Андрија Хебранг — разлика између измена

андрија хебранг
андрија хебранг
	Андрија Хебранг
Лични подаци
Датум рођења	21. септембар 1899.
Место рођења	Баћевац, код Вировитице, Аустроугарска
Датум смрти	11. јун 1949. (49 год.)
Место смрти	Београд, НР Србија, ФНР Југославија
Породица
Супружник	Олга Кон-Хебранг
Деца	Андрија Хебранг
Деловање
Члан КПЈ од	1919.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
У току НОБ	члан ЗАВНОХ-а
секретар ЦК КПХ
Период	1942. - октобар 1944.
Претходник	Владо Поповић
Наследник	Владимир Бакарић
Одликовања	* (сва одликовања одузета су ; му 1948)

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 5. јун 2020. у 20:55

Андрија Хебранг (Баћевац, код Вировитице, 21. септембар 1899 — Београд, 11. јун 1949) хрватски и југословенски политичар, члан ЦК КПЈ и министар у влади ФНРЈ.

Биографија

Рођен је 21. септембра 1899. године у селу Баћевац, код Вировитице. Члан КПЈ је од оснивања 1919. године^[1]. Године 1921. током служења војске у Нишу, осуђен је на шест месеци затвора, због непоштовања претпостављених војних лица.

Године 1923. се вратио у Загреб, али је тамо врло брзо стављен под присмотру полиције, због учествовања у демонстрацијама и активности у синдикалним покретима. Тих година, у Загребу, упознаје Јосипа Броза Тита. Године 1928. упућен је у Берлин, на саветовање југословенских комуниста, али је на том путу ухапшен. Осуђен је на три месеца, али је после жалбеног поступка пуштен. Недуго после тога поново је ухапшен и затворен због илегалних активности. У затвору је дочекао увођење шестојануарске диктатуре, када је са својим сарадницима предат суду у Београду. На суђењу се Хебранг изјаснио као комуниста из уверења, а не као члан Партије. Због комунистичке делатности осуђен је на 12 година затвора^[2]. Најпре је био у затвору у Лепоглави, а потом у Сремској Митровици, где је од стране другова из Партије проглашен троцкистом.

Други светски рат

Почетком 1941. године излази из затвора и враћа се у Загреб, где у септембру постаје члан Оперативног руководства за Хрватску. Крајем фебруара 1942. године хапси га усташка полиција. Приликом хапшења је пружио отпор и био рањен у главу (према неким изворима покушао је самоубиство). После лечења послат је у затвор на Тргу Кулина бана, а потом у логор Стара Градишка. Недуго после преласка у Стару Градишку размењен је, заједно са још 35 партизана, за двојицу усташких првака које су партизани заробили.^[1] Реч је о Мирку Вутуцу, натпоручнику УНС-а, и Карлу Вагнеру, управитељу жупањске редарствене области.

По изласку из заробљеништва преузима дужност политичког секретара ЦК КП Хрватске. Учествовао је, као представник Хрватске, на Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године. Један је од оснивача Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске. У својим наступима истицао је ЗАВНОХ као израз хрватске суверености и тело надлежно за доношење свих одлука које се односе на Хрватску. Октобра 1944. године, смењен је са функције секретара ЦК КПХ због промовисања аутономаштва КПХ наспрам КПЈ^[1].

После рата

У влади Тито-Шубашић именован је за министра индустрије, али је после годину дана смењен и искључен из ЦК КПЈ, због сукоба око концепције државног развоја ФНРЈ^[2]. Априла 1948. године је стављен у кућни притвор, у својој кући у Београду, а 7. маја је ухапшен и изведен на саслушање пред партијску комисију. Саслушавање пред Партијском комисијом се одвијало у једној кући у Сремској Каменици. Поред Хебранга ту се налазио и Сретен Жујовић Црни, члан ЦК КПЈ. Кућа је била добро чувана, пред њу су постављени стражари и против-авионско оружје, јер су тих дана Београдом кружиле гласине да совјетски агенти намеравају отети оптужене.

Партијска комисија је тврдила да поседује сазнања о Хебранговој сарадњи са усташама и то кроз наводно потказивање загребачких комуниста, током окупације, као и да је био руски шпијун, због подршке резолуције Информбироа и одавања тајни Совјетима. Поводом његовог хапшења совјетски амабасадор је протестовао и тражио да њихови представници буду присутни приликом испитивања, али су захтеви одбијени.

