Епархија рашко-призренска — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 57: Ред 57:
# [[Манастир Грачаница|Грачаница]],
# [[Манастир Грачаница|Грачаница]],
# [[Манастир Девине Воде|Девине Воде]],
# [[Манастир Девине Воде|Девине Воде]],
# [[Манастир Девич|Девич]],
# [[Манастир Девич|Девич]] (оштећен 1999, спањен 2004. године, обновљен),
# [[Манастир Драганац|Драганац]],
# [[Манастир Драганац|Драганац]],
# [[Манастир Дубоки Поток|Дубоки Поток]],
# [[Манастир Дубоки Поток|Дубоки Поток]],
Ред 74: Ред 74:
# [[Манастир Црна Река|Црна Река]].
# [[Манастир Црна Река|Црна Река]].
}}
}}

== Срушени манастири и манастиришта ==
== Срушени манастири и манастиришта ==
{{Посебан чланак|Списак девастираних православних цркава и манастира на Косову и Метохији 1999.}}
{{Посебан чланак|Списак девастираних православних цркава и манастира на Косову и Метохији 1999.}}

Верзија на датум 24. мај 2020. у 17:47

Епархија рашко-призренска
Српска православна црква
Основни подаци
СедиштеПризрен
ДржаваСрбија Србија
Основана1808.
Број манастира35
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејТеодосије (Шибалић)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ рашко-призренски и косовско-метохијски
Српска патријаршија у 16. и 17. веку
Богородица Љевишка, првобитни катедрални храм Призренске епархије
Стара црква Светог Ђорђа у Призрену, бивши саборни храм, током 18. и 19. века
Нови Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену, освештан 1887. године

Епархија рашко-призренска или Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Теодосије (Шибалић), а седиште епархије се налази у Призрену. Број верника ове епархије је у опадању због политичких притисака и дешавања која су довела до исељавања српског становниптва.[1]

Историја

Епархија рашко-призренска оформљена је 1808. године спајањем две древне епархије Српске цркве: Рашке и Призренске. Ове две епархије помињу се у повељама византијског цара Василија II почетком почетком 11. века, а 1219. године улазе у састав светосавске аутокефалне Архиепископије жичке. Уздизањем Архиепископије жичке на степен Патријаршије (1346), Призренска епархија постаје митрополија. Обе епархије припадале су обновљеној Српској патријаршији, од 1557. до 1766. године. Током 18. века, Призренској епархији је прикључена стара Липљанска епархија, а након укидања патријаршије (1766) придодата јој је и Пећ са подручјем бивше Хвостанске епархије. У међувремену, турске власти су најкасније средином 18. века од православних Срба одузеле и у џамију претвориле древну саборну цркву Богородице Љевишке, која је вековима служила као катедрални храм Призренске епархије.[2] Уједињење Рашке и Призренске епархије извршено је у два корака: прво је рашком митрополиту Јоаникију Георгијевићу придодата дужност администратора у Призренској епархији, а потом су обе епархије спојене у једну, Рашко-призренску (1808).[3]

У време спајања, функцију епархијског катедралног храма вршила је Стара црква Светог Ђорђа у Призрену. Епархија је 1856. године започела изградњу новог Саборног храма Светог Ђорђа у Призрену, који је довршен и освештан тек 1887. године.[4] Током 1894. године, Рашко-призренској епархији је припојен дотадашњи североисточни део Херцеговачке епархије, са срезовима Пљевља и Пријепоље чиме је извршено заокруживање епархијског подручја.[5][6]

Током 19. века, Цариградска патријаршија је у ову епархију по правилу слала архијереје несрпске народности. Такво стање трајало је све до 1896. године, када је за новог рашко-призренског митрополита постављен Дионисије Петровић, који је био Србин.[7] Његовим избором испуњен је један од глвних захтева православних Срба у областима Рашке, Косова и Метохије, који су годинама уназад тражили да им се уместо фанариота постављају владике српске народности. Након смрти владике Дионисија (1900), за новог рашко-призренског митрополита је постављен Нићифор Перић (1901—1911), такође Србин.[8] Општи положај српског народа на овим подручјима крајем 19. и почетком 20. века био је веома тежак. Митрополити рашко-призренски су код турских власти често морали да предузимају кораке у циљу заштите српског живља од злоупотреба локалних званичника и арбанашког насиља над српским народом у Косовском вилајету.

