Манастир Рмањ — разлика између измена
м Враћене измене 89.164.42.163 (разговор) на последњу измену корисника Obsuser ознака: враћање |
Нема описа измене |
||
| Ред 7: | Ред 7: | ||
| ктитор = [[Стефан Драгутин]] |
| ктитор = [[Стефан Драгутин]] |
||
| локација = [[Мартин Брод]] |
| локација = [[Мартин Брод]] |
||
| јурисдикција =[[Српска православна црква]] |
| јурисдикција = [[Српска православна црква]] |
||
| епархија = [[Епархија бихаћко-петровачка]] |
| епархија = [[Епархија бихаћко-петровачка]] |
||
| посвећен = [[Свети Никола]] |
| посвећен = [[Свети Никола]] |
||
| Ред 16: | Ред 16: | ||
}} |
}} |
||
'''Манастир Рмањ''' у [[Мартин Брод]]у припада [[Епархија бихаћко-петровачка|Бихаћко- |
'''Манастир Рмањ''' у [[Мартин Брод]]у припада [[Епархија бихаћко-петровачка|Бихаћко-петровачком владичанству]]. Налази се "Ермањ" на утоку Унца у ријеку Уну.<ref>"Дело", Београд 1898. године</ref> Народна предања приписује његово подизање [[Катарина Бранковић|Катарини Бранковић]], ћерки српског деспота [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]], жени грофа [[Улрих II Цељски|Улриха II Цељског]].<ref>[http://www.sozeb.org/index.php?option=com_content&task=view&id=199&Itemid=74 Манастир Рмањ], СОЗ Епархије бањалучке {{ср}}</ref> |
||
== |
== Прошлост == |
||
Вјерује се да име манастира Рмња потиче од праславенске ријечи '''храмина''', што значи обитавалиште. По другом тумачењу име потиче од народног назива за биљку ''камилицу'' (lat. Matricaria L.) рман, рмањ, јармен, титрица, маторњак, здравиш...<ref>Богослав Шулек: "Југославенски Именик биља", Загреб 1879. године</ref> |
|||
За манастир Гомионицу такође је већ |
За манастир Гомионицу такође је већ изнијет став да |
||
потиче из доба |
потиче из доба прије турске окупације, али није свеједно да |
||
ли је основан за |
ли је основан за вријеме или прије Јајачке бановине (сл. 86. 1). |
||
Храм је изгледом повезан са Рмњем, Крупом и Крком (сви |
Храм је изгледом повезан са Рмњем, Крупом и Крком (сви |
||
би могли бити из 14. |
би могли бити из 14. стољећа), а сличност се састоји прије |
||
свега у четири ступца у броду и још два у припрати, у куполи и одсуству пиластара (М. Шупут 1991). |
свега у четири ступца у броду и још два у припрати, у куполи и одсуству пиластара (М. Шупут 1991). |
||
| Ред 31: | Ред 31: | ||
[[Датотека:Martin Brod, pravoslavny klaster Rmanj z 15. stol.jpg|мини|200п|Рмањ]] |
[[Датотека:Martin Brod, pravoslavny klaster Rmanj z 15. stol.jpg|мини|200п|Рмањ]] |
||
Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из [[1443]]. године, у |
Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из [[1443]]. године, у вријеме српских сеоба услед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира, те се спомињу у битисању манастира Рмањ у 1498. години, када су му војводе „Петар, Петрашин и Вукдраг“ даривале скупоцјену Богородичину изобразбу. |
||
Рмањ је био сједиште [[митрополија дабробосанска|дабробосанске митрополије]] у другој половини [[16. вијек]]а и првој половини [[17. вијек]]а. У њему је за то вријеме столовало десет владика. За вријеме владике Теодора 1615. године, основана је богословија из манастира Рмња у манастиру Крки у Далмацији. Ту је [[1621]]. године писано Толковано јеванђеље, а тада је и црква покривена, у вријеме настојатеља свештеноинока Саве. За вријеме новог настојатеља Михаила храм је паплочан 1632-1633. године. Исте [[1633]]. године ту су писани светитељски тропари и кондаци.<ref>"Источник", Сарајево 31. јануар 1904. године</ref> Манастир је страдао и био рушен од стране Турака [[1638]]. и [[1661]]. године. Тада се братство исељавало на просторе [[Хабзбуршка монархија|Хабсбуршке монархије]], гдје су основали [[манастир Лепавина|манастир Лепавину]] и обновили Марчу. Манастир је обновљен средином [[18. вијек]]а са дозволом султановом, а обезбједио му је и сигурност. Турски султан Махмуд I (1730-1754) издао је [[1732]]. године ферман манастиру, по којем се штити његова имовина и права од "непозваних насртаја".<ref>"Источник", Сарајево 1904. године</ref> |
