Стјепан Митров Љубиша

Стјепан Митров Љубиша
Стјепан Митров Љубиша
Лични подаци
Датум рођења	(1824-02-29)29. фебруар 1824.
Место рођења	Будва, Аустријско царство
Датум смрти	23. новембар 1878.(1878-11-23) (54 год.)
Место смрти	Беч, Аустроугарска

Стјепан Митров Љубиша (Будва, 29. фебруар 1824 — Беч, 23. новембар 1878) био је српски књижевник и политичар из Паштровића. Он је у последњем говору у Далматинском сабору између осталога рекао:

...ја знам да ви мене нетрпите, јер сам Србин православне вјере. Излазећ одавле, остављам у сабору младијех сила, који, ако их је Српкиња задојила знати ће бранити права своје народности и вјере... Тко је то овдје бољи Србин од мене? Мој се гроб знаде од Косова...

Биографија

Стјепан Митров Љубиша је рођен у Будви, последњег дана фебруара 1824. године. Отац му се звао Митар, а мајка Ката Брдарева. Родитељи су били родом из оближњих Паштровића, село Близикуће , одакле је Митар породицу преселио у Будву. Након очеве смрти, Стјепан је остао сироче са непуних четрнаест година, на врло сиромашном имању.

У Будви, као и у целом Приморју, у то доба није било још ни једне основне школе на народном језику, па је и Љубиша морао своје основно и једино школовање почне у једној приватној малој школи на италијанском. Касније је своје знање употпунио самоучки и захваљујући томе постао прави интелектуалац.

Детињство, као и највећи део свог живота провео је у Будви. У то време Будва је била мала варошица, претежно насељена поморцима, рибарима, ситним трговцима и занатлијама. Исто као и у свим приморским градовима издвајала два слоја грађанства, један према другом непријатељски настројени:

• градска аристократија, која је била у мањини, али богата и са привилегијама
• зависни сиромашни грађани, рибари, занатлије и сл. који су чинили велику већину и тај слој се стално попуњавао становништвом из околних села или даљих места из залеђа.

У својој деветнаестој години 1843. Љубиша постаје општински секретар у Будви и на том месту остаје читавих 18 година, све до 1861. У то доба, у целом Приморју владала је италијанска култура, па је италијански језик био обавезан у целој јавној управи: у судовима, у општинама и у свима надлештвима. Принуђен својим званичним послом да често пребира управне и судске законе, Љубиша их је у кратко време изучио тако исцрпно да су к њему долазили, као каквом адвокату, сељаци из читаве околине, којима је он састављао судска акта и бранио их пред судом. То његово самоучко правничко знање признала је касније и сама аустријска влада, кад га је решила дужности да полаже државно-правне испите и именовала га јавним бележником.

Године 1860. Љубиша ступа као посланички кандидат за државни сабор у Бечу. 1861. постаје члан далматинске депутације, која је водила преговоре при банској конференцији у Загребу. Од 1861. до 1876. године био је посланик на далматинском сабору и царском већу у Бечу. 1870. постаје председник далматинског сабора, у ком својству је остао до 1878. године када су га са места председника оборили лични противници, подупрти клерикалном фракцијом тадашње Народне странке, на чијем је челу био чувени поп-политичар Дон Мијо Павлиновић.

Гроб Стјепана Митрова Љубише

Доба између 1870. и 1878. године Љубиша је провео у Задру, као председник Далматинског сабора.

Као бококоторски представник у Далматинском сабору и члан већа у Бечу, Љубиша се трудио да придобије што више ситних практичних користи за свој завичај и побољша економски положај Боке. У исто време трудио се да код својих саплеменика и у читавом крају развије разумевање за једну ширу националну заједницу и помогне борбу против туђинштине.

Смрт га је (23. новембра 1878) затекла у Бечу, одакле је 1885. године пренесен у завичај.

Дела

Све своје приповетке, Љубиша је написао за последњих 10 година живота, од 1868. до 1878. године, мада се он књижевним радом, у мањој мери, бавио и раније. Још 1845. године објављена је његова етнографска белешка о Паштровићима, у којој исказује велико интересовање за народну традицију, а 1851. године написао је некролог Његошу. Преводио је одломке Дантеа и Ариоста, а 1866. испевао је у народном десетерцу „Бој на Вису“, о победи аустријксе над италијаском флотом, коју је употребио за његов политички рад.

Међутим, оно по чему је Љубиша највише стекао глас као књижевник, су његове приповетке. Први самосталан рад на пољу српске приповетке био је „Шћепан Мали“, објављен у алманаху „Дубровник“ за годину 1868. По избору предмета, који је у суштини узет из Његошевог „Лажног цара“, види се како је у том првом прозном огледу истицао великог ловћенског песника. Истовремено, ово дело представља његово окретање ка самосталаном књижевном раду. Затим следе:

• „Продаја патријаре Бркића“ и „Кањош Мацедоновић“, приповетке објављене у „Дубровнику“, 1870.
• „Скочидјевојка“, објављена 1873. у „Дубровнику“. Мада објављена тек 1873, касније се дознало од пишчевог сина, покојног Митра Љубише, да је ова приповетка много раније написана, те да је Љубиша, ту своју причу касније дотеривао. Исто тако и сама приповетка је, у својим главним цртама, сачињена према италијаснкој приповеци „Манцониеви Вереници“, са којом има доста сличности и једина је која није узета из народног предања, где је писац, мимо свог обичаја и ћуди, унео нешто романтичне радње. Због тога се сматра да је ова приповетка, по годинама настанка, заправо вршњакиња „Шћепана Малог“.
• „Поп Андровић, нови Обилић“ и „Крађа и прекрађа звона“, приповетке објављене у календару Матице Далматинске 1874.
• „Горде“, штампана 1878. године у новосадском „Орлу“.

