Кучи — разлика између измена
Нема описа измене ознака: поништење |
м Поништена измена бр. 22958720 корисника 178.221.110.80 (разговор) ознака: поништење |
||
Ред 1: | Ред 1: | ||
[[Датотека:Kartakuca.jpg|мини|Карта Куча]] |
[[Датотека:Kartakuca.jpg|мини|Карта Куча]] |
||
'''Кучи''' су једно од [[Племена Црне Горе|брђанских племена]], настањених у [[Зетска нахија|Зетској нахији]] [[Књажевина Црна Гора|Књажевине Црне Горе]].<ref>Поповић, Ђ. и Роганић, Ј. 1899. ЗЕМЉОПИС КЊАЖЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ за УЧЕНИКЕ III РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ (треће издање). Цетиње. [http://www.njegos.org/heritage/zemljopis.htm дигитална верзија], Приступљено 10. 4. 2013.</ref> Истраживањем њихових обичаја и начина живота се бавио почетком [[20. век|XX века]] [[Стеван Дучић]]. |
'''Кучи''' су једно од [[Племена Црне Горе|брђанских племена]], настањених у [[Зетска нахија|Зетској нахији]] [[Књажевина Црна Гора|Књажевине Црне Горе]].<ref>Поповић, Ђ. и Роганић, Ј. 1899. ЗЕМЉОПИС КЊАЖЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ за УЧЕНИКЕ III РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ (треће издање). Цетиње. [http://www.njegos.org/heritage/zemljopis.htm дигитална верзија], Приступљено 10. 4. 2013.</ref> Име [[племе]]на потиче од [[албански језик|албанске]] речи ''-{kuq}-'' — „црвен“<ref>grupa autora. 1955. Arbanasko-južnoslavenski odnosi — Jezički odnosi Južnih Slavena i Arbanasa. u: Enciklopedija Jugoslavije. Leksikografski zavod FNRJ. ''pp. 164.''</ref>. Истраживањем њихових обичаја и начина живота се бавио почетком [[20. век|XX века]] [[Стеван Дучић]]. |
||
Староседеоци кучких области су се углавном бавили [[сточарство]]м и живели полу[[номад]]ским начином живота. Борбе за богате планинске [[пашњак]]е, омогућиле су бројнијем и јачем становништву опстанак на овим просторима, те је досељавање новог становништва често имало за последицу истискивање и исељавање староседеоца. |
Староседеоци кучких области су се углавном бавили [[сточарство]]м и живели полу[[номад]]ским начином живота. Борбе за богате планинске [[пашњак]]е, омогућиле су бројнијем и јачем становништву опстанак на овим просторима, те је досељавање новог становништва често имало за последицу истискивање и исељавање староседеоца. |
Верзија на датум 1. март 2020. у 03:45
Кучи су једно од брђанских племена, настањених у Зетској нахији Књажевине Црне Горе.[1] Име племена потиче од албанске речи kuq — „црвен“[2]. Истраживањем њихових обичаја и начина живота се бавио почетком XX века Стеван Дучић.
Староседеоци кучких области су се углавном бавили сточарством и живели полуномадским начином живота. Борбе за богате планинске пашњаке, омогућиле су бројнијем и јачем становништву опстанак на овим просторима, те је досељавање новог становништва често имало за последицу истискивање и исељавање староседеоца.
Од 10. века, с периодичним варијацијама, већину становништва ових области сачињавали су Срби и Арбанаси, те су се све до 16. и краја 17. века одвијали процеси који су решвали етничку судбину племена Куча и касније рода Дрекаловића.