|||
Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав [[18. |
Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав [[18. вијек]] жив православни манастир у [[Босанска Крајина|Босанској Крајини]]. Посвећен је [[Свети Никола|Св. Николи]] и налази се под турском влашћу. Сачувао се све до [[1785]]. године, када трпи нападе од турске стране; конаци су порушени, али је храм некако опстао. Манастир је опустошен од Турака, у ствари ратне [[1788]]. године, када су се иноци разбјегли по осталим манастирима. Посљедњи настојатељ био је Василије Црнобрња, који се склонио у мјесто [[Срб]].<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1. јануар 1891. године</ref> У првој половини [[19. вијек]]а манастир је заиста без [[монах]]а. |
||
Манастирско братство су предводили крајем 18. |
Манастирско братство су предводили крајем [[18. вијек]]а настојатељи: Теофил Боровина (умро 1780), Нил Бубаловић (од 1780), Василије Црнобрња (рукоположен 1773., умро 1811. године у Србу) и десетак инока.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године</ref> Иноци манастира Рмањ (Хрмањ) послали су 20. децембра 1780. године писмо горњокарловачком владици [[Петар Петровић|Петру Петровићу]]. У њему помињу царске повластице дате манастиру (биће 1732.), које је покојни настојатељ Боровина дао на чување владици [[Данило Јакшић|Данилу Јакшићу]]. Тражили су да владика Петровић помогне да им се ти важни папири - писма, врате у посјед, јер су небрижњиво чувани - виђени у Карловцу.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1891. године</ref> |
||
Напуштени манастир је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и |
Напуштени манастир је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и новчаном потпором, трговца из Босанског Грахова Гавра Вучковића уз помоћ бројних приложника до Успења 1865. године. Газда Гавро је као народни представник, претходно од турског султана, 1863. године измолио дозволу за оправку. |
||
Беговска породица Куленовић искористила је слом [[невесињска пушка|устанка 1875.]] године да би поново |
Беговска породица Куленовић искористила је слом [[невесињска пушка|устанка 1875.]] године да би поново оскрнавила манастир. Манастир је био спаљен 15. августа 1875. године "лицем на Велику Госпојину". Тада је Рмањ посјетио чувени енглески археолог [[Артур Еванс]], који у својим "Илириским писмима" описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 6. августа [[1883]]. године [[Сава Косановић (митрополит)|владика Сава Косановић]]. |
||
Описан је |
Описан је подробно 1894. године. Неколико стотина метара од манастира опстала је стара округла, каменом озидана кула истог имена као и манастир. Са западне стране цркве подигнут је дрвени звоник, а између њега и храма постојао је квадратни простор "надвод са шиндом покривен". Неколико корака близу цркве подигнута је манастирска кућа за стан свештеника црквене општине Рмањске. Изнад улаза у цркву, над вратима је на гвозденој плочи била насликана изображење заштитника Св. Николе, висока један метар. Сви црквени зидови су били кречом бело окречени. |
||
Године 1905. Рмањ се налази у |
Године 1905. Рмањ се налази у владичанству бањалучкој и бихаћкој, у области Петровачком.<ref>"Источник", Сарајево 1905. године</ref> Манастир је жив до [[1941]]. године када у њему од стране [[Усташа]] страда [[Православље|православни]] [[свештеник]], [[протојереј]] [[Милан Поповић (свештеник)|Милан Поповић]], који је служио у манастиру. На [[Велики четвртак]] [[1944]]. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички [[Луфтвафе (Вермахт)|Луфтвафе]], будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до подлога, а заувијек су нестали многи стјенописи. Манастир је стајао разорен до обнављања [[1974]]. године на залагање далматинског владике [[Стефан Боца|Стефана Боце]]. |
