Богдан Котлица — разлика између измена

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м razne izmene; козметичке измене
Ред 17: Ред 17:


== Биографија ==
== Биографија ==
Рођен је маја [[1907]]. године у селу [[Тимар]]у, код [[Шавник]]а. Име је добио по свом претку попу Богдану, оцу чувеног ускока и харамбаше [[Мијат Котлица|Мијата Котлице]]. Потицао је веома сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у селу [[Боан]]у, удаљеном 12 km од његове куће. Гимназију је почео да учи у [[Колашин]]у, али пошто га породица није могла школовати, његова мајка Јелица је прешла у Колашин и запослила се као чистачица у болници.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=407}}
Рођен је маја [[1907]]. године у селу [[Тимар]]у, код [[Шавник]]а. Име је добио по свом претку попу Богдану, оцу чувеног ускока и харамбаше [[Мијат Котлица|Мијата Котлице]]. Потицао је веома сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у селу [[Боан]]у, удаљеном 12 km од његове куће. Гимназију је почео да учи у [[Колашин]]у, али пошто га породица није могла школовати, његова мајка Јелица је прешла у Колашин и запослила се као чистачица у болници.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=407}}


Током школовања Богдан је дошао у сукоб с професором веронауке, па је због тога школовање морао да настави у [[Пљевља|Пљевљима]], где је [[1929]]. године матурирао. Након тога је уписао [[Правни факултет Универзитета у Београду|Правни факултет]] у [[Београд]]у. Током студија се прикључио [[Револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету|револуционарном студентском покрету]] и учествовао је у његовим акцијама на [[Универзитет у Београду|Београдском универзитету]]. Био је један од организатора Друштва црногорских студената, које је окупљало све револуционарне студенте из Црне Горе, а учествовао је у организовању студентске задруге „Самопомоћ” и др.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=407}}
Током школовања Богдан је дошао у сукоб с професором веронауке, па је због тога школовање морао да настави у [[Пљевља|Пљевљима]], где је [[1929]]. године матурирао. Након тога је уписао [[Правни факултет Универзитета у Београду|Правни факултет]] у [[Београд]]у. Током студија се прикључио [[Револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету|револуционарном студентском покрету]] и учествовао је у његовим акцијама на [[Универзитет у Београду|Београдском универзитету]]. Био је један од организатора Друштва црногорских студената, које је окупљало све револуционарне студенте из Црне Горе, а учествовао је у организовању студентске задруге „Самопомоћ” и др.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=407}}


Током студија у Београду, тешко је живео и морао је сам да се издржава. Мајка Јелица му је умрла, а отац Милош се тешко разболео, па од породице није мога очекивати помоћ. Радио је тешке физичке послове, али је и поред тога био добар студент. За време распуста одлазио је у родни крај и тамо радио на политичком окупљању сеоске омладине. Године [[1936]]. примљен је у чланство [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ). Након завршетка студија, био је распоређен за судског приправника у [[Лапово|Лапову]], а убрзо потом је добио премештај у [[Краљево]]. Године [[1939]]. постављен је за судског приправника у Среском суду у [[Подгорица|Подгорици]].{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=407}}
Током студија у Београду, тешко је живео и морао је сам да се издржава. Мајка Јелица му је умрла, а отац Милош се тешко разболео, па од породице није мога очекивати помоћ. Радио је тешке физичке послове, али је и поред тога био добар студент. За време распуста одлазио је у родни крај и тамо радио на политичком окупљању сеоске омладине. Године [[1936]]. примљен је у чланство [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ). Након завршетка студија, био је распоређен за судског приправника у [[Лапово|Лапову]], а убрзо потом је добио премештај у [[Краљево]]. Године [[1939]]. постављен је за судског приправника у Среском суду у [[Подгорица|Подгорици]].{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=407}}


Послије [[окупаторска подела Југославије у Другом светском рату|окупације Југославије]], [[1941]]. године, по партијском задатку отишао је у родни крај, где је шавничком срезу радио на организовању устанка. Када је избио [[Тринаестојулски устанак]], био је члан устаничког руководства на терену Шавника и активно је учествовао у првим борбама на уништавању карабињерских и жандармеријских станица и у борбама за ослобођење Шавника и Жабљака. После првог ослобођења среза и формирања војних јединица по свим општинама, био је изабран за [[Политички комесар|политичког комесара]] Ускочког батаљона.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=408}}
Послије [[окупаторска подела Југославије у Другом светском рату|окупације Југославије]], [[1941]]. године, по партијском задатку отишао је у родни крај, где је шавничком срезу радио на организовању устанка. Када је избио [[Тринаестојулски устанак]], био је члан устаничког руководства на терену Шавника и активно је учествовао у првим борбама на уништавању карабињерских и жандармеријских станица и у борбама за ослобођење Шавника и Жабљака. После првог ослобођења среза и формирања војних јединица по свим општинама, био је изабран за [[Политички комесар|политичког комесара]] Ускочког батаљона.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=408}}