Међу првим историјским подацима у настојању племена Куча да сачувају своју православну веру говори нам уговор из септембра месеца 1455. године, сачињен између Горњозетских поглавара (међу којима и Кучких) и Млетачке републике, где се захтева да ниједан бискуп или свештеник латински не може бити над њиховим црквама, већ само свештенство српске вере.[3][4][5]
У каснијем периоду, под утицајем старих Куча, јаком српском свешћу и примером суседних племена (Братоножићи) главни део племена је одбио да буде поарбанашен, покатоличен или исламизован. Преласком (или повратком) војводе Лала Дрекалова у православну вероисповест и чувањем исте кроз време османлијске власти, овај процес је добио коначно и трајно историјско утемељење. Тако, Скадарски бискуп Антонио Владањи, 1736. године пише својим надређеним ватиканским поглаварима: „Кучи су с изузетком који сам поменуо у (Триепсима или Затријепчу) сви шизматици. Веома су плаховити, живе од плена и никако неће да се потчине Турцима. Имају 500 кућа и велики су противници наше свете вере“.[6]
Стање после заузимања Скадра
Након заузимања Скадра и зетске равнице 1479. године, од стране Турака, настају нови политички, економски и порески услови који условљавају становништво најпре катунских нахија на чвршће уједињење и јачању међусобних савеза кроз племенске заједнице. Ове заједнице, као мање самоодбрамбене државице штитиле су своја добра и чланове. Унутар племена развијала се патријахална култура и особен начин живота који је у суровим условима непрекидних борби, глади, болести и одмазди успео вековима да задржи своју самосталност и слободу.[7]
Будући да су Кучи по турском освајању припојени Скадарском Санџакату (подгоричка административна јединица Санџакбега) то прве податке о становништву потичу из пописа — Дефтера, који су извршени од стране турских власти 1485, 1497. и 1570. године. Тако знамо да је по првом попису из 1485. године кучку нахију сачињавало осам села са 253 куће. Већ у другом попису из 1497. године, уочавају се неки новостворени катуни (Љешевићи, Петровићи и Павловићи, Лопари, Бањевци и Коћи) а број кућа се повећао за 135. домаћинстава, укупно 388 кућа. Од овог броја кућа, 1570. године, што због губитка у борбама с Турцима, исељавања и помора од куге, остало је свега око 200 кућа.
За време владавине турске империје на овим просторима долази до појаве појединачне или колективне исламизације или католичења становништва, тако се често дешавало да су две или три генерације исте фамилије бивали различитих вера. Кучи су са околним арбанашким племенима: Климетима, Хотима, Грудима, Кастратима и Шкреље, које у свом извештају упућеном Риму 1610. године, наводи барски надбискуп и примас српски Марин Бици, углавном имали добре односе, и често пружали заједнички отпор турским освајачима. Но, да то није имало континуитет говори Фра Карло делла Мирандола из Груде, обраћајући се 16. априла 1643. године префекту, оцу Керубину, саопштавајући да су православни Кучи у крвној завади са римокатоличким Хотима, те је он морао да их мири и у томе постигао успех.[8]
Турска окупација
Убрзо по турској окупацији настају и први од тридесетосам великих и безброј мањих оружаних сукоба које су Кучи водили, било као незаобилазни савезници Црне Горе и околних племена или у директној одбрани свог биолошког опстанка. Због осорности и храбрости која је снажила и друге делове региона који је био под турском влашћу, Турци су у три страшне и велике похаре Куча покушали да их физички истребе (прва 1455, друга 1774. и трећа 1862. године) што је имало тешке последице по кучко становништво али су опстали. Из истих разлога, физичко истребљење Куча и рода Дрекаловића наредио је књаз Данило, а ова похара се десила 28. јуна 1855. године. У исти дан, годину дана касније (1856) војвода Мирко је повео војску на другу црногорску похару Куча која је по обиму, жртвама, пљачки, паљевинама и злочину надмашила све похаре које су учињене од стране Турака.[9][10][11][12]
Живећи на својој земљи, пет векова под турском империјом Кучи су се довијали, борили, удруживали са околним српским и арбанашким племенима и извојевали висок степен аутономије. Имали су "државу у држави" коју су платили многим недаћама, великим исељавањима и високом ценом многих људских живота.[13] Одлуком Берлинског конгреса 1878. године, Кучи улазе у састав Црне Горе.