Анализа дела

Стјепан Митров Љубиша

У приповеткама је захваћен веома дуг период историје црногорских племена од 15. до почетка 19. века. Након пропасти зетске државе, црногорска племена, брдска и приморска, нашла су се у процепу између Турског царства и Млетачке републике, Формално под влашћу обе и у сталној борби једне против друге. Против Турака је вођена хајдучка борба, која је временом постајала организована, а против Млетака је вођена притајена борба, против економског и војног искиришћавања. Племена су у таквој ситуацији остајала изолована, посебно она брдска, где је долазило до регенерације племенског живота. Увучена у саме себе, свако племе је почело да живи по својим посебним правилима, са економским прометом и разменом сведеним на најмање могуће мере. Приморска племена имала су нешто живљу размену, али смештена на крајњем периферном делу Млетачке републике, укљештени између мора и брдског залеђа, њихова економска размена са суседним тржиштима била је такође, врло малих размера.

Због све јаче циркулације новца, временом се увећавају економске разлике између сељаштва, а крута племенска стега попушта. Долази до распламсавања крвне освете, док се појединици отржу од племена и ради зараде одлазе у приморске градове. Врло често, они се тамо упуштају у авантуре, те се истичу у разним пољима делатности.

Љубиша је у својој домовини покушавао да помири ове разлике међу закрвављенијем племенима, селима и породицама.

„Ова проклета освета кужи јуначне и поносне наше земљаке“, говорио је.

Тако на пример, Тодор Стефановић Виловски, познати уредник бечке „Српске Зоре“, у једној својој расправи о српској приповеци, назвао је Љубишу Рембрантом међу српским приповедачима, са објашњењем да је овај српски писац, на почетку нехотице поводио за венецијанском школом, а да је касније „као српски мајстор“, исто као и холанђански претеча, у самоуштву пронашао своју реалистику, „знајући да се окористи и најмањим ефектом светлости или сутона“, боље него што би други то умели „читавом небеском дугом“. Љубиша је, према Тодору, захваљујући својој реалистици и поред свих уметничких „недостатака“, још за живота сматран једним од најбољих приповедача у нашем народу, истичући том приликом, приповетку, којој је главна одлика садржајна краткоћа, као далеко тежу књижевну форму од романа.

Као неоспорни књижевни мајстор, све што је виђао у народу, претварао је у књижевно дело и тако остављао свој уметнички печат. Са знањем народног језика и великом љубављу према њему, приказивао је живот народа, осликавао народне обичаје и настојао да покаже начин на који народ мисли, о разним појавама у свету и о животу. Ово се посебно примећује у приповеткама као што су „Кањош Мацедоновић“, „Скочидјевојка“, „Продаја патријаре Бркића“, Поп Андровић итд. Слике и типови тих новела оцртани су живо у свакој реченици, откривајући тако интересантну историјску прошлост завичаја, причајући догађаје онако како су текли и како би неки вешт говорџија, могао да прича на селу. Њиховим простим и у својој језгровитости, сликовит говор истиче лепоте осликавања и поређења, богатим народним говором. Ова вредност његових приповедака, цењена је за његовог живота, а лако се уочава и данас.

Јер, како је и сам Љубиша напомињао, он се пишући своје приповетке, руководио жељом да се очува „неколико знаменитих догађаја своје отаџбине“ и да се узгред опише „начин живљења, разговори, па најзад и врлине и пороци његових земљака,“ и да се то све преда наредним генерацијама, онако како је „чуо и упамтио од старијих људи,“ јер се „свагдан те ствари преображују и гину, што је код шири дотицај са светом и поплавица туђинства.“

Породица

Деца:

• син Љубомир (10. март 1845—4. март 1852)
• ћерка Драгиња (17. мај 1848—1861)
• син Веселин Георгије (20. април 1851—19. март 1852)
• син Димитрије Станислав (Митар) (23. јануар 1853—1900); петоро деце
• син Трифун Нико (1. фебруар 1856—28. јул 1857)
• ћерка Еуфемија (Јефимија) (19. јануар 1859. – ?)
• ћерка Љубезна Полексија (11. август 1861. – ?)

чукунунука Марина Перазић (29. мај 1958)

Литература

• Предговор, Марко Цар, издању „Српске књижевне задруге“
• Предговор, др Видо Латковић, Приповијести црногорске и приморске издање „Југословенска књига“ (1949)

Спољашње везе

• Стјепан Митров Љубиша
• Сабрана дела Стефана Митрова Љубише