Након окупаторске офанзиве и заузимања целог шавничког среза, радио је на обједињавању партијских организација на терену. На Другој среској конференцији КПЈ за Шавник, [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1941.|октобра 1941.]] године, био је изабран за организационог секретара. Након тога је био на челу Ускочко-дробњачког батаљона, с којим је учествовао у [[Пљеваљска битка|нападу на Пљевља]], [[Хронологија Народноослободилачке борбе децембар 1941.#1. децембар|1. децембра 1941.]] године, када је био рањен.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=408}}
Након окупаторске офанзиве и заузимања целог шавничког среза, радио је на обједињавању партијских организација на терену. На Другој среској конференцији КПЈ за Шавник, [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1941.|октобра 1941.]] године, био је изабран за организационог секретара. Након тога је био на челу Ускочко-дробњачког батаљона, с којим је учествовао у [[Пљеваљска битка|нападу на Пљевља]], [[Хронологија Народноослободилачке борбе децембар 1941.#1. децембар|1. децембра 1941.]] године, када је био рањен.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=408}}


Након оздрављења, фебруара 1942. био је изабран за секретара Среског народноослободилачког одбора за дурмиторски срез, где је радио на организовању и учвршћењу месних народнослободилачких одбора. Након повлачења главнине партизанских јединица за Босну, у пролеће 1942. године, остао је, по партијском задатку, с осталим члановима Среског комитета у шавничком срезу. Био је то најтежи периоду илегалног деловања за партијске раднике и партизанске борце. Упркос свих потера, већ крајем јуна они су формирали прве базе и упоришта у већини села на [[Дурмитор]]у.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=408}}
Након оздрављења, фебруара 1942. био је изабран за секретара Среског народноослободилачког одбора за дурмиторски срез, где је радио на организовању и учвршћењу месних народнослободилачких одбора. Након повлачења главнине партизанских јединица за Босну, у пролеће 1942. године, остао је, по партијском задатку, с осталим члановима Среског комитета у шавничком срезу. Био је то најтежи периоду илегалног деловања за партијске раднике и партизанске борце. Упркос свих потера, већ крајем јуна они су формирали прве базе и упоришта у већини села на [[Дурмитор]]у.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=408}}


На [[Црно језеро (Дурмитор)|језерима]] се окупила најјача партизанска група, на челу са два партијска секретара — [[Јован Ћоровић|Јованом Ћоровићем]] и Богданом Котлицом. Како би сузбили партизанску активност на овом терену, [[Југословенска војска у отаџбини|четници]] су у јесен [[1942]]. године, када је пао први снег, организовали потеру за партизанима. Њихов даљи опстанак у оваквој ситуацији је био немогућ, па су одлучили да напусте Дурмитор и предузму покрет ка [[Босна|Босни]]. На том путу, [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1942.#16. новембар|16. новембра 1942.]] године, код Стабанског језера, у близини села [[Стабна]], код [[Шавник]]а партизанска група је упала у четничку заседу. Богдан се заједно са [[Јован Ћоровић|Јованом Ћоровићем]], народним херојем, борио до последњег метка. Када им је понестало муниције последњом бомбом су извршили самоубиство, како не би живи пали четницима у руке.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=408}}
На [[Црно језеро (Дурмитор)|језерима]] се окупила најјача партизанска група, на челу са два партијска секретара — [[Јован Ћоровић|Јованом Ћоровићем]] и Богданом Котлицом. Како би сузбили партизанску активност на овом терену, [[Југословенска војска у отаџбини|четници]] су у јесен [[1942]]. године, када је пао први снег, организовали потеру за партизанима. Њихов даљи опстанак у оваквој ситуацији је био немогућ, па су одлучили да напусте Дурмитор и предузму покрет ка [[Босна|Босни]]. На том путу, [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1942.#16. новембар|16. новембра 1942.]] године, код Стабанског језера, у близини села [[Стабна]], код [[Шавник]]а партизанска група је упала у четничку заседу. Богдан се заједно са [[Јован Ћоровић|Јованом Ћоровићем]], народним херојем, борио до последњег метка. Када им је понестало муниције последњом бомбом су извршили самоубиство, како не би живи пали четницима у руке.{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=408}}


Указом [[Председник Југославије|председника Федеративне Народне Републике Југославије]] [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]], [[13. јул]]а [[1953]]. године, проглашен је за [[Народни херој Југославије|народног хероја]].{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=408}}
Указом [[Председник Југославије|председника Федеративне Народне Републике Југославије]] [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]], [[13. јул]]а [[1953]]. године, проглашен је за [[Народни херој Југославије|народног хероја]].{{sfn|Народни хероји Југославије|1982|p=408}}
Ред 37: Ред 37:


== Литература ==
== Литература ==
* {{cite book|ref={{harvid|Народни хероји Југославије|1982}} |title=[[Народни хероји Југославије (књига)|Народни хероји Југославије]] том I |year=1982|publisher=Народна књига |location=Београд |id=}}
* {{Cite book| ref={{harvid|Народни хероји Југославије|1982}} |title=[[Народни хероји Југославије (књига)|Народни хероји Југославије]] том I |year=1982|publisher=Народна књига |location=Београд |id=}}


{{Народни хероји-северна Црна Гора}}
{{Народни хероји-северна Црна Гора}}

Верзија на датум 23. јануар 2020. у 05:49

богдан котлица
Богдан Котлица
Лични подаци
Датум рођења(1907-05-00)мај 1907.
Место рођењаТимар, код Шавника,  Књажевина Црна Гора
Датум смрти16. новембар 1942.(1942-11-16) (35 год.)
Место смртиСтабна, код Плужина, Црна Гора НД Црна Гора
Деловање
Члан КПЈ од1936.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Херој
Народни херој од13. јул 1953.

Богдан Котлица (Тимар, код Шавника, мај 1907 — Стабна, код Плужина, 16. новембар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је маја 1907. године у селу Тимару, код Шавника. Име је добио по свом претку попу Богдану, оцу чувеног ускока и харамбаше Мијата Котлице. Потицао је веома сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у селу Боану, удаљеном 12 km од његове куће. Гимназију је почео да учи у Колашину, али пошто га породица није могла школовати, његова мајка Јелица је прешла у Колашин и запослила се као чистачица у болници.[1]

Током школовања Богдан је дошао у сукоб с професором веронауке, па је због тога школовање морао да настави у Пљевљима, где је 1929. године матурирао. Након тога је уписао Правни факултет у Београду. Током студија се прикључио револуционарном студентском покрету и учествовао је у његовим акцијама на Београдском универзитету. Био је један од организатора Друштва црногорских студената, које је окупљало све револуционарне студенте из Црне Горе, а учествовао је у организовању студентске задруге „Самопомоћ” и др.[1]

Током студија у Београду, тешко је живео и морао је сам да се издржава. Мајка Јелица му је умрла, а отац Милош се тешко разболео, па од породице није мога очекивати помоћ. Радио је тешке физичке послове, али је и поред тога био добар студент. За време распуста одлазио је у родни крај и тамо радио на политичком окупљању сеоске омладине. Године 1936. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Након завршетка студија, био је распоређен за судског приправника у Лапову, а убрзо потом је добио премештај у Краљево. Године 1939. постављен је за судског приправника у Среском суду у Подгорици.[1]

Послије окупације Југославије, 1941. године, по партијском задатку отишао је у родни крај, где је шавничком срезу радио на организовању устанка. Када је избио Тринаестојулски устанак, био је члан устаничког руководства на терену Шавника и активно је учествовао у првим борбама на уништавању карабињерских и жандармеријских станица и у борбама за ослобођење Шавника и Жабљака. После првог ослобођења среза и формирања војних јединица по свим општинама, био је изабран за политичког комесара Ускочког батаљона.[2]

Након окупаторске офанзиве и заузимања целог шавничког среза, радио је на обједињавању партијских организација на терену. На Другој среској конференцији КПЈ за Шавник, октобра 1941. године, био је изабран за организационог секретара. Након тога је био на челу Ускочко-дробњачког батаљона, с којим је учествовао у нападу на Пљевља, 1. децембра 1941. године, када је био рањен.[2]

Након оздрављења, фебруара 1942. био је изабран за секретара Среског народноослободилачког одбора за дурмиторски срез, где је радио на организовању и учвршћењу месних народнослободилачких одбора. Након повлачења главнине партизанских јединица за Босну, у пролеће 1942. године, остао је, по партијском задатку, с осталим члановима Среског комитета у шавничком срезу. Био је то најтежи периоду илегалног деловања за партијске раднике и партизанске борце. Упркос свих потера, већ крајем јуна они су формирали прве базе и упоришта у већини села на Дурмитору.[2]

На језерима се окупила најјача партизанска група, на челу са два партијска секретара — Јованом Ћоровићем и Богданом Котлицом. Како би сузбили партизанску активност на овом терену, четници су у јесен 1942. године, када је пао први снег, организовали потеру за партизанима. Њихов даљи опстанак у оваквој ситуацији је био немогућ, па су одлучили да напусте Дурмитор и предузму покрет ка Босни. На том путу, 16. новембра 1942. године, код Стабанског језера, у близини села Стабна, код Шавника партизанска група је упала у четничку заседу. Богдан се заједно са Јованом Ћоровићем, народним херојем, борио до последњег метка. Када им је понестало муниције последњом бомбом су извршили самоубиство, како не би живи пали четницима у руке.[2]

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 13. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.[2]

Референце

  1. ^ а б в Народни хероји Југославије 1982, стр. 407.
  2. ^ а б в г д Народни хероји Југославије 1982, стр. 408.

Литература

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богдан_Котлица&oldid=22835661”