Такво стање трајало је све до 1912. године, када је целокупно подручје ове епархије ослобођено на почетку Првог балканског рата (1912—1913). Већ током јесени јесен 1912. године, војске Србије и Црне Горе протерале су турску војску из области Рашке, Косова и Метохије. Према међусобном споразуму, већи део подручја Рашко-шризренске епархије припао је Србији, а мањи део је припао Црној Гори. Коначно разграничење извршено је посебним споразумом између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године.[9] За намесника у делу епархије који је припао Србији постављен је прота Стеван Димитријевић, док је део епархије који је припао Црној Гори реоргнизован у посебну Пећку епархију за чијег је епископа постављен Гаврило Дожић. Већ током пролећа 1914. године покренуту су преговори са Цариградском патријаршијом ради канонског укључивања Рашко-призренске епархије у састав Београдске митрополије, али ова иницијатива је морала бити обустављена због избијања Првог светског рата. Уједињење свих српских црквених покраајина спроведено је 1920. године.

Уставом Српске православне цркве из 1931. године укинута је посебна Пећка епрхија, а њено подручје је подељено, тако да су протопрезвитеријати берански и бјелопољски ушли у састав Митрополије црногорско-приморске, пљеваљски у састав Митрополије дабробосанске, а читава Метохија у састав Епархије рашко-призренске, док је Манастир Пећка патријаршија као патријаршијска ставропигија остао у непосредној надлежности српског патријарха.

За време окупације током Другог светског рата (1941—1944),[10][11] епархија је тешко пострадала, а процес њеног систематског уништавања је настављен и током раздобља комунистичке власти (1944—1989).[12][13] Током Косовске кризе и НАТО агресије на СРЈ, епархија је поново пострадала, велики део свештенства и народа је протеран, а многи манастири и парохијске цркве су оштећени или разорени од стране терористичких формација ОВК. Уништавање епархије настављено је 2004. године, током Мартовског погрома.

Пошто је на подручју Рашко-призренске епархије током историје постојало неколико српских епархија, након 1999. године су обновљени предлози за поновну успоставу појединих епархија. Ово питање је разматрао и од стране Светог архијерејског сабора СПЦ који је на пролећном заседању 2011. године усвојио закључак о постојању оправданих пастирских разлога за будућу обнову древне Рашке епархије.[14] Спровођење овог закључка је одожено до наступања повољнијих прилика.

Манастири

Главни чланак: Манастири Епархије рашко-призренске
  1. Бањска,
  2. Будисавци,
  3. Високи Дечани,
  4. Врачево,
  5. Гориоч,
  6. Грачаница,
  7. Девине Воде,
  8. Девич (оштећен 1999, спањен 2004. године, обновљен),
  9. Драганац,
  10. Дубоки Поток,
  11. Ђурђеви ступови,
  12. Зочиште (срушен 1999, обновљен 2004. године),
  13. Кончул (данас парохијска црква),
  14. Пећка патријаршија (ставропигија, под управом српског патријарха),
  15. Светих Арханђела (спаљен 1999. и 2004. године, у обови),
  16. Свети Јован,
  17. Соколица,
  18. Сопоћани,
  19. Сочаница,
  20. Тушимља,
  21. Успења Пресвете Богородице,
  22. Церањска Река,
  23. Црна Река.

Срушени манастири и манастиришта

Главни чланак: Списак девастираних православних цркава и манастира на Косову и Метохији 1999.

