Животије Срба Савић — разлика између измена

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 39: Ред 39:
Савић је од [[1965]]. до [[1966]]. године био [[Списак министара унутрашњих послова Србије#Социјалистичка Република Србија (1944–1991)|Републички секретар за унутрашње послове]] у [[Извршно веће Скупштине СР Србије|Извршном већу СР Србије]]. У данима пре одржавања [[Брионски пленум ЦК СКЈ|Четвртог (брионског) пленума]] [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК СК Југославије]], Савић је, у његово и име [[Светислав Стефановић Ћећа|Светислава Стефановића Ћеће]], написао писмо о оптужбама на рачун [[Александар Ранковић|Александра Ранковића]] и Управе државне безбедности као предмету дневног реда, које је потом Војину Лукићу дотурио његов син на [[Аеродром Никола Тесла Београд|београдском аеродрому]], вече уочи Пленума.
Савић је од [[1965]]. до [[1966]]. године био [[Списак министара унутрашњих послова Србије#Социјалистичка Република Србија (1944–1991)|Републички секретар за унутрашње послове]] у [[Извршно веће Скупштине СР Србије|Извршном већу СР Србије]]. У данима пре одржавања [[Брионски пленум ЦК СКЈ|Четвртог (брионског) пленума]] [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК СК Југославије]], Савић је, у његово и име [[Светислав Стефановић Ћећа|Светислава Стефановића Ћеће]], написао писмо о оптужбама на рачун [[Александар Ранковић|Александра Ранковића]] и Управе државне безбедности као предмету дневног реда, које је потом Војину Лукићу дотурио његов син на [[Аеродром Никола Тесла Београд|београдском аеродрому]], вече уочи Пленума.


У периоду Брионског пленума, одржаног јула 1966. године на [[Национални парк Бриони|Брионима]], одбио је да оптужи Александра Ранковића због злоупотребе положаја у Управи државне безбедности. Означен као „ранковићевац“<ref name="životije-srba"/><ref name="srba-savić">[http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:387714-Velika-cistka-Udbe Велика чистка Удбе! („Вечерње новости”, 9. јул 2012)]</ref>, смењен је са функције, искључен из [[Централни комитет|Централног комитета]] [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]] и чланства у Савезу комуниста Југославије и пензионисан.<ref>[http://www.znaci.net/00001/138_92.pdf Брионски пленум — Пад групе А. Ранковића (1988)]</ref> Против њега и Војина Лукића је у јесен 1966. године покренута и истрага, извесно време су провели и у истражном затвору, али су убрзо потом аболирани од стране [[Скупштина СФРЈ|Савезне скупштине СФРЈ]], пуштени на слободу и ослобођени кривичне одговорности.
У периоду Брионског пленума, одржаног јула 1966. године на [[Национални парк Бриони|Брионима]], одбио је да оптужи Александра Ранковића због злоупотребе положаја у Управи државне безбедности. Означен као „ранковићевац“<ref name="životije-srba"/><ref name="srba-savić">[http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:387714-Velika-cistka-Udbe Велика чистка Удбе! („Вечерње новости”, 9. јул 2012)]</ref>, смењен је са функције, искључен из [[Централни комитет|Централног комитета]] [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]] и чланства у Савезу комуниста Југославије и пензионисан.<ref>[http://www.znaci.net/00001/138_92.pdf Брионски пленум — Пад групе А. Ранковића (1988)]</ref> Против њега и Војина Лукића је у јесен 1966. године покренута и истрага, извесно време су провели и у истражном затвору у Сарајевској улици, али су убрзо потом аболирани од стране [[Скупштина СФРЈ|Савезне скупштине СФРЈ]], пуштени на слободу и ослобођени кривичне одговорности.


Паралелно са радом у органима безбедности и унутрашњих послова, Савић је био и спортски функционер. Налазио се најпре у управи [[ФК Партизан|Фудбалског клуба „Партизан”]], а потом је учествовао у оснивању и обављао дужност председника [[ОФК Београд]]а.<ref name="srba-savić"/><ref>[https://www.dnevno.hr/vijesti/hrvatska/rankovica-su-ipak-odradili-neki-drugi-decki-oni-iz-kos-a-sarajeva-965874/ Ранковића ‘одрадили’ неки други ‘дечки’, они из КОС-а, Сарајева… („Дневно”, 23. октобар 2016)]</ref><ref>[https://www.ekspres.net/sport/intervju-paja-samardzic-kako-su-me-krcun-i-udbasi-vodili-u-zvezdu ИНТЕРВЈУ, ПАЈА САМАРЏИЋ: Како су ме Крцун и удбаши водили у Звезду („Експрес”, 12. фебруар 2017)]</ref>
Паралелно са радом у органима безбедности и унутрашњих послова, Савић је био и спортски функционер. Налазио се најпре у управи [[ФК Партизан|Фудбалског клуба „Партизан”]], а потом је учествовао у оснивању и обављао дужност председника [[ОФК Београд]]а.<ref name="srba-savić"/><ref>[https://www.dnevno.hr/vijesti/hrvatska/rankovica-su-ipak-odradili-neki-drugi-decki-oni-iz-kos-a-sarajeva-965874/ Ранковића ‘одрадили’ неки други ‘дечки’, они из КОС-а, Сарајева… („Дневно”, 23. октобар 2016)]</ref><ref>[https://www.ekspres.net/sport/intervju-paja-samardzic-kako-su-me-krcun-i-udbasi-vodili-u-zvezdu ИНТЕРВЈУ, ПАЈА САМАРЏИЋ: Како су ме Крцун и удбаши водили у Звезду („Експрес”, 12. фебруар 2017)]</ref>

Верзија на датум 28. август 2020. у 12:21

животије срба савић
Лични подаци
Датум рођења(1921-08-05)5. август 1921.
Место рођењаЧитлук, код Крушевца, Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти1972.(1972-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (50/51 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија, Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Породица
СупружникЉубица Савић
Деловање
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
1941—1945.
Чинпотпуковник у резерви
Републички секретар
за унутрашње послове СР Србије
Период1965—1966.
ПретходникМилисав Лукић
НаследникСлавко Зечевић
Одликовања
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден Републике са сребрним венцем Орден братства и јединства са сребрним венцем
Орден за храброст Орден партизанске звезде са пушкама Партизанска споменица 1941.