Нека од братстава овог племена су Мићковићи, Баковићи. Из Петали (Доњи Дукађин (Доњи Пилот)) су досељеници из Куча и зову се Дрекали Кучит. [14]
Познати Кучи
- Академик професор др. Веселин Перић математичар
- Ђоко Мирашевић генерал, троструки носилац ордена Легије части
- Војвода Дрекале
- Лале Дрекалов
- Марко Миљанов, војвода
- Радоња Петровић, војвода
- Новак Милошев Вујадиновић, алајбарјактар црногорске војске
- Митар лаковић, комадант црногорске војске на Скадру
- Шћепо Спаић, генерал црногорске војске
- поп Милисав Дракуловић
- поп Божо Вујошевић
- поп Перо Ивановић
- Јевто Вујошевић
- Ђоко Прелевић, народни херој НОБ
- Љубица Поповић, народни херој НОБ
- Мирољуб Петровић
- Васа Чарапић
- Богдан Вујошевић
- Душко Вујошевић
- Милија Рашовић
- Бранко Рашовић, фудбалер
- Вук Рашовић
- Божина Ивановић, предсједник предсједниства Црне Горе
- Драгиша Ивановић
- проф.др. Слободан Вујошевић, природно-математички факултет ЦГ
- проф.др. Novo Вујошевић, социолог
- Дејан Радоњић, кошаркашки тренер
- Душко Вујошевић, кошаркашки тренер
- Бранислав Милачић, фудбалски тренер
- Бранислав Прелевић
- Ђорђе Божовић Гишка
- Марина Куч
- Сузана Лазовић, рукометашица
- Предраг Павићевић
- Душко Ивановић
- Раде Баковић
- Марко Милачић
- Младен Нелевић, глумац
- Бранимир Поповић, глумац
- Драго Дедић, сликар
Види још
Референце
- ^ Поповић, Ђ. и Роганић, Ј. 1899. ЗЕМЉОПИС КЊАЖЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ за УЧЕНИКЕ III РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ (треће издање). Цетиње. дигитална верзија, Приступљено 10. 4. 2013.
- ^ grupa autora. 1955. Arbanasko-južnoslavenski odnosi — Jezički odnosi Južnih Slavena i Arbanasa. u: Enciklopedija Jugoslavije. Leksikografski zavod FNRJ. pp. 164.
- ^ Димитрије Милаковић, Историја Црне Горе 1856.г
- ^ Петровић, стр. 23.
- ^ Ердељановић, Јован (1907). Кучи, Братоножићи и Пипери. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије - Српски ентографски зборник. стр. 72.
- ^ Васа Чубриловић, Постанак племена Куча
- ^ Ратислав Петровић, Племе Кучи 1684-1796
- ^ Петровић Ратислав, Племе Кучи, 1684-1796
- ^ Миљан Милошев Јокановић, Племе Кучи, Етничка историја
- ^ Илија Петровић, Црногорска похара Куча
- ^ Споменик страдању Куча („Политика”, 8. август 2016)
- ^ „ЗАВЕТ МАРКА МИЉАНОВА НА СПОМЕНИКУ СРБИМА КОЈЕ ЈЕ ПОБИЛА ЦРНОГОРСКА ВОЈСКА У КУЧИМА: «НЕ УДРИ БРАТА СРБИНА, ЦРНОГОРЧЕ»”. Информациона агенција „Новински фронт”. Приступљено 18. 9. 2016.
- ^ Марко Б. Рашовић, Племе Кучи
- ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 407. - 415. Београд: Службени гласник.
Литература
- Ђурђев, Бранислав (1984). Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена: Одабрани радови (PDF). Титоград: Црногорска академија наука и умјетности.
- Јовановић, Радоман (1981). „Црна Гора 1851-1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 423—446.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Милићевић, Јован (1981). „Црна Гора 1797-1851”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 159—211.
- Пејовић, Ђоко Д. (1981). Црна Гора у доба Петра I и Петра II: Оснивање државе и услови њеног развитка. Београд: Народна књига.
- Стаматовић, Александар Д. (2008). Три похаре књаза Данила (на Пипере, Бјелопавлиће и Куче). Подгорица: Српско народно вијеће Црне Горе.