На подручју Рашко-призренске епархије постоји велики број манастира девастираних 1999. године који још нису обновљени, као и на десетине манастиришта за које постоје материјални и писани трагови да је ту некада постојао манастир.[15]

Срушени манастири и позната манастиришта:

  1. Ајновце — Тавница,
  2. Арханђел Михаило,
  3. Бањска — Свети Степан,
  4. Барска Слатина,
  5. Бело Поље — Свети Спас,
  6. Беривојце,
  7. Бесиње — Пустиња,
  8. Билуша,
  9. Билинце,
  10. Бинач (Бузовик) (срушен 1999. године),
  11. Богородица Хвостанска,
  12. Божавце (Новобрдска Крива Река),
  13. Буковац — Богородица,
  14. Ваганеш,
  15. Велика Јабланица,
  16. Видање,
  17. Војсиловица,
  18. Враниште,
  19. Врбница,
  20. Вучитрн,
  21. Горанце,
  22. Голем Камен,
  23. Добра Вода (Петровица),
  24. Доње Љупче,
  25. Добрушта,
  26. Злаш,
  27. Јежевица,
  28. Кабаш,
  29. Кметовце,
  30. Козник,
  31. Кориша (срушен 1999. године),
  32. Кош,
  33. Крајни Дел,
  34. Кузмикан, Кузмићани, Козмекан,
  35. Мушутиште (срушен 1999. године),
  36. Петраковац,
  37. Потрч (Клина),
  38. Радевац,
  39. Радивојце,
  40. Рапче — Драгаш,
  41. Ресник — Клина,
  42. Рестелица — Драгаш,
  43. Русеница,
  44. Свети Петар Корисшки,
  45. Света Варвара,
  46. Света Пречиста — Долац,
  47. Свети Ахилије,
  48. Свети Арханђели (Горње Неродимље) (срушен 1999. године),
  49. Свети Урош (Горње Неродимље),
  50. Свети Ђорђе,
  51. Свети Јован — Гњилане,
  52. Свети Никола,
  53. Слатина,
  54. Словиње,
  55. Стража,
  56. Тамница,
  57. Трпеза,
  58. Трпеза — Свети Ђорђе,
  59. Трстеник (Глоговац),
  60. Урошевац,
  61. Убожац,
  62. Чичевица,
  63. Улије.

Епархијски архијереји

Митрополити рашко-призренски (1808—1920):

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Јоаникије 1789—1818 епархије спојене 1808. године
Захарија 1819—1830
Ананије 1830—1836
Герман 1836—1838
Синесије 1838—1840
Игњатије 1840—1849
Партеније 1849—1854
Мелентије Спандонидис 1854—1895 последњи Грк (фанариот)
Дионисије Петровић 1896—1900
Нићифор Перић 1901—1911
Гаврило Дожић 1911—1920 издвојена Пећка епархија (1912)

Епископи рашко-призренски, након 1920:

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Михаило Шиљак 1920—1928
Серафим Јовановић 1928—1945 ухапшен и депортован у Албанију
Владимир Рајић 1947—1956 администрирао епархијом 1945—1947
Павле Стојчевић 1957—1990 1990. постао Патријарх српски
Артемије Радосављевић 1991—2010
Атанасије Јевтић администрирао епархијом 2010
Амфилохије Радовић администрирао епархијом 2010
Теодосије Шибалић од 2010[16][17]

Види још

Референце

  1. ^ „Епархија: Србима пријети хуманитарна криза”. Радио-телевизија Републике Српске. 17. 6. 2012. Приступљено 18. 6. 2012. 
  2. ^ Ненадовић 1963, стр. 33.
  3. ^ Новаковић 1895, стр. 32-33.
  4. ^ Костић 1928, стр. 87.
  5. ^ Ракочевић 1983, стр. 279.
  6. ^ Микић 1983, стр. 302-303. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFМикић1983 (help)
  7. ^ Вуковић 1996, стр. 171.
  8. ^ Вуковић 1996, стр. 378-379.
  9. ^ Јагодић 2010, стр. 31.
  10. ^ Богдановић 1985.
  11. ^ Радомировић 2008.
  12. ^ Јовић 2007.
  13. ^ Стојчевић 2013.
  14. ^ Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (2011)
  15. ^ Српски православни манастири: рашко-призренска-епархија
  16. ^ Теодосије нови епископ рашко-призренски („Политика“, 18. новембар 2010)
  17. ^ Устоличење новоизабраног Епископа рашко-призренског Теодосија — Призрен, 26. децембар 2010.

Литература

Спољашње везе

Викиновости имају новости везане за чланак:
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епархија_рашко-призренска&oldid=23153390”