Животије Срба Савић (Читлук, код Крушевца, 5. август 1921 — Београд, 1972), учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије. У периоду од 1965. до 1966. године обављао је функцију Републичког секретара за унутрашње послове СР Србије.

Биографија

Рођен је 5. августа 1921. године у Читлуку, код Крушевца, од оца Миливоја и мајке Кристине Савић, рођене Марковић. Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. Био је борац Расинског НОП одреда, и убрзо постао заменик политичког комесара Другог (Теренског) батаљона. Након кадровских промена у Одреду, постаје његов политички комесар и учествује у свим борбама које је Расински партизански одред водио.

Године 1943. ушао је у састав Окружног комитета Комунистичке партије Југославије (КПЈ) за Крушевац, на иницијативу Благоја Нешковића. Између осталих, ту се налазио и Добрица Ћосић.[1] Животије Савић се од 1944. налазио и на дужности заменика политичког комесара Треће јужноморавске бригаде[2], а исте године ушао је у састав привременог Оперативног штаба, који је за задатак имао да обједини командовање Другом и Трећом јужноморавском бригадом.[3] Новембра 1944. године је био посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС).[4] Из рата је изашао са чином капетана.[5]

По ослобођењу Југославије, 1945. године, упућен је на рад у Одељење за заштиту народа (ОЗНА). До 1948. године био је начелник, најпре ОЗНА, потом УДБА-е, за Крушевачки округ, да би након тога преузео дужност начелника за Зајечар, где се налазио до 1952. године, када прелази у Београд. Наследио је Војина Лукића на месту начелника Управе државне безбедности (УДБА) за град Београд, и на тој функцији се задржао до 1961. године, док је у периоду од 1961. до 1965. био на позицији начелника београдског СУП-а.[5]

Савић је од 1965. до 1966. године био Републички секретар за унутрашње послове у Извршном већу СР Србије. У данима пре одржавања Четвртог (брионског) пленума ЦК СК Југославије, Савић је, у његово и име Светислава Стефановића Ћеће, написао писмо о оптужбама на рачун Александра Ранковића и Управе државне безбедности као предмету дневног реда, које је потом Војину Лукићу дотурио његов син на београдском аеродрому, вече уочи Пленума.

У периоду Брионског пленума, одржаног јула 1966. године на Брионима, одбио је да оптужи Александра Ранковића због злоупотребе положаја у Управи државне безбедности. Означен као „ранковићевац“[5][6], смењен је са функције, искључен из Централног комитета Савеза комуниста Србије и чланства у Савезу комуниста Југославије и пензионисан.[7] Против њега и Војина Лукића је у јесен 1966. године покренута и истрага, извесно време су провели и у истражном затвору у Сарајевској улици, али су убрзо потом аболирани од стране Савезне скупштине СФРЈ, пуштени на слободу и ослобођени кривичне одговорности.

Паралелно са радом у органима безбедности и унутрашњих послова, Савић је био и спортски функционер. Налазио се најпре у управи Фудбалског клуба „Партизан”, а потом је учествовао у оснивању и обављао дужност председника ОФК Београда.[6][8][9]

Преминуо је у Београду, 1972. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден Републике са сребрним венцем, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден за храброст и Орден партизанске звезде са пушкама. Имао је чин потпуковника ЈНА у резерви.

Види још

Референце

  1. ^ ПЕРИОД СТВАРАЊА ВЕЋИХ ЈЕДИНИЦА НОБ НА ЈУГУ СРБИЈЕ
  2. ^ САСТАВ ШТАБОВА И КОМАНДИ ЈЕДИНИЦА
  3. ^ Руковођење Народноослободилачком борбом у Србији 1941—1945
  4. ^ Оснивање Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије
  5. ^ а б в Привреда и ванпривреда Крушевца (1944 - 2014) pdf
  6. ^ а б Велика чистка Удбе! („Вечерње новости”, 9. јул 2012)
  7. ^ Брионски пленум — Пад групе А. Ранковића (1988)
  8. ^ Ранковића ‘одрадили’ неки други ‘дечки’, они из КОС-а, Сарајева… („Дневно”, 23. октобар 2016)
  9. ^ ИНТЕРВЈУ, ПАЈА САМАРЏИЋ: Како су ме Крцун и удбаши водили у Звезду („Експрес”, 12. фебруар 2017)

Литература

  • Селим Нумић Добра земљо, лажу. „Филип Вишњић“, Београд, 1989. година
  • Зоран Секулић Пад и ћутња Александра Ранковића. „Доситеј“, Београд, 1989. година
  • Војин Лукић Брионски пленум: обрачун са Александром Ранковићем — сећања и сазнања. „Стручна књига“, Београд, 1990. година
  • Милорад Сијић Привреда и ванпривреда Крушевца 1944—2014. „Регионална привредна комора — Историјски архив“, Крушевац, 2015. година
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Животије_Срба_Савић&oldid=23320370”