који ју је звао "маљенкаја" (малена)

Њена мајка држала се савета Григорија Распућина, рускога сељака, који се представљао као "свети човек" и исцелитељ. Анастазијина мајка Александра Фјодоровна је сматрала да је Распућин својим молитвама спасио младог болесног царевића, престолонаследника Алексеја Николајевића.

Велика кнегиња Олга Александровна се сећала да су Распућина сва деца волела и да су се осећала лепо са њим.[12] Једна од гувернанти, Софија Ивановна Тјучева била је ужаснута када је 1910. Распућину био дозвољен приступ девојчицама док су биле у пиџамама. Захтевала је да му се забрани приступ, па је цар тражио од Распућина да то убудуће избегава. Деца су била свесна напетости до које је дошло тим поводом и бојали су се да ће њихова мама бити љута због гувернантиног поступка. Дванаестогодишња Татјана је писала мами да се нада да ће гувернанта убудуће бити добра према Распућину.[13] Касније су гувернанту отпустили.

Тјучева је своју причу испричала осталим члановима царске породице.[14] Иако су Распућинове посете деци биле потпуно невине по природи царска породица је била скандализована. Тјучева је испричала сестри цара Николаја Великој кнегињи Ксенији Александровној да је Распућин посећивао девојчице и причао са њима док су се оне спремале за кревет, и да их је притом грлио и миловао. Тјучева је нагласила да је деци речено да не дискутују о Распућину са њом и да пажљиво прикривају Распућинове посете од остале послуге. Ксенија је писала 15. марта 1910. да не може разумети понашање Александре и деце према Распућину, кога су сматрали свецем, иако он није био ни свештеник.[13]

Царска гувернанта Марија Ивановна Вишњакова је тврдила да ју је Распућин силовао пролећа 1910. Вишњакова је тврдила да јој царица није веровала и да је царица говорила да Распућин чини само света дела.[15] Велика кнегиња Олга Александровна је рекла да је тврдња Вишњакове одмах била испитивана, али да су уместо Распућина Вишњакову ухватили у кревету са једним козаком из царске гарде. Вишњакова није више виђала Распућина, а отпуштена је 1913.[16]


Велика кнегиња Анастазија и њена сестра Марија на колицима, које вуче један војник.

Ипак ширили су се трачеви и касније се причало да Распућин не само да је завео царицу, него и четири њене ћерке.[17] Тај трач је добио на снази када је Распућин дозволио да около кружи писмо које му је писала царица и њене ћерке. Анастазија је писала "Мој драги, цењени. једини пријатељу. Колико дуго желим да те поново видим. Појавио си ми се данас у сновима. Увек питам маму када ћеш доћи... Увек мислим на тебе, мој драги, јер си тако добар према мени."[18]

После тога кружили су порнографски цртежи, који су показивали Распућина у сексуалним односима са царицом и њене ћетири ћерке и са Аном Виробовом.[19] После скандала цар је наредио Распућину да напусти Санкт Петерсбург. Царица је била незадовољна, а Распућин је отишао на ходочашће у Израел.[20] Упркос трачева царска породица је наставила да се састаје са Распућином све до његове смрти 17. децембра 1916. Четири кнегиње су биле видно узнемирене Распућиновом смрћу. Распућин је сахрањен са иконом, коју су потписале Анастазија, њене сестре и њихова мајка. Присуствовали су Распућиновом погребу, а немеравали су да на његовом гробу изграде цркву.[21]

Први светски рат и револуција

Велике кнегиње Марија Николајевна, лево, и Анастазија Николајевна десно, у посети болници 1915.

За време Првог светског рата Анастазија је заједно са сестром Маријом посећивала рањене војнике у приватној болници у царском селу. Њих две су биле још премладе да би биле болничарке, па су настојале рањеним војницима подићи дух играјући са њима шах и билијар. Цар Николај II Романов је абдицирао у фебруару 1917. године, а Анастазија и њена породица су за време Октобарске револуције стављени у кућни притвору Александровом дворцу у Царском селу. Пошто су се приближавали бољшевици председник привремене владе Александар Керенски их је преселио у Тобољск у Сибиру. Када су бољшевици заузели већину Русије Анастазија и царска породица су се преселили у Ипатијеву куђу, која је била кућу посебне намене тајне полиције Чеке у Јекатеринбургу.[22]

Стрес и неизвесност живота ван слободе имали су утицај на целу породицу. Анастазија је тако у зиму 1917. писала пријатељици: "Довиђења. Не заборави нас."[23] У Тобољск је писала тутору једну меланхоличну тему о једној младој девојци "Када је умрла имала је само шеснаест година".[23]

У Тоболску су она и њене сестре ушивале дијаманте у одећу надајући се да ће их тако сакрити од страже. Она, Олга и Татјана биле су злостављане маја 1918. од страже, која је тражила дијаманте, док су се возили парним бродом до Јекатеринбурга да би се придружили родитељима и сестри Марији. Њихов енглески тутор је тада чуо вриштање великих кнегиња, али им није могао помоћи. [24] У Јекатеринбургу локални свештеник се сећа како је 14. јула 1918. вршио приватну црквену литургију за царску породицу и сећа се да су супротно обичајима Анастазија и царска породица клекли за време молитве за мртве.[25]

Она је и задњих месеци свога живота нашла начина да се забави. Заједно са другим укућанима изводила је представе увесељавајући родитеље и друге у пролеће 1918. Њен тутор Сиднии Гибс је рекао да је Анастазијина глума изазивала громогласан смех код свих присутних.[26] У писму из Тоболска 7. маја 1918. својој сестри Марији описивала je тренутке уживања и задовољства, иако је била тужна и забринута за болесног брата Алексеја.[27] Један од стражара у Ипатијевској кући Александара Стрекотин је писао у својим мемоарима да је Анастазија била јако пријатељски расположена и пуна весеља. Други стражар је рекао да је Анастазија шармантни ђаво, да је увек спремна на несташлуке и да је ретко уморна. Рекао је да је живахна и да је са псима изводила представе сличне онима у циркусу.[28] Трећи стражар је рекао да је велика кнегиња била терориста и да је вређала.[29]

Велика кнегиња Анастазија, Марија и Татјана Николајевна током заточеништва у Царском селу у пролеће 1917.

Према већини тврдњи Анастазија је стрељана заједно са целом царском породицом у зору 17. јулa 1918. Смртна казна је изведена без претходног судског поступка, а извеле су је снаге бољшевичке тајне полиције Чеке под командом Јакова Јуровскога.

Заробљеништво и стрељање

Цар Николај II Романов је абдицирао 1917. У Русији је брзо након тога настао грађански рат. Било је преговора о ослобађању Романова између бољшевика (уобичајено званих црвених) и царске шире породице, од којих су многи били истакнути чланови других краљевских кућа Европе. Међутим преговори су запали у ћорсокак.[30] Како су Бели , лојални цару, напредовали према Јекатеринбургу, тако су црвени постајали непопустљивији што се тиче питаља ослобађања Романових. Црвени су знали да ће Јекатеринбург пасти у налету боље опремљене и бројније беле војске. Када је Бела Гарда дошла близу Јекатеринбурга царска фамилија је нестала. Најшире прихвађено мишљење је било да су Романови стрељани. Истражитељ Беле гарде Никола Соколов дошао је до тога закључка на основу предмета, који су припадали Романовима, а нађени су бачени у рударско окно.[31]

Слева надесно Велика кнегиња Олга Николајевна, цар Николај II, Велика кнегиња Анастазија Николајевна и Велика кнегиња Татјана Николајевна у заточеништву у Тоболску, зима 1917.

Бољшевик Јаков Јуровски је писао својим претпостављенима, а та белешка је нађена тек 1989. и описано је у књизи Едварда Радзинскога Последњи цар. Према тој белешки те ноћи када је извршено убојство Романове су пробудили и рекли им да се обуку. Када су Романови питали зашто их буде, рекли су им да их требају преселити на сигурнију локацију, јер се Беле фарда приближава Јекатеринбургу. Када су се обукли Романови и њихове преостале слуге су одведене у једну малу просторију у сутерену куће и ту им је речено да сачекају. На захтев царице ту су донели столице за Александру и Алексеја. После неколико минута џелати предвођени Јуровским су ушли у собу. Без оклевања Јуровски је кратко информисао цара и фамилију да ће бити убијени. Цар је имао времена само да каже "Шта?" и да се окрене породици, пре него што је убијен метком у главу. Царица и Олга су покушале да се прекрсте, али убијене су почетном салвом метака, које су џелати испалили. Обе су биле погођене у главу. Остатак царске породице погођен је кратко након тога с изузетком Ане Демидове, Александрине собарице. Демидова је преживела почени покољ, али убрзо је убијена док се покушала обранити јастуком напуњеним дијамантима и драгим камењем.[32]

У белешки од Јуровскога стоји да када се разишао густи дим у тој малој просторији уочили су да су се меци одбили од корсета две од три велике кнегиње. Касније су џелати открили да је то било јер су ушиле дијаманте и драго камење унутар корсета, да би сакриле драгоцености од стражара. Корсети су на тај начин послужили као оклоп против метака. Анастазија и Марија су се сћућуриле крај зида и онако престрашене покриле су своје главе док их нису докрајчили мецима. Други стражар Петар Јермаков је испричао својој жени да су Анастазију докрајчили бајонетама. Како су одвлачили тела из просторије једна од девојчица је плакала и тукла се по глави, написао је Јуровски.[32]

Извештаји о преживљавању

Легенда о могућем преживљавању Анастазије и њеном бегу почела је након тога. Ана Андерсон је годинама тврдила да је она права Анастазија Николајевна, а после њене смрти ДНК анализом је доказано да она није Анастазија. Ана Андерсон је тврдила да је одглумила смрт, а да је побегла уз помоћ саосећајног стражара, који је уочио да је жива.[33] Најмање десет жена је тврдило да оне претстављају Анастазију. Надежда Ивановна Васиљевна [34] и Евгениа Смит су тврдиле да представљају Анастазију и њену сестру Марију. Њих две су живеле на Уралу до 1964, када су сахрањене под именима Анастазија и Марија Николајевна.

Гласине о Анастазијином преживљавању потпаљене су различитим тадашњим тврдњама да су се претраживали возови и куће и да се трагало за Анастазијом.[35] Кнегиња Јелена од Србије је 1918. била накратко затворена у Перму. Она је била жена од Анастазијиног даљег рођака кнеза Јована Константиновича од Русије. Стража јој је довела једну девојку, која се звала Анастазија Романов, и питали су Јелену да ли је то царева ћерка. Јелена Петровна је рекла да није препознала девојку и да ју је гарда одвела.[36]

Иако постоје сведоци, који су тврдили да су видели Анастазију, царицу Александру и сестре у Пему, након стрељања, за ту причу се данас сматра да представља најобичнију гласину.[36]

Други један извештај један историчар сматра веродостојнијим. Осам сведока је говорило о томе како је једна млада жена ухвађена након покушаја бега септембра 1918. на железничкој станици, северозападно од Перма. Неки од сведока су након што су добили фотографију Aнастазије идентификовали девојку као Анастазију.[37] То су урадили истражитељи Беле армије. Један од сведока је био и лечник др Павел Уткин, који је истражитељима Беле армије рекао да му је озлеђена девојка коју је лечио у Перму у главном седишту Чеке рекла "Ја сам ћерка владара, Анастазија". Уткин је по налогу тајне полиције Чеке добио лек у апотеци за пацијента под именом "Н". Касније су истражитељи Беле армије независно открили тај рецепт.[38]

Током истога периода средином 1918. било је неколико извештаја о младим људима у Русији, који су се представљали као Романови. Супруг Распућинове ћерке Марије је преварио неколико богатијих Руса тражећи новац да би Романови побегли у Кину. Користио је једну младу девојку која се маскирала као велика кнегиња да би лакше извео превару. [38]

Ипак према некима била је могућност да је један или више стражара помогао преживелима. Јаков Јуровски је захтевао од стражара да дођу у његов уред да би предали ствари, које су покрали након убојства Романових. Наводно је било довољно времена када тела нико није чувао у приземљу и ходнику куће и у камиону. Неки од стражара који нису били џелати, а који су имали симпатије за велике кнегиње чували су тела у приземљу једно време.[39] За време суђења о идентитету Ане Андерсон у Немачкој 1964-67 бечки кројач Хајнрих Клајнбецл је сведочио да је видео рањену Анастазију одмах након убојства у Јекатеринбургу 17. јула 1918. Тврди да је Анастазију тада лечила његова газдарица у кући насупрот Ипатијеве куће. Тврдио је да јој је доњи део тела био покривен крвљу. Клајнбецл је сведочио да је рањена Анастазија провела три дана код његове газдарице. Црвеногардејци нису претраживали њихову кућу, јер су јако добро познавали његову газдарицу. После тога је нестала и Клајнбецл више није знао њену судбину.[40]

Клајнбецл је познавао кнегиње, јер је иначе допремао одећу у Ипатијеву кућу. Сведочио је да је рањена девојка била једна од њих, од оних, које је видео у дворишту Ипатијеве куће. [40]

Могуће преживљавање Анастазије је једна од највећих мистерија 20. века. Ана Андерсон се 1922. појавила у Немачкој и тврдила је да је она Анастазија. Неки рођаци Романових су веровали да је она Анастазија, док други нису веровали. Пунила је наслове новина и она је учинила Анастазију још славнијом, иако је била контроверзна особа. Она је започела службену битку за свој идентитет и то је био један од најдужих спорова у немачким судовима. Започела је спор 1938., а коначна пресуда није донешена до 1970. Коначна пресуда је била да Ана Андерсон није дала довољно доказа да би се потврдило да је она велика кнегиња Анастазија.[41]

Ана Андерсон је умрла 1984, а тело јој је кремирано. На узорцима њених остатака урађени су 1994. ДНК тестови. Провером са крвљу најближих сродника Романових доказано је да је занемариво мала вероватност да је Ана Андерсон Анастазија.[42]

Гроб Романових

Датотека:Romanovicon.png

Коначно је 1991. нађена масовна гробница царске породице Романов и њихових слуга. Ексхумација је извршена у шуми ван Јекатеринбурга. Гробница је била нађена читаву декаду раније, али они који су открили су чували тајну да комунисти не би сазнали за њихово откриће. Када је гробница отворена уместо 11 скелета гробница је садржавала само девет скелета. Очекивало се да су ту сахрањени цар, царица Александра, царевић Алексеј, 4 велике кнегиње, доктор Јевгениј Боткин и 3 слуге). У гробници су недостајали Алексеј и према форензичару Вилијаму Маплу Анастазија. Руски научници су веровали да недостаје велика кнегиња Марија. Руси су идентификовали Анастазију у гробу користећи компјутерски програм, којим су анализирали фотографије и лобање. Амерички научници су њихове процене сматрали неегзактним.[43]

Американци су процењивали женске скелете и старост зуба. Осим тога Анастазија је била најмања од сестара. Када је 1998. коначно сахрањена царска породица Романових Анастазија је сахрањена као особа од 145 центиметара, а научници верују на основу фотографија да је она била висока 132 центиметра. [44]

ДНК тестирање је показало да су то скелети царске породице и њихових слугу. Међутим, судбина двоје деце је неизвесна.[45] Судбина Анастазије је тако и даље мистерија.

Светост

Руска православна црква је Анастазију и царску фамилију Романових 2000. прогласила свецима. Руска православна црква у изгнанству је 1981. Романове прогласила светим мученицима. Посвећење Романових је било критиковано са стајалишта да је царева слабост као владара довела до бољшевичке револуције. Међутим објашњење је да посвећење има везе са тим зашто је та особа убијена. Тела цара, царице и три кнегиње сахрањени су 17. јула 1998. у Санкт Петербургу у саборној цркви светог Петра и Павла, тачно 80 година од убиства.