Хебранг није признао кривицу, нити се одрекао Информбироа. Званично је саопштено да је 11. јуна 1949. године извршио самоубиство, вешањем о радијатор, у београдском затвору Главњача. Службена истрага никада није завршена, а оптужница против њега никада није подигнута, нити му је суђено.

Одлуком Сабора Републике Хрватске 1992. године је политички рехабилитован и проглашен жртвом „комунистичког режима“^[1].

Отац је хрватског лекара и политичара Андрије Хебранга.

Референце

^ ^а ^б ^в ^г Lzmk.hbl.hr: HEBRANG, Andrija, Приступљено 9. 4. 2013.
^ ^а ^б Andrija-hebrang.com, Приступљено 9. 4. 2013.

Литература

Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.

[HBL-1] а ^б ^в ^г Lzmk.hbl.hr: HEBRANG, Andrija, Приступљено 9. 4. 2013.

[Hebrang-2] а ^б Andrija-hebrang.com, Приступљено 9. 4. 2013.

[1]

[2]

@@ Ред 32: / Ред 32: @@
 === Други светски рат ===
-Почетком [[1941]]. године излази из затвора и враћа се у [[Загреб]], где у септембру постаје члан [[Главни штаб НОВ и ПО Хрватске|Оперативног руководства за Хрватску]]. Крајем фебруара [[1942]]. године хапси га [[Усташе|усташка]] полиција. Приликом хапшења је пружио отпор и био рањен у главу (према неким изворима покушао је самоубиство). После лечења послат је у затвор на Тргу Кулина бана, а потом у [[логор Стара Градишка]]. Недуго после преласка у [[Логор Стара Градишка|Стару Градишку]] размењен је, заједно са још 35 партизана, за двојицу [[Усташе|усташких]] првака које су [[Народноослободилачка војска Југославије|партизани]] заробили<ref name=HBL/>.Реч је о Мирку Вутуцу, натпоручника УНС-а и Карлу Вагнеру, управитеља жупањске редарствене области.
+Почетком [[1941]]. године излази из затвора и враћа се у [[Загреб]], где у септембру постаје члан [[Главни штаб НОВ и ПО Хрватске|Оперативног руководства за Хрватску]]. Крајем фебруара [[1942]]. године хапси га [[Усташе|усташка]] полиција. Приликом хапшења је пружио отпор и био рањен у главу (према неким изворима покушао је самоубиство). После лечења послат је у затвор на Тргу Кулина бана, а потом у [[логор Стара Градишка]]. Недуго после преласка у [[Логор Стара Градишка|Стару Градишку]] размењен је, заједно са још 35 партизана, за двојицу [[Усташе|усташких]] првака које су [[Народноослободилачка војска Југославије|партизани]] заробили.<ref name=HBL/> Реч је о Мирку Вутуцу, натпоручнику УНС-а, и Карлу Вагнеру, управитељу жупањске редарствене области.
 По изласку из заробљеништва преузима дужност политичког секретара [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комуниста Хрватске|КП Хрватске]]. Учествовао је, као представник [[Хрватска|Хрватске]], на Првом заседању [[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије|АВНОЈ]]-а у [[Бихаћ]]у, новембра [[1942]]. године. Један је од оснивача [[Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Хрватске|Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске]]. У својим наступима истицао је [[Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Хрватске|ЗАВНОХ]] као израз хрватске суверености и тело надлежно за доношење свих одлука које се односе на [[Хрватска|Хрватску]]. [[Октобар|Октобра]] [[1944]]. године, смењен је са функције секретара ЦК КПХ због промовисања аутономаштва КПХ наспрам КПЈ<ref name=HBL/>.

п р у Лидери Савеза комуниста Хрватске
Секретар ЦК КПХ	Ђуро Шпољарић¹ (1937—1939) Раде Кончар (1940—1941) Владо Поповић (1941—1942) Андрија Хебранг (1942—1944) Владимир Бакарић (1944—1952)
Председник ЦК СКХ	Владимир Бакарић (1952—1969) Савка Дабчевић Кучар (1969—1971) Милка Планинц (1971—1982) Јуре Билић (1982—1983) Јосип Врховец (1983—1984) Мика Шпиљак (1984—1986) Станко Стојчевић (1986—1989) Ивица Рачан (1989—1990)
¹Неформални секретар