Сенат Краљевине Србије

Сенат Краљевине Србије је био горњи дом Народног представништва заједно са Народном скупштином сагласно одредбама Устава из 1901. године, којег је октроисао краљ Александар Обреновић.

Према уставу законодавну власт је вршио Краљ са Народним представништвом. Народно представништво су чинили Сенат и Народна скупштина. Избори за Сенат су се вршили 8. септембра. Нико није могао бити члан Сената и Народне скупштине у исто време.

Чланови Сената

Престолонаследник, кад би постао пунолетан, Архиепископ Београдски и Епископ Нишки по праву су били чланови Сената.

Осим њих Сенат су састављали:

• а) тридесет чланова, које је Краљ именовао на цео живот;
• б) осамнаест чланова, од којих је Београд бирао једног, а седамнаест осталих изборни окрузи, које би накнадно изборни закон одредио.

Сви чланови Сената су полагали заклетву као и народни посланици. Мандат изабраних чланова Сената је трајао шест година. Бирање је сенатора било непосредно, а гласање је тајно.

За сенатора је могао бити постављен или изабран:

• а) који је рођени или прирођени српски грађанин;
• б) који ужива сва грађанска и политичка права;
• в) који стално живи у Србији;
• г) који је навршио 40 година;
• д) који плаћа Држави годишње најмање 200 дин. непосредне порезе, што се доказује пореским књижицама за последње три године.

Нису морали имати ову погодбу плаћања пореза: грађани, који су били председници или потпредседници Народне скупштине; ђенерали у пензији или у оставци; пређашњи министри, саветници, изванредни посланици и дипломатски агенти.

Нису могли бити сенатори активни чиновници, изузев изванредних посланика и дипломатских агената као и сви они који су могли бити бирани за посланике у Народној скупштини. Официри под заставом нису могли бити бирани за чланове Сената. Исто тако нису могли бити ни именовани, осим ђенерала у броју највише до четири.

Свештеници оба реда су могли бити бирани у Сенат.

Чиновник који је био сенатор, није могао бити пензионисан без свога пристанка, до навршене седамдесете године, сем ако је навршио 40 година државне службе или је тако оболео да не може вршити своју службу.

Сенатори, чим би им била пуномоћства оверена, полажу ову заклетву: »Ја (име и презиме) заклињем се јединим Богом, да ћу Устав верно чувати и да ћу при саветовању и гласању само опште добро Краља и Народа у виду имати. И како ово испунио будем, тако ми Бог помогао и овога и онога света.«

Ову заклетву сенатори би полагали пред свештеником у седници, и остављали би је и написану на чување у архиве Народног представништва.

Сазиви Сената

Сенат се сазивао указом сваке године у редован сазив у престоницу Краљевине Србије најдаље до 1. октобра. Само у случају рата Сенат се могао сазвати и ван престонице. Сенат се никада није распуштао.

Сенат се сазивао у исти мах кад и Народна скупштина, и престајао радити кад и она.

Пуномоћства чланова Сената је прегледала и оверавала општа седница Касационог суда.

Овлашћења Сената

Право предлагања закона је припадало и краљу и сенату.

Председника н два потпредседника Сената је постављао Краљ за целу периоду. Секретаре Сената је бирао сам Сенат за сваки сазив из своје средине.

Сенат је имао право истраге у изборним и чисто административним питањима. Сенатор је имао право управљати министрима питања и интерпелације. Министри су били дужни на њих одговорити у току истога сазива.

У Сенату су имали право говорити само њихови чланови, министри и владини повереници.

За време мандата ни један сенатор није могао бити узиман на одговор, нити за било какву кривицу у притвор стављен, пре но што би то одобрио Сенат.

Сенат је општио непосредно само са министрима.

За време трајања рада у Сенату сенатори су имали по петнаест динара дневнице. Председник Сената је имао сем тога и по 5000 динара годишњег додатка.

Начин одлучивања

Ниједан закон се није могао се издати, укинути, изменити, обуставити или протумачити; нити се законски предлог могао краљу на потврду поднети, пре него што и га Народна скупштина и Сенат појединачно и у целини већином гласова усвојили.

Сенат може решавати само ако је у седници више од половине целокупнога Уставом одређенога броја њихових чланова. За пуноважне закључке, изузев случајеве за које је Уставом друкчије наређено, била је потребна већина гласова присутних чланова. Кад би једнако гласова, сматрало се да је предмет одбачен. Глас се могао дати само лично.

Кад било Сенат какав предлог одбацио, он му се није могао више подносити за време истога сазива.

Предлог који би један дом усвојио слао се на даљи рад другоме дому. Ако би га и други дом у целини без икакве измене усвојио, Народно представништво је предлог усвојило.

Ако би пак један дом учинио какве измене у предлогу, које је други дом усвојио и њему послао, предлог би се с тим изменама враћао ономе дому који га је прво претресао. Ако би он остао при своме првом решењу, предлог би се враћао на друго и последње решавање ономе дому, који га је други по реду претресао.

Не буде ли ни тада усвојен, предлог се сматрао као одбачен и у истом се сазиву није могао више ни једноме дому подносити.

Буџет би решавала коначно Народна скупштина при другом претресу, ако би га Сенат после првог скупштинског претреса у било чему изменио.

Види још

• Сенат Краљевине Југославије
• Народна скупштина Краљевине Србије
• Народна скупштина Краљевине СХС
• Народна скупштина Краљевине Југославије