||
== Обнова |
== Обнова храма == |
||
По доласку на |
По доласку на столицу владике Хризостома Јевића отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Конаци манастира Рмањ су освећени [[1993]]. године, али су због [[Распад СФРЈ|ратних дешавања на просторима бивше Југославије]] усељени тек [[2006]]. године. У јесен [[1995]]. године манастир је био миниран и оскрнављен од стране [[Oružane snage Republike Hrvatske|Оружаних снага Републике Хрватске]]. У току [[операција Олуја|операције Олуја]], августа 1995. године, братство је морало да напусти манастир. Братство се вратило [[1998]]. године када је почела обнова и поправке, кров манастирске цркве је био упропаштен, а стручњаци за експлозив из британских снага у саставу [[СФОР]]-а разминирали су цркву. |
||
[[Манојло Грбић]] у „Карловачком владичанству” од 171. странице па на даље |
[[Манојло Грбић]] у „Карловачком владичанству” од 171. странице па на даље подробно пише о њему познатим чињеницима о повијести ове свете обитељи (издање 1990. г., Топуско, у једној књизи су репринт издање, све три, а ово је у првој). |
||
== Види још == |
== Види још == |
||
* [[Мартин Брод]] |
* [[Мартин Брод]] |
||
== |
== Извори == |
||
{{reflist}} |
{{reflist}} |
||
| Ред 63: | Ред 64: | ||
* [https://www.rastko.rs/cms/files/books/5630cb0ba9b76 Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије] |
* [https://www.rastko.rs/cms/files/books/5630cb0ba9b76 Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије] |
||
* [http://www.tromedja.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=179:manastrirmanj&catid=3:petrovackaeparhija&Itemid=4 Тромеђа - Манастир Рмањ] |
* [http://www.tromedja.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=179:manastrirmanj&catid=3:petrovackaeparhija&Itemid=4 Тромеђа - Манастир Рмањ] |
||
* [http://www.svetidimitrije.no/crkva/srpski-manastiri/33-manastir-rmanj.html] |
|||
* [http://www.sozeb.org/index.php/manastir-rmanj] |
|||
* [https://www.zapadnisrbi.com/pravoslavlje/manastiri-i-crkve/17-manastir-rmanj] |
|||
{{Манастири Епархије бихаћко-петровачке}} |
{{Манастири Епархије бихаћко-петровачке}} |
||
| ⚫ | |||
| ⚫ | |||
[[Категорија:Град Бихаћ]] |
[[Категорија:Град Бихаћ]] |
||
[[Категорија:Српски православни манастири у Федерацији Босне и Херцеговине|Рмањ]] |
[[Категорија:Српски православни манастири у Федерацији Босне и Херцеговине|Рмањ]] |
||
Верзија на датум 16. децембар 2019. у 00:44
| Манастир Рмањ | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Јурисдикција | Српска православна црква |
| Епархија | Епархија бихаћко-петровачка |
| Оснивање | 14. вијек |
| Оснивач | Стефан Драгутин |
| Посвећен | Свети Никола |
| Локација | |
| Место | Мартин Брод |
| Држава |  Федерација Босне и Херцеговине |
| Координате | 44° 29′ 34.35″ N 16° 8′ 35.92″ E / 44.4928750° С; 16.1433111° И |
  Манастир Рмањ Манастир Рмањ на карти Босне и Херцеговине | |
Манастир Рмањ у Мартин Броду припада Бихаћко-петровачком владичанству. Налази се "Ермањ" на утоку Унца у ријеку Уну.[1] Народна предања приписује његово подизање Катарини Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића, жени грофа Улриха II Цељског.[2]
Прошлост
Вјерује се да име манастира Рмња потиче од праславенске ријечи храмина, што значи обитавалиште. По другом тумачењу име потиче од народног назива за биљку камилицу (lat. Matricaria L.) рман, рмањ, јармен, титрица, маторњак, здравиш...[3] За манастир Гомионицу такође је већ изнијет став да потиче из доба прије турске окупације, али није свеједно да ли је основан за вријеме или прије Јајачке бановине (сл. 86. 1). Храм је изгледом повезан са Рмњем, Крупом и Крком (сви би могли бити из 14. стољећа), а сличност се састоји прије свега у четири ступца у броду и још два у припрати, у куполи и одсуству пиластара (М. Шупут 1991).
Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из 1443. године, у вријеме српских сеоба услед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира, те се спомињу у битисању манастира Рмањ у 1498. години, када су му војводе „Петар, Петрашин и Вукдраг“ даривале скупоцјену Богородичину изобразбу. Рмањ је био сједиште дабробосанске митрополије у другој половини 16. вијека и првој половини 17. вијека. У њему је за то вријеме столовало десет владика. За вријеме владике Теодора 1615. године, основана је богословија из манастира Рмња у манастиру Крки у Далмацији. Ту је 1621. године писано Толковано јеванђеље, а тада је и црква покривена, у вријеме настојатеља свештеноинока Саве. За вријеме новог настојатеља Михаила храм је паплочан 1632-1633. године. Исте 1633. године ту су писани светитељски тропари и кондаци.[4] Манастир је страдао и био рушен од стране Турака 1638. и 1661. године. Тада се братство исељавало на просторе Хабсбуршке монархије, гдје су основали манастир Лепавину и обновили Марчу. Манастир је обновљен средином 18. вијека са дозволом султановом, а обезбједио му је и сигурност. Турски султан Махмуд I (1730-1754) издао је 1732. године ферман манастиру, по којем се штити његова имовина и права од "непозваних насртаја".[5]
Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав 18. вијек жив православни манастир у Босанској Крајини. Посвећен је Св. Николи и налази се под турском влашћу. Сачувао се све до 1785. године, када трпи нападе од турске стране; конаци су порушени, али је храм некако опстао. Манастир је опустошен од Турака, у ствари ратне 1788. године, када су се иноци разбјегли по осталим манастирима. Посљедњи настојатељ био је Василије Црнобрња, који се склонио у мјесто Срб.[6] У првој половини 19. вијека манастир је заиста без монаха.
Манастирско братство су предводили крајем 18. вијека настојатељи: Теофил Боровина (умро 1780), Нил Бубаловић (од 1780), Василије Црнобрња (рукоположен 1773., умро 1811. године у Србу) и десетак инока.[7] Иноци манастира Рмањ (Хрмањ) послали су 20. децембра 1780. године писмо горњокарловачком владици Петру Петровићу. У њему помињу царске повластице дате манастиру (биће 1732.), које је покојни настојатељ Боровина дао на чување владици Данилу Јакшићу. Тражили су да владика Петровић помогне да им се ти важни папири - писма, врате у посјед, јер су небрижњиво чувани - виђени у Карловцу.[8]
Напуштени манастир је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и новчаном потпором, трговца из Босанског Грахова Гавра Вучковића уз помоћ бројних приложника до Успења 1865. године. Газда Гавро је као народни представник, претходно од турског султана, 1863. године измолио дозволу за оправку.
Беговска породица Куленовић искористила је слом устанка 1875. године да би поново оскрнавила манастир. Манастир је био спаљен 15. августа 1875. године "лицем на Велику Госпојину". Тада је Рмањ посјетио чувени енглески археолог Артур Еванс, који у својим "Илириским писмима" описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 6. августа 1883. године владика Сава Косановић.
Описан је подробно 1894. године. Неколико стотина метара од манастира опстала је стара округла, каменом озидана кула истог имена као и манастир. Са западне стране цркве подигнут је дрвени звоник, а између њега и храма постојао је квадратни простор "надвод са шиндом покривен". Неколико корака близу цркве подигнута је манастирска кућа за стан свештеника црквене општине Рмањске. Изнад улаза у цркву, над вратима је на гвозденој плочи била насликана изображење заштитника Св. Николе, висока један метар. Сви црквени зидови су били кречом бело окречени.
Године 1905. Рмањ се налази у владичанству бањалучкој и бихаћкој, у области Петровачком.[9] Манастир је жив до 1941. године када у њему од стране Усташа страда православни свештеник, протојереј Милан Поповић, који је служио у манастиру. На Велики четвртак 1944. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички Луфтвафе, будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до подлога, а заувијек су нестали многи стјенописи. Манастир је стајао разорен до обнављања 1974. године на залагање далматинског владике Стефана Боце.
Обнова храма
По доласку на столицу владике Хризостома Јевића отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Конаци манастира Рмањ су освећени 1993. године, али су због ратних дешавања на просторима бивше Југославије усељени тек 2006. године. У јесен 1995. године манастир је био миниран и оскрнављен од стране Оружаних снага Републике Хрватске. У току операције Олуја, августа 1995. године, братство је морало да напусти манастир. Братство се вратило 1998. године када је почела обнова и поправке, кров манастирске цркве је био упропаштен, а стручњаци за експлозив из британских снага у саставу СФОР-а разминирали су цркву.
Манојло Грбић у „Карловачком владичанству” од 171. странице па на даље подробно пише о њему познатим чињеницима о повијести ове свете обитељи (издање 1990. г., Топуско, у једној књизи су репринт издање, све три, а ово је у првој).
Види још
Извори
- ^ "Дело", Београд 1898. године
- ^ Манастир Рмањ, СОЗ Епархије бањалучке (језик: српски)
- ^ Богослав Шулек: "Југославенски Именик биља", Загреб 1879. године
- ^ "Источник", Сарајево 31. јануар 1904. године
- ^ "Источник", Сарајево 1904. године
- ^ "Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1. јануар 1891. године
- ^ "Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године
- ^ "Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1891. године
- ^ "Источник", Сарајево 1905. године