Референце

Анастасија Николајевна на Викимедијиној остави.
  1. ^ Massie, Robert K. (1995). The Romanovs: The Final Chapter. Random House. , pp. 194-229
  2. ^ Massie, Robert K. (1967). Nicholas and Alexandra. Dell Publishing Co. ISBN 0-4401-6358-7, p. 153
  3. ^ Massie (1967), p. 134
  4. ^ Eagar, Margaret, "Six Years at the Russian Court"
  5. ^ King Greg, Wilson Penny (2003). The Fate of the Romanovs. John Wiley and Sons, Inc. ISBN 0-471-20768-3, p. 250
  6. ^ King and Wilson (2003), p. 50
  7. ^ Lovell, James Blair (1991). Anastasia: The Lost Princess. Regnery Gateway. ISBN 0-89526-536-2, pp. 35-36
  8. ^ Christopher Peter, Kurth Peter, Radzinsky Edvard (1995). Tsar: The Lost World of Nicholas and Alexandra. Little Brown and Co. ISBN 0-3165-0787-3, pp. 88-89
  9. ^ Kurth, Peter (1983). Anastasia: The Riddle of Anna Anderson. Back Bay Books. ISBN 0-316-50717-2, p. 106
  10. ^ Maylunas Andrei, Mironenko Sergei (eds), Galy, Darya (translator) (1997). A Lifelong Passion, Nicholas and Alexandra: Their Own Story. Doubleday. ISBN 0-385-48673-1, p. 327
  11. ^ Vorres, Ian (1965). The Last Grand Duchess. Scribner. ASIN B-0007-E0JK-0, p. 115
  12. ^ Massie (1967), pp. 199-200
  13. ^ а б Maylunas, Andrei, Mironenko, et al. (1997), p. 330
  14. ^ Massie (1967), p. 208
  15. ^ Moss, Vladimir (2005). "The Mystery of Redemption". St. Michael's Press. Retrieved on February 21, 2007
  16. ^ Radzinsky (2000), pp. 129-130
  17. ^ Mager, Hugo. "Elizabeth: Grand Duchess of Russia," Carroll and Graf Publishers, Inc., 1998
  18. ^ Sams, Ed. „"Victoria's Dark Secrets"”. alexanderpalace.org. Приступљено 31. 12. 2006. 
  19. ^ Christopher, Kurth, Radzinsky (1995), p. 115
  20. ^ Christopher, Kurth, Radzinsky (1995), p. 116
  21. ^ Maylunas and Mironenko (1997), p. 511
  22. ^ King and Wilson (2003), pp. 78-102
  23. ^ а б Kurth (1983), p. xiv
  24. ^ King and Wilson (2003), pp. 140-141
  25. ^ King and Wilson (2003), p. 276
  26. ^ Christopher, Kurth, Radzinsky (1995), p. 177
  27. ^ Maylunas and Mironenko (1997), p. 619
  28. ^ King and Wilson (2003), p. 250
  29. ^ King and Wilson (2003), p. 251
  30. ^ King and Wilson (2003), p. 203
  31. ^ King and Wilson (2003), pp. 353-367
  32. ^ а б Radzinsky (1992), pp. 380-393
  33. ^ Kurth (1983), pp. 33 - 39
  34. ^ Massie (1995), pp. 145-146
  35. ^ Kurth (1983), p. 44
  36. ^ а б Kurth (1983), p. 43
  37. ^ Occleshaw (1993), p. 46
  38. ^ а б Occleshaw (1993), p. 47
  39. ^ King and Wilson (2003), p. 314
  40. ^ а б Kurth (1983), p. 339
  41. ^ Kurth (1983), pp. 289-358
  42. ^ Massie (1995), pp. 194-229
  43. ^ Massie (1995), p. 67
  44. ^ King and Wilson (2003), p. 434
  45. ^ King and Wilson (2003), p. 469

Литература

Спољашње везе

Шаблон:Link FA

Шаблон:Link FA

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анастасија_Николајевна&oldid